Чудила се ових дана хрватска председница Колинда Грабар Китаровић што се придаје значај паради усташа и поклицима „За дом спремни” који су се недавно орили са загребачког Трга бана Јелачића. Уместо тога, каже, „требало се згрозити на шестој или седмој страници неког листа или у десетом минуту дневника”. Да је тако било, онда ваљда ни Србија не би имала аргумент да, како је рекла, „потенцира неко пузајуће усташтво” у Хрватској.
Проблем је, међутим, што је скуп црнокошуљаша био само један у низу излива усташофилије у Хрватској који ову земљу дрмају месецима. А врло често своју улогу у свему томе имала је управо и шефица хрватске државе. Она је била та која се сликала са раширеном заставом са усташким грбом, а онда је у јеку полемике о табли са усташким написом у Јасеновцу о чему су се изјашњавали сви, од чланова владе до историчара и обичног света – „гласно ћутала”.
Ових дана смо на крају ипак чули њен став да је влада била у праву што таблу није скидала и „објашњење” да то што на њој стоји напис „За дом спремни” никако не би требало повезивати са Другим светским ратом, већ са одавањем почасти борцима домовинског рата. Али, ту се не исцрпљује списак. У Шибенику је затворена изложба о холокаусту коју је финансирао музеј Ане Франк из Холандије јер јој се успротивио директор школе у којој је била отворена пошто је представљала усташе као убице. Оптужбе за повампирење усташтва које из редова јеврејске и српске заједнице због свега овога учестало стижу на адресу хрватских званичника чини се да нису ни најмање забринуле тамошњу власт.
Можда је није забринула ни тужба коју су преко америчке амбасаде ових дана добили од једне групе Јевреја, Срба и Рома који живе у САД, а који као жртве или потомци жртава усташких логора траже накнаду штете од Хрватске као правне наследнице НДХ. Правно гледано, данашња Хрватска можда и није наследница НДХ, али је, нажалост, много пута показала да се многих „вредности”, те квазидржаве, ипак, није одрекла.
У једном чикашком суду ће се, дакле, расправљати о усташким злочинима, што би, без обзира на исход процеса, требало да буде сатисфакција за жртве ових злочина као и њихове потомке. Више од тога није могуће. Ни они као, уосталом, ни нацисти, нажалост, никада неће бити осуђени па ни оптужени за геноцид. У очима права, Јасеновац као ни било који други логор смрти и њихови управници никада неће бити криви за најтежи злочин јер је тек 1948. године донета Конвенција о геноциду. У очима човечанства је нешто сасвим друго.
Дакле, и уколико успе да оспори правну везу са злогласном НДХ, данашња Хрватска дефинитивно не може побећи од своје неславне прошлости. Пре свега, својом заслугом. Зато би можда уместо што оптужује друге да је клевећу, било боље да покуша да проблем реши сама са собом.
