Борба за веру, 21. 12. 2009, Предраг Р. Драгић Кијук: Христоприпадност вожда Карађорђа [из Архиве]

На данашњи дан – Рођен Ђорђе Петровић Карађорђе (1762)

Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, бавимо његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки цар – како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе српског народа више него сви учени Срби његовог времена, по питању законодавства, школства, значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа.

По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. године тражити од тyрскога султана да се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници и мученици, нити српски вожд ни устаници, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је важило за целу Европу, како за републиканску тако и за било коју европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја, несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.

 

ЕВРОПА И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Шта је интерес Европе, шта је њена идеја праведности? Прокламовано начело: egalite, fraternite, libertе – парола које ће се изговарати у Француској, или Марсељеза – која ће бити на уснама њених војника, били су уперени против Карађорђевих устаника. Интерес империја ни једног јединог тренутка није био интерес ни једног јединог балканског народа. То што важи за Србе важи и за Грке у Јелади, који су такође дигли национални устанак и покушали да се ослободе најназаднијег феудализма, турског феудализма. Ни мало се неће разликовати од француског става, империјалног става, ни став Аустријске империје. Аустрија ће бити само посматрач, баш зато што је највише учинила да Турску ограничи на Балкану и да је – по политичкој и војној смрти – наследи на Балкану. За нас утолико чудније пошто се једног тренутка Србима чинило да је Аустрија наклоњена интересима српског народа. Овакво уверење је, међутим, било потпуно погрешно. Аустрија се, као и увек све империје света, служила народима, већ и стога што империје никада не служе народу.

Срби су били употребни објект аустријске царевине и то су дубоко плаћали: последњи пут у XVII веку после губитка рата са Турском, када се велики број српских породица морао покренути пут севера, са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, спасавајући се 1690. од турског погрома. Срби су, дакле, били у заблуди када су веровали да је Аустрија вођена хуманизмом и филантропијом, користећи се њима у рату са Турском, а били су у заблуди и због тога што ниједна империја у Европи није више учинила за њих од Аустрије, и то на политичком плану, у вековима српске таме. Шта је то Аустрија учинила? Ова католичка империја је створила Аустријску Краљевину Србију. Краљевина је имала свој грб, веровали или не, са српским оцилима, и трајала је од 1718. до 1738. године. Аустријска Краљевина Србија је имала посебну администрацију, на челу са фелдмаршалом Александром Витембершким, али Аустрија је то учинила због сопствених интереса а не интереса поробљеног српског народа. Аустрији су устаници Карађорђеве Србије требали једино као чиниоци слабљења Турске а не као наследници поново успостављене српске државе. Најзад, када је Карађорђе нагомилане историјске патње и нагомилане историјске тежње српског народа ујединио ништа од свега тога што су Срби очекивали није се догодило. Аустрија је на устанак Срба историјски заћутала као што је слободарска Француска историјски затајила.

Очито, Србима се 1804, као и данас 2004, ограничавао национални интерес па је херојски и морални чин Карађорђевих устаника, за Европу, имао значење преступљења. Српски злочин се састојао, онда као и данас, само у томе што су његове вође покушавале да избаве свој народ од покоља – и то на територији коју није Европа даровала Србима, већ ју је историја даровала Србима. И зато ће се, и не само зато, Карађорђе окренути пут Русије – сматрајући да ће, истоплемено сродна и по вери најблагороднија српском народу и српском православљу, Русија имати разумевања за душу српског народа, који је смогао снаге да после три и по века тражи своју истину.

Према томе, Карађорђе се одлучио под необичним околностима и не много наклоњеним српском народу да подигне устанак 1804, с обзиром да није било стварне помоћи ни са једне стране. Право је чудо да се у времену када у народу постоји само у психолошком смислу нагомилана енергија, али недовољно артикулисана, неко ко себе види као вођу, ко себе види као човека који разуме тренутак времена у коме живи, усуди на рат са милитантном муслиманском империјом и да се прихвати најважнијег задатка у историји српског народа, или бар у новијој историји српског народа у последња два века. Све спољне околности су биле против а само једна је подупирала његову одлуку – она која не подлеже спољним утицајима, што значи вера. Само та обистињена вера могла је да му да снагу да у времену историјског мрака нађе снагу успења и васкрсења српског народа. Колико год се то нашим или страним историчарима не допадало, вера је Карађорђев импулс животу и мера достојанства живота. Али то није вера, како би поједини преучени смутљивци хтели да нас увере, у препознате пропилеје нове Европе, нити вера у неодлучну Русију, слободарску Француску, праведну Аустрију или мистериозно републиканско или хетеријско братство.

Разуме се, сви писци политичке историје Срба покушавају да први велики устанак доведу у везу са, ондашњим, модерним слободарским идејама. Поједини истраживачи, пак, истичу пресудним за избијање Првог српског устанка неку врсту криптополитике која је постојала око Карађорђа као разлог што ће он ући у историјску авантуру и то захваљујући пре свега интересима других, па се најчешће помињу интереси Русије, која је на Дунаву имала неколико својих јединица. Не само што нисам склон да делим мишљење оних који су писали политичку историју Србије на овај начин, него ми се чини да је Карађорђе друго лице у великој и важној историји српског народа које никада нисмо на прави начин разумели.

 

КАРАЂОРЂЕВ ЗАВЕТ

Карађорђе напросто има способност да осећа нагомилану патњу и енергију вере код српскога народа који, и поред тога што је скоро на историјској смрти, није изгубио наду односно жудњу за слободом. И као магнет, Карађорђе препознаје и оживотворује тај идеал код српског народа, идеал слободе. И једини он препознаје тај идеал слободе код српског народа као знак хришћанског и историјског оптимизма. И само захваљујући свом хришћанском опредељењу српски народ никада није изгубио веру у смисао живота и наду у историјско спасење. Срби су, дефинитивно од Немањића, потврдили своју утемељеност у историјском оптимизму (јединство историјског и теолошког). То је и разлог што начело саборности (које чува јединство предака и потомака) подразумева обнову државности по систему религиозних вредности. Карађорђев смисао за национално уједињење заробљен је, у најпозитивнијем смислу речи, тим особеним, хришћанским начелом саборности. То, даље значи да је три и по века ропства српски народ претрајао захваљујући хришћанском историјском оптимизму. Карађорђе, тај изданак делатног хришћанства, препознаје и као магнет упија хришћански оптимизам, он скупља, сублимише и артикулише народну енергију која се враћа народу као пробуђена свест о успењу. То је и разлог што вожд магнетном снагом привлачи народ који је себе у њему препознао.

Да поновимо још једном: за Карађорђа слобода је жудња за идеалом, али то није обична слобода, он тражи неку вишу слободу, јер не можеш остварити без вере у вишу слободу чак ни земаљску, људску. У том опредељењу за вишом слободом Карађорђе у ствари тражи истину. И то су два начела на којима почива Карађорђево опредељење: слобода и истина, два христоносна начела. И он ће их пронаћи управо у хришћанској философији живота. Слобода која није истинита је поробљена, лажна, прагматска, лихварска, изопачена слобода. И то је важећи закон био 1804, и то је важећи закон и 2004, и важиће док је света. Штавише и његово опредељење за устанак такође је оправдано са становишта хришћанске философије живота јер су у његовом верујућем бићу, у његовој души, најдубљи смисао имале речи Св. Јована Златоустог: Не верујем у спасење онога који не спасава друге. Значи, морално херојско опредељење Карађорђево има упориште управо у хришћанству: идеал слободе као идеал истине открива се у хришћанству, будући да је живот у Христу живот у слободи.

Ту свест о слободи као истини, или ако хоћете неку врсту завета, Карађорђе је чувао као тапију своје вере у којој је налазио потврду да живот има смисла једино као живот у слободи. Јер као што каже и опомиње и поучава јеванђелист Јован: Имаћете великих проблема у свету али се не бојте: ја сам победио свет; и исто тако каже: Познаћете истину и истина ће вас ослободити; или како смо данас отпочели Сабор када је Преосвећени цитирао јеванђелисту Јована, када пред нас износи речи Господа Исуса Христа а које гласе: Ја сам пут, истина и живот. Дакле, на тим уверењима, на тим начелима Карађорђе се определио да води српски народ у будуће неко време и он је као земљотрес пробудио српски народ и то буђење српског народа траје од Карађорђа до данас. И оно још увек није завршено.

Рекао бих још нешто: само једна горостасна појава као што је Карађорђе је могла учинити да се после три и по века српски народ врати себи, оцима својих отаца, да има порив да се стално враћа свом идентитету, својим коренима. И да се непрекидно буди уз помоћ таблица Христовог живота што тако и траје већ две стотине година. Али, не само Србе: Карађорђе је пробудио и политички оглувелу Европу утврђујући да је несрећа балканских народа под турском империјом доказ политички оглувеле Европе. Али, и то треба истаћи: не интелектуална, не хуманистичка него политичка Европа се увек према балканским народима понашала неисторијски. За Европу су балкански народи постојали искључиво као употребни објекат и њу апсолутно није занимала судбина балканских народа. Ту Европу, до те мере себичну и егоистичну, као земљотрес је пробудио управо Карађорђе, јер да њега није било Европа би сигурно још дуго била у политичком муку. Зато и није погрешно рећи: са Карађорђем отпочиње почетак краја једне од најмоћнијих империја – турске империје.

 

СРПСКА ОДИСЕЈА

Околности када Карађорђе делује, и када покушава да сабере свој христочежњиви национ, нису нимало за српски народ, као и за друге народе на Балкану, биле повољне. Европа је сасвим неисторијски посматрала судбину свих народа на Балкану, пре свега верујући да ће непријатељска Турска обавити један пријатељски задатак – поништиће православље. Зато ће Карађорђе, свестан планова и латинске и турске Европе, али и историјских трагедија у којима се нашао српски народ, себи дати у задатак нешто што је – под датим околностима – било немогуће. Он је процес расрбљивања тумачио трагедијом народа који се јако удаљио од своје матице, јер су се у време у коме Карађорђе са устаницима сабира национ на рубовима области српства већ дешавале патолошке промене. На западу, у српском народу изложеном латинском прозелитизму зацарила се још један куга коју је народ пословично описао речима: отац се клања, мајка се крсти, а дете се чуди. Срби су у великом историјском искушењу почели масовно да примају ислам.

У другим деловима где су се Срби озападили у односу на матицу притисак није био мањи. Карађорђе је свестан (он је и сам био војник аустријски) да милитантна Европа није наклоњена малобројним народима а посебно православним народима. Није ли, после оба велика српска устанка, Аустрија укинула Српску Војводину 1860, кажњавајући Србе због тога што наводно раде на њеном рушењу (а Срба је, онда, било испод милион лица)?! Период тихе асимилације отпочео је пропашћу српске деспотовине 1459. и та асимилација је трајала скоро до наших дана. Иако су пратиоци прозелитизма и верске изопачености многобројни навешћу само један: када папа Пио II, 1502. године, прави карту која се зове Europa Orientale он на територији Славоније бележи Србе између река Саве, Драве и Дунава. И то је тачно. На тој територији у Краљевини Славонији није било другог народа до Срба па ће то чак посведочити 1537. краљевски војсковођа Кацијанер који каже да су његову „војску у Славонији“ хранили Срби из Осијека, који су колима довозили храну. И управо зато што ће у Краљевини Славонији српско становништво бити аутохтоно и Арсеније IV Шакабента ће подићи 1743. Саборну цркву у Осијеку. Срби су у процесу асимилације прво преверавани, затим је покушавано да се над њима изврши преидентификација, да им се да нова биографија, а њихови споменици су рушени, па тако и Саборна црква у Осијеку коју су хрватске усташе порушиле 1942. године, а новоподигнуту (1966) опет порушиле хрватске усташе уз помоћ евроамеричких фашиста 1993. Уосталом, шта је остало од Срба у Хрватској после хрватског погрома над њима у периоду 1991-1995?

Као што знате ни мало бољу судбину нису имали ни преостали споменици Срба у последњем рату. Хрватски католици, босански муслимани, шиптарски муслимани, уништавају сваки српски траг. Овакве будућности Карађорђе је био свестан када је у давној прошлости сабирао Србе. Он је даљи ток тихог процеса асимиловања за све Србе који су се удаљили и живе на рубним деловима Српства јасно уочавао. И више од тога: Карађорђе је сматрао време устаника можда последњим тренутком када Срби морају да се саберу и да је то једини начин да покушају да одговоре на изазов историје. Зато се Карађорђе обраћа и српској дијаспори за помоћ, Србима који живе у адаптираним домовинама. Посебно су за Карађорђево време значајни односи са Србима у Трсту. Отуда, Срби у расејању још од Карађорђа имају посебну одговорност за очување националног бића. Наиме, као што је и онда помагала Србију материјално дијаспора у наше време мора и да шири истину о Србима. Недвосмислено: историја је Србе у расејању, сада више него икада раније, ставила на најтежи испит, чак и ако нису својом вољом одлучни да припадају том задатку.