Српски меморијал, Институт за српску културу Приштина − Лепосавић, 2. 2. 2026, Ена С. Мирковић: Страх од револуционарног терора у Србији после Другог светског рата

ОЗНА, илустрација Фото: Youtube, Pravda-w, screenshot

Ушавши у Београд, ослободиоци партизани су са једне стране донели радост становништву због ослобођења од окупаторских власти, али убрзо су улили и страх од револуционарног терора према онима које су сматрали „буржоазијом“. Савременик догађаја Димитрије Ђорђевић описује у својим сећањима ову страну ослободилаца:

„Одмах по уласку у град ослободиоци су увели полицијски час од шесто по подне до следећег јутра. Опустели улицама крстарили су ознаши и приводили људе под оптужбом да су сарадници окупатора, издајници и „реакција“. Наравно да је било и таквих, али је исто тако један уперени прст био довољан да се осумњичени одведе. Куда? Нико није знао. Озна их је саслушавала у старим затворима, подрумима и напуштеним становима. Нова власт је организовала скупове на Славији и код Вуковог споменика којима је присуствовало неколико хиљада Београђана. Не зна се међутим, колико је остало код куће збуњено начином ослобођења (…) У Београду је ускоро образован контролни апарат који је преко тајне полиције, кућних повереника, уличних секретара, кућних и уличних „конференција“ залазио не само у мисли већ и у кухиње и спаваће собе грађана. Моја мати није смела тучком да омекша месо у кухињи да је не би чуо кућни повереник Озне из приземља. Одакле бившим буржујима месо? Моја сестра од тетке, млада девојка, била је приморана да пере прозоре на јавној згради јер се у новембру појавила са бундом на улици. Ко би се усудио да понесе шешир уместо качкета, бивао је одређен да чисти улице“ (Ђорђевић 1995 :10).

О првим данима у Београду Благоје Нешковић, секретар ПК за Србију се касније присећао „Ту је у прво време било и непријатности. Људи су из кућа насилно исељавани, чему сам се ја жестоко противио. Нарочито су то радили Удбаши. На пример, ја сам инсистирао да се кућа на Дедињу у којој ће Броз становати, купи и власник поштено исплати.“ ¹

Благоје Нешковић у својим сећањима не помиње ни обрачун комуниста са сарадницима окупатора до којих је дошло у првом периоду после ослобођења, а у којима је страдало у Београду према непотпуним подацима Комисије за тајне гробнице око 3.615 људи („Отворена књига“. Регистар жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године 2014: 1).

Савременици помињу улогу Благоја Нешковића у овом догађајима, па се тако помиње његова улога у делу из рукописа који је оставио генерал Јефтимије Јефто Шашић. У том документу, између осталог, он каже да је Благоје Нешковић, пошто је најбоље познавао ситуацију у Београду, сугерисао ко су били сарадници окупатора које је требало због тога ликвидирати. Према његовим речима, план о „деловању ОЗН-е“ у Београду направљен је 12. октобра 1944. године на састанку између Аранђеловца и Тополе, на коме је био присутан и Благоје Нешковић, секретар ПК за Србију (Николић 2016: 64).

Благоје Нешковић је несумњиво учествовао у ликвидацијама непријатеља нових власти и свих оних који су сматрани сарадницима окупатора тако што је давао сугестије за оне за које је сматрао да би их требало уклонити због улоге коју су имали током окупације. Као високи партијски функционер познавао је ситуацију у Београду током окупације, па је логично био питан за мишљење. Ипак, није сигурно колико је људи уопште ликвидирано на основу његових сугестија, а осим података из дневника Јефтимија Шашића не располажемо другим документима тако да не можемо прецизно да утврдимо за уклањање којих лица је заиста био одговоран (Мирковић 2018: 158).

На основу истраживања знамо да су и угледни појединци, попут књижевника Марка Ристића, који је такође био добар познавалаца прилика у Београду, понудили ОЗНИ добровољно своју помоћ у откривању сарадника окупатора, а то су учинили и многи грађани често мотивисани страхом, али и жељом за осветом или жељом да се додворе новим властима (Цветковић, Девић 2019: 107 ). Грађани су позивани на сарадњу и на обрачун са „сарадницима окупатора“, а коментаришући ситуацију по ослобођењу мајор ОЗНЕ Милан Трешњић је између осталог изјавио да како је његова „канцеларија увек била пуна народа спремног на сарадњу“ (Трешњић 2007: 316).

Слична ситуација је била и у осталим градовима Србије. У Шапцу, лекарка Ружица Војић оставила је сведочанство о атмосфери непосредно после ослобођења града:

„Таква тешка атмосфера је овладала нашим живљем у Шапцу да је било невероватно шта се све догађало, оптуживало, коментарисало, до те мере да се коса на глави дизала од страха, освете, па није било чудно што су људи и жене бегали, избегавали (…) У овим данима револуције открили су се многи лоши карактери: убити, оптужити лажно, било је утркивање да је запањеност од прљавих, крвавих освета створила запањеност, потиштеност, страх, револт и тугу у човеку – пометњу у души и бол у срцу“ (Николић 2016: 74).

Ни на територији Косова и Метохије како се види на основу извештаја ОЗНЕ до 27. јануара 1945. године није владала знатно боља ситуација. У том извештају се наводи да се „не треба задовољити бројем. Успех не лежи у броју него у томе какав је непријатељ уништен. Не треба ићи линијом мањег отпора и уништавати оне ситне непријатеље који се налазе у кућама и надомак сваком партизану. У плану треба имати уништавање крупних непријатеља, оних који политички и војнички припремају и врше злочине и ометају нам сређивање Титове Југославије“. Лош однос према Албанцима на Косову приписиван је искључиво деловању „прочетничких елемената Драгољуба Михаиловића који су се убацили у редове партизана“ па се у истом извештају као основни задатак ставља да те елементе треба пронаћи и уништити јер је „њихова тежња да компромитују наша јединице, да их удаље од народа и чак изазову сукоб између нас и маса“ (Николић 2016: 135).

Цинкароши, који су шпијунирали своје суграђане, комшије и пријатеље и извештавали ОЗНУ шта су људи радили и говорили и шта ко мисли о владајућем режиму, били су у суштини неомиљени међу грађанима и стварали су атмосферу непрекидног страха и несигурности, пошто су деловали тајно тако да се нико више није у потпуности могао осећати слободним да коментарише промену режима. Постојали су готово на свим местима и у свим институцијама и органи ОЗНЕ су се у великој мери ослањали на њихове изјаве, које су често биле непроверене и навођене из упитних моралних побуда.

Ухапшена лица од стране ОЗНЕ, могла је чекати тројака судбина: да буду одмах стрељана без суђења, изведена пред суд или пак ослобођена кривице, што је био најређи случај и најчешће се дешавао уколико би ухапшени пристао на сарадњу са ОЗНОМ (Николић, Димитријевић 2010: 25). Ликвидације без суда, биле су нарочито бројне у првој години ослобођења, односно док институције нове комунистичке власти нису биле још у потпуности успостављене, а самим тим није постојала ни законска ни правна регулатива која би ограничавала самовољу победничке стране у рату.

Револуционарни терор је функционисао првенствено методом застрашивања становништва. Забрањивано је преношење вести о терору, као што је и отпуштеним затвореницима било забрањено да причају о својим доживљајима из затвора и логора (Лазић 1946: 163). Колико су по ослобођењу биле бројна хапшења сведочи податак да би се понекада у Маглајску улицу на Дедињу, са свим картонима и списковима, и по два пута дневно одлазило где су људи из главног штаба ОЗН-е прегледали спискове. У досијеу сваког ухапшеног писала би само једна од две речи: „Бањица” или „Стрељати”. Често би у досијеима ликвидираних лица стајали прецизни подаци о власништву над земљом, некретнинама и другој имовини. Из Маглајске улице на Дедињу официри би се враћали у свој кварт са списковима, предавали их командирима пратећих водова, а ови би у току ноћи вршили егзекуције у Лисичјем потоку, Бањичкој ливади и на другим местима. Без обзира на степен кривице осуђивани су на смрт, док у већини случајева недостају било какви записници са судског процеса. Занимљиво је сведочење адвоката Душана Максимовића актера догађаја:

„Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела“ (Медаковић 1997: 60).

ОЗНА је вршила истражни поступак, она је „судила” и вршила егзекуције, док су оптужнице и пресуде често накнадно написане, све док после више од месец дана начелник ОЗН-е за Југославију Александар Ранковић није затражио увођење редовних судова (Цветковић, Девић 2019: 102 ).

Одмах после ослобођења Београда, уласком партизана средином октобра 1944. године нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10.000 „народних непријатеља“ на територији читаве Србије. Стрељана лица су често плитко закопавана у више редова и прекривана каменим плочама како би се онемогућио приступ и разношење костију од стране животиња (Цветковић 2010: 30). На оним местима где се могло сазнати да је су одвођени и стрељани, често су породице и сродници прекопавали гробнице. Тако су се у Београду, месецима могли видети људи са ашовима који су прекопавали Лисичји поток у потрази за гробовима својих најближих, ризикујући своје животе ако буду ухваћени.

На неким локација у почетку су биле постављене страже, а неки су били сведоци да тела чак нису била ни дубоко покопана или је јама била препуна, па се догађало се да су из земље вирили делови тела. О овоме је сведочио др Вукчевић који је пронашао тело трговца Милана Ђурђића тако што је видео да једна рука вири из земље. Мало је откопао, гурнуо леш, препознао Ђурђића, али га је поново закопао у страху од могућих последица (Цветковић 2013: 174).

На основу извештаја појединих одељења ОЗНЕ управо се конспиративност, подвлачи као најважнија приликом обављања ликвидација на терену „за које не сме да зна ни сам Штаб бригаде“ нити се стрељање сме извршити у самој јединици. Исто наређење даје сугестију како поступати и са породицама оних који су помагачи: „Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестити је да је стрељани упућен у логор.“ ( Николић 2016: 73). Изузеци су били када се желео постићи ефекат застрашивања, тако Политика у броју од 27. новембра 1944. године објављује списак стрељаних 105 „ратних злочинаца“, међу којима је било и угледних људи попут Јована Зеца, председника српског Црвеног крста, глумца Аце Цветковића, професора и сликара Брaнка Поповића и др (Политика, 27. 11. 1944: 1-2).

У ређим случајевима су се тела ликвидираних „народних непријатеља“ јавно излагала, нарочито уколико је било речи о неком познатијем одметнику. Функција оваквог чина било је изазивање страха код „реакције“ и јасна опомена свима који се још увек „колебају“ којој страни би требало да приступе, показујући да је одметницима „дошао крај“ (Николић 2016: 178).

У којој мери је на почетку ослобођења беснео терор нових власти најбоље сведочи и чињеница да је и Слободан Пенезић Крцун, морао да реагује и упути акт својим подређенима 9. фебруара 1945. године у коме између осталог наводи:

„1. Нико не сме бити ухапшен, а да зато нема довољно разлога, а одлука се доноси на основу прикупљених података; 2. Истрага се мора спроводити у најкраћем року, на сасвим коректан начин, истрагом ми добијамо податке да би лакше откривали сараднике и саучеснике; 3. После спроведене истраге окривљени се предаје суду на даљи поступак у коме ми немамо више никаквог удела, ни утицаја; 4. Органи Озне не смеју се мешати у рад јединица Народне одбране; 5. Не дозволити, да хапшење врши свака команда или чак и сваки појединац на своју иницијативу и да се ствара у сваком срезу затвор; 6. Тежиште рада бацити на прикупљање и стварање мреже за контролу сумњивих лица, контролу привреде, саобраћајних средстава и о томе нас редовно извештавати. […] Будите обазриви када су питању мобилисани сељаци, а нису зликовци. Исте треба пуштати одмах. Са кољачима и официрима треба поступати према раније издатом упутству. Наша наређења треба схватити озбиљно и реаговати брзо на њих“ (Лопушина 1996 : 58).

Страх и репресија над породицама окривљених

Посебно потресна сведочење о страху, репресији и тортури оставили су у својим сећањима преживели или пак породице страдалих „народних непријатеља“ и „сарадника окупатора“. Таквих сведочанства је релативно мало, с обзиром да су само они најхрабрији међу бившим осуђеницима, савладали страх од могућих последица откривања истине о тортури кроз коју су пролазили. Тек у првим деценијама двадесет првог века када се друштвена клима променила и истраживачки отвориле и ове теме, већи број сродника страдалих се охрабрио да прича о тортури коју су њиховим преци преживели.

Тако је остало забележено сведочанство о тортури Даринке Живановић из Кошутњака. Крајем октобра, почетком новембра 1944. године патрола ОЗН-е у вечерњим сатима је дошла у кућу Живановића и одвела Даринку у Централни затвор у Београду. Пријавила ју је ОЗН-и комшиница Дана Бркић, учитељица која је била члан СКОЈ-а, оптуживши је да је противник Народноослободилачког покрета и комунистичке партије. Ислеђивали су је сваке вечери и мучили на ране начине. Затворски чувари су је силовали и иживљавали се над њом. Њен брат је покушавао да је избави из затвора и успео преко везе бившег министра Јаше Продановића. Даринка је пуштена после три године и пет месеци. У затвору је била до маја 1948. године. Када је изашла, била је психички оболела, са дијагнозом сифилиса. Њени родитељи су продавали покућство како би купили лекове за њено лечење, а тада је било тешко доћи до пеницилина. Целога живота је била веома слабог здравља. Њен брат Илија Живановић – Петровић је хтео да тужи чуваре затвора и припремао је доказе против њих, али тужбу није доставио суду, јер је неко сазнао његову намеру. Нађен је мртав под изговором да је на њега налетео брзи воз. Породица је сумњала у ову тврдњу, али се због страха није даље ишло са истрагом.

У њихову кућу су припадници ОЗН-е 1944. године доводили су и ислеђивали ухапшене грађане из Кошутњака. Даринка је остала без могућности и способности за запослење, живела је од помоћи својих рођака и пријатеља. Умрла је 5. марта 1992. године. Рехабилитована је одлуком Вишег Суда у Београду 14. марта 2014. године, Рех. бр. 428/13. Даринка Живановић је била у даљим родбинским везама са Краљевском породицом Карађорђевић, што јој је вероватно узето као отежавајућа околност.  ²

Излазак из затвора, погађао је бивше затворенике на један или други начин, сви су више или мање и даље били под присмотром и трпели неки вид репресије, они и њихове породице, нарочито уколико су остајали при истим ставовима. Димитрије Ђорђевић, који је био хапшен као омладинац и присталица ЈВ(уО) касније се присећао да су његови родитељи били хапшени у Београду, након што је он изашао из затвора. Најпре је 1949. године био искључен са свих универзитета у земљи и приморан да служи војску за коју је рекао да му је „било теже него на робији коју сам, ако ништа друго знао зашто служим“ (Ђорђевић 1995: 281). Због губитка грађанских права Ђорђевић није дуго времена могао да се запосли, па је терет издржавања пао на његове родитеље.

Док је боравио у војсци у Београду су хапшени његови родитељи, пре чему му је отац био осуђен на шест месеци затвора, које је издржавао у Белој Цркви „јер је продавао златнике да бисмо могли живети и да би исплатио накнадно разрезану порезу на имање које је већ било национализовано“. Мати је ухапшена да би оца натерали да призна где скрива злато. Брат је предао ознашу златну табакеру на уговореном састанку код Маркове цркве и овај ју је смувао у џеп. Тако је мајку искупио“ (Ђорђевић 1995: 282).

1. ИАБ, фонд 2157, Легат Благоја Нешковића и Браниславе Бране Перовић, Необјављени део интервуја у Дуги, К-1, 11.
2. Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење др Дејане Петровић, лекара из Кошутњака, 1. новембар 2014. године.