СРНА, 17.6.1919, Николић: У костурници нису кости антифашиста, већ српских цивила

Нова, исправљена спомен-табла српским цивилима масакрираним у Сребреници и Залазју о Тројчина дне 1943. године Фото: Погледи форум, корисник Николај

Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе другог дана Тројица 1943. године у Сребреници заједно са још 250 српских цивила, рекао је Срни да су комунистичке власти прикривале истину о овом злочину, иако је свима било познато да су снаге НДХ монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима.

Николић подсјећа да се усташки злочин у Сребреници догодио 14. јуна 1943. године, а у оближњем селу Залазје злочин је почињен дан касније, 15. јуна.

Он наводи да му је о тим злочинима причала комшиница Милена Јовановић која је скривена гледала шта усташе раде.

“У Сребреници су усташе 14. јуна 1943. године, према њиховим документима, убиле више од 155 српских цивила. Заједно са њима убијена је и породица једног Јевреја стоматолога и породица муслимана – предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом”, испричао је Николић, чији је дјед Јово убијен у кући са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом.

Убијена јеврејска породица, према Николићевим сазнањима, била је у сродству са књижевником Исаком Самоковлијом.

Николић годинама прикупља податке о овом злочину и каже да тачан број жртава никада није утврђен, али да је недавно дошао до податка, који није нигдје помињан, да је овдје убијена Зорка Бурлица са петоро дјеце и мајком Мартом Васић.

Он каже да је у селу Залазје 15. јуна 1943. године убијено 97 Срба, а према неким подацима 107, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.

У документима НДХ наводи се да је Францетићев легионар, усташки сатник Јосип Корелец због погибије свог брата у борбама код Сребренице наредио да се изврши одмазда и предводио масакр који су усташе, уз помоћ неких домаћих присталица, свирепо починиле над српским цивилима.

“Убијали су све Србе које су затекли у кућама. Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани који су се тог дана затекли у Сребреници. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно на различите начине”, прича Николић.

Према његовим ријечима, плоче са именима убијених налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале јер су тако потомци убица Срба хтјели да избришу историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.

Николић наглашава да број и имена свих убијених 14. јуна 1943. године на овом подручју никада није тачно утврђен, јер то није било у интересу комунистичког система, али се зна да је након Другог свјетског рата усташки официр Корелец осуђен у Загребу симболичном затворском казном за те злочине, те убрзо ослобођен.

“Тијела убијених су накнадно сакупљена, бачена и дјелимично затрпана у јаму на локацији у близини данашње полицијске станице, одакле је приликом изградње колектора дио посмртних остатака 1971. године пренесен у костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен”, рекао је Николић.

Након свирепог злочина у Сребреници, усташе су трећи дан Тројица направиле покољ над Србима и у сребреничком селу Залазје, гдје су убили више десетина мјештана.

Њихова тијела сахрањена су у спомен-костурницу у том селу поред које је још једна спомен-костурница погинулим Србима из Залазја и околине које су муслиманске снаге побиле у отаџбинском рату.

Према званичним подацима, у Сребреници и на Залазју прије 75 година убијено је 228 Срба, од којих је 80 дјеце, а према незваничним, за та два дана у Сребреници и околним селима убијено је више од 250 српских цивила.

Николић истиче да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци.

Према његовим ријечима, комунистичка власт је овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако је ријеч о српским цивилима који нису имали везе са било каквом идеологијом.

“Да је ријеч о фалсификовању историјске стварности показује још сачувани рељеф на комунистичком споменику на којем су приказани Нијемци који убијају партизане, што је неистина, јер овдје уопште није било Нијемаца, него су комшије-усташе побиле српске цивиле само зато што су били Срби”, каже Николић.

Цвијетин Максимовић каже да је апсурдно али истинито да се огњиште Максимовића није угасило само зато што је његов дјед прије овог покоља ухапшен и депортован у заробљеништво.

Цвијетинов дјед Богдан једини је преживио из те породице, која је живјела на Витловцима код Залазја, јер је раније одведен у заробљеништво у Њемачку одакле се вратио 1945. године и затекао уништено село, те сазнао да му је свих 16 чланови породице убијено.

Према ријечима Максимовића, у спомен-костурници нису кости никавих имагинарних антифашиста, како је деценијама представљано, него Срба које су убиле усташе.

Он је истакао да се ове жртве и злочини не смију заборавити и да су српска покољења дужна да се присјећају ових мученика, одају им пошту и чувају успомену на њихово страдање, јер се злочин из 1943. године поновио у Залазју и 1992. и то треба памтити.

Код спомен-костурнице жртвама усташког злочина у Сребреници данас је служен парастос за више од 250 српских цивила које су усташе убиле на други дан Тројица 1943. године у Сребреници и на трећи дан овог православног празника на Залазју.