Политика, 25. 5. 2023, Руђер Бошковић у кризи идентитета

Руђер Бошковић (1711-1787) Фото: Фото: Влахо Буковац, Народни музеј Србије, дар Михајла Пупина, Политика

Покренута процедура да се званичном називу аеродрома у Чилипима код Дубровника придода име једног од најславнијих Дубровчана, чији је отац био Србин из Попова поља, а мајка пореклом из Бергама

Хрватска новинска агенција ХИНА пласирала је вест како су дубровачке власти покренуле процедуру да се званичном називу аеродрома у Чилипима код Дубровника (Зрачна лука Дубровник) придода име Руђера Бошковића.

Тако би аеродром, отворен 1962. године, био назван по наславнијем Дубровчанину, једном од најзначајнијих и последњих универзалних, енциклопедијских умова. Руђер Бошковић (Дубровник 1711 – Милано 1787) био је филозоф, математичар, астроном, физичар, геолог, архитекта, археолог, дипломата, књижевник, путописац, професор, језуитски свештеник, песник, полиглота, преводилац, оптичар (директор оптике француске ратне морнарице)…

У Енциклопедијском речнику историје (Интерпрес, Београд 1970) пише: „Исцрпен прекомерним радом, психички оболео, умире у Милану”.

У филозофском речнику исте едиције (1973), истиче се Ничеова оцена да је Бошковић заслужан за негацију „предрасуде о атому као чврстој честици”.

У публикацији „101 Далматинац и понеки Влај” (Загреб 2007), под насловом „Ајнштајнов претеча” наглашава се како је Бошковић математички доказао да у материји постоје „невидљиве честице које уз помоћ сила привлачења и одбијања ослобађају велику и иначе тешко укротиву енергију” и тако „први распукао опну молекула и атома те пред људским умом растворио до тада невиђене свјетове”.

Зашто је дубровачким градским оцима требало шест деценија да се на овај начин сете такве величине?

Прича почиње пре две године када је у Требињу обзнањено да је славни Бошковић једно од имена које конкуришу за назив аеродрома који се тамо планира градити (портал Требиње лајв, 29. октобар 2021). Истог дана, портал Дубровачкидневник.хр, преносећи ову вест, пише како и Градско веће Дубровника има исту идеју за аеродром Чилипе.

Дакле наставак саге, још једна српскохрватска парница око националног идентитета славних Дубровчана.

Стање ствари: Руђеров отац био је Никола Бошковић, Србин из Попова поља, дубровачки трговац, а мајка Паола Бетера из дубровачке племићке породице, пореклом из Бергама. Дубровник први пут постаје хрватска „територија” 1939. када улази у састав Хрватске бановине.

У два поменута лексикона, издата у Београду, не помињу се Бошковићеви родитељи нити има речи о његовом националном статусу. Исто је и у поменутој загребачкој публикацији, као и у дигиталном издању Хрватске енциклопедији, или у Лексикону филозофа Данка Грлића (1982), или, рецимо, у једном минхенском лексикону (В Бухвалд, А. Холвег, О. Принц) из 1963.

Бројни западњачки извори идентификују Бошковића односно његовог оца као Србина, ништа мање и као Хрвата. Електронска Енциклопедија Британика (увид од 17. 2. 2020) каже: „Отац му је био Хрват (неки кажу да је био Србин), а мајка Италијанка”.

Најлапидарнију детекцију, у прве две реченице, даје Оксфордски филозофски речник Сајмона Блекбурна (1994, 1996, српско издање 1999): „Језуитски математичар и научник. Рођен у Дубровнику, из мешовитог српско-италијанског брака”.

Према поменутом историјском лексикону (Интерпрес), који се позива на Порфирогенита, романско становништво из Епидаура (Цавтата), у седмом веку насељава се на севернијем морском гребену и граду даје име Рагуза. На падинама Срђа, у непосредној близини, развија се „словенско” насеље Дубровник. У 13. веку два града се стапају у један, опасан зидинама. Наравно, долази до етничке осмозе, па се 15. век сматра добом у којем је завршен процес „словенизације”.

Питање је о којим „Словенима” се ради, отуд наши знаци навода.

Према истом Порфирогениту, Дубровник је, половином 10. века с копна био окружен Србима из српских архонтија Травуније са Каналијом (Конавлима) и Захумља. Српски документи Дубровчане зову Власима, због романског етничког порекла.

К. Јиречек („Власи и Мавровласи у дубровачким споменицима”, предавање одржано 27. јануара 1879, штампано у Београду 1959) помиње недатирану повељу великог жупана Стефана (у интервалу 1215-1219), каснијег краља Првовенчаног, у којој стоји: „И да не емле Срблин Влаха без суда”. Оваква бинарна етнонимија помиње се у још три повеље босанског бана Матеја Нинослава, од 1234. до 1249.

Јиречек: „Овде, дакле, одговара српски назив Срблин латинском називу Sclauus (Словен, оп. аут), као што се у латинским или италијанским писаним дубровачким споменицима Србија не назива Serbia него редовно Sclauonia ређе Rassia. Влах је преведен у Latinus или Raguseus”.

Касније, долази до веселе пермутације: Дубровчани почињу звати Србе Власима, због преовлађујућег, сточарског привређивања. Влах, дакле, сада означава пастира (Фрањо Рачки, по В. Ђерић, О српском имену… Београд 1914).

Хрватска правашка идеологема, по националном питању, симетрична је аугбуршкој формули из 1555. године: Cuius regio, illius religio (Чија је регија/територија, његова је и вера), у варијанти: Чија је регија, његова је и нација. Или, како би то рекао дон Миховио Павлиновић, родоначелник правашке доктрине у Далмацији: „Хрват је они који живи у хрватској држави, а Срб онај који живи у Србији” (М. Павлиновић, Хрватски разговори”, Задар 1877.).

Контроверза о етничким релацијама, а нарочито о националној самосвести у Далмацији, кроз векове, је замућени плитки поток.

Пасионирани и респектабилни историчар Далмације, Хваранин Грга Новак, у раду „Народни препород у Далмацији” (Загреб, 1969.), каже:

– Кад је године 1797. пала Венеција (Млетачка република, оп. аут), и цијела Далмација дошла под власт Хабсбурговаца, није још уопће постојала хрватска национална свијест… Све до почетка четвртог деценија 19 стољећа остало је тако. Први који је почео да буди националну свијест у Далмацији био је Шибеничанин Божидар Петрановић. Он је године 1836. издао у Карловцу „Србско-далматински алманах за љето 1836”, који од године 1838. носи наслов „Србско-далматински магазин”.

Сто и петнаест година пре Петрановића, задарски архибискуп Викентије Змајевић, и сам пореклом Србин из подловћенског села Врба код Његуша, на свој начин афирмише српство у Далмацији. Овај питомац папске Конгрегације за пропаганду вјере, 6. октобра 1721. шаље дотичној институцији своју расправу „Дијалог између Србина и Католика” (М. Јачов, „Венеција и Срби…”, 1984.).

Змајевић, ангажовани србофоб, није случајно замрсио верски са националним идентитетом, идентификујући православне Далматинце као Србе, а католике као националне Католике односно као „католичку нацију”, што је његова синтагма. Његова намера је, јасно, била да се католички корпус диференцира од српске етнонимије. Поента је у томе да он далматинске католике не идентификује као Хрвате чиме продубљује Новакову тврдњу о непостојању хрватске националне самосвести код католичког становништва нити код прелата, ни у млетачкој Далмацији (од Задра до Бара, чије ће поседе наследити Аустрија) и да ни тада није било ни такве идеје нити намере, дакле доктрине, која је касније рођена.

Милан Четник