Српски меморијал, Прометеј, 15. 6. 2023, Мира Радојевић: Ова књига даје наду да истина не може остати скривена [из Архиве]

Преживели заточеници логора у Јасеновцу Извор: 08-18190 Counter Memorial of Serbia Volume II p. 159, према: Фототека Музеја жртава геноцида 398/398

Вишедеценијски посвећен проучавању геноцида извршеног над српским народом у Независној Држави Хрватској (1941-1945), Владимир Умељић је, после бројних својих студија и прилога о овој мучној историји, написао нову књигу, чији наслов – упркос све израженијих настојања да се прошлост најпре релативизује, а потом „избрише“ – даје наду да истина не може остати скривена.

Прочитавши је, не бисмо могли да кажемо ком „жанру“ припада, с обзиром на то да већ од првих страница узбуђује и узнемирава многоструким приступима, будући да истовремено представља сабрано историјско знање и историографско истраживање, филозофско-етичку расправу, теолошко тумачење, психолошко и социолошко посматрање истраживаног питања, политиколошке осврте…

Знајући, међутим, да академско образовање господина Умељића обухвата неколико научних дисциплина, као и које је научне методе примењивао у досадашњим својим радовима, с једне стране можемо рећи да је то било очекивано, а са друге да се управо и на овом примеру показало да постоје многе историјске теме у чијем је истраживању историографији потребна помоћ других, сродних наука и њихових методолошких полазишта.

Поступајући тако, господин Умељић је, између осталог, био руковођен и лично усаглашен с добро познатим ставом Јована Дучића о страховитим последицама заборава као „најсвирепијој одмазди над жртвом“.

Добрим делом из истог разлога, и овим се својим делом трудио да истакне како непокопане и често безимене жртве, уморене на начине толико свирепе да се опиру целокупном историјском искуству и познавању људске психе, немају никог другог осим историчара и других научника да њих спасу заборава, а народ, коме и мртви припадају, чувају од исте или сличне судбине.

Владимир Умељић је своју књигу написао на проверљивим историјским изворима, архивским и објављеним, различитог порекла и карактера, на богатој историографској, теолошкој, филозофској, психолошкој и социолошкој литератури, објављеној на више језика, на прилозима и полемикама из штампе и периодике.

Попис ове разнолике грађе је импресиван, а сигурност којом је коришћена непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Питања која је при томе постављао стварају пак снажан утисак да јој се изнова и изнова враћао. Знатан део овог изворног материја иначе је већ коришћен у другим књигама и отуд познат науци, али то не умањује њихову сазнајну вредност тим пре што је садржином ове књиге тематизован и научно разматран дуги низ изузетно важних проблема: порекло и узроци геноцида, његови подстрекачи и извршиоци, свакодневна „нормалност“ људи који су се након чињења злочина враћали „редовном животу“, сличности и разлике између Холокауста и Србоцида, одговорност Ватикана и Римокатоличке цркве, повезаност америчких и британских служби са ватиканским круговима, одговорним за спасавање усташких и других злочинаца, финансијска и идеолошка подлога ове сарадње, „лицитирање“ са бројем жртава, политизација и инструментализација овог питања у протеклим деценијама и савременом добу, застрашујућа присутност прошлости у садашњости, упорност настојања да се изврши тотална ревизија процеса и збивања из Другог светског рата, утицај неонацистичких идеја на рат у Украјини, негирање геноцида над Србима и протагонисте ових тенденција попут Александра Корба, одговорност српске научне елите и установа, брига за културу сећања, изостанак суочавања са прошлошћу и порицање одговорности у данашњој хрватској држави, стереотипни став Запада према српском народу, неспособност да се једној бројчано малој нацији опросте ратне победе…

Изнад свега, чини нам се, налази се чињеница да су у историји, дугој неколико стотина година, дубоко и чврсто повезане, а међусобно узроковане наизглед удаљене појаве и догађаји, због којих прошлост не може да остане тамо где у својим илузијама сматрамо да треба да јој буде место.

Разматрајући ова питања, Владимир Умељић је износио оно што је сам истражио и као стечено знање пронашао у изворима и литератури. Закључке је доносио у случајевима у којима је веровао да је то могуће учинити, при чему је највећу сигуруност испољио у тумачењима историјске улоге Римокатоличке цркве и Ватикана, који у својој миленијумској логици води борбу против православног света, Јевреја и „јеретика“ свих врста, често користећи сва расположива средства: од истребљујућих ратова преко подстрекавања зла и „преверавања“ до новца, који у исто време присваја не само ради богаћења него и других циљева, заташкавања скандала у редовима католичког свештенства, спасавања злочинаца и популаризације римокатоличaнства.

Не мање сигуран, Владимир Умељић је био и у случају тумачења одговорности појединих структура власти у САД и Великој Британији, које су из својих политичких интереса и финансијских добити избегле изручивање злочинаца потраживаних од стране југословенских власти.

Што се тиче посебног осетљивог питања броја Срба убијених у Јасеновцу и на територији НДХ, био је изузетно опрезан. Износећи десетине у међувремену изнетих процена, од оних у различитим изворима до историографских, статистичких и политичких, крајње циничних, каква је била чувена тврдња Фрање Туђмана или податка са хрватске Википедије из 2013. године, по којој у НДХ међу Србима не да није било људских жртава него се њихова популација увећала за 120.ооо људи. Лично, Владимир Умељић је ово питање оставио отвореним, допустивши притом претпоставку да би се до прецизнијег броја могло доћи „ако се једног дана заиста отворе тајни архиви као нпр. они у Ватикану“. Истовремено, навео је мањкавости примењиваних статистичких метода, закључујући да „квантитет жртава не утиче на стравичан квалитет злочина геноцида“.

Говорећи пак о једном другом осетљивом проблему, везаном за подршку који је усташки режим имао на простору своје злочиначке творевине, Владимир Умељић није негирао чињеницу да су, осим усташа, свирепа убиства Срба починили и тзв. обични грађани, али је изричито нагласио:
„Овај текст није никаква оптужба, јер кривица никад није колективна или штавише наследна. Ради се о заједничкој одговорности за прошлост, садашњост и будућност. То значи да њен критички тон превасходно представља позив на учење из историје, на идентификовање негативних елемената културолошке традиције и њихово одбацивање у смислу принципа ’Никад више!’, уз прихватање и даље развијање свих позитивних елемената исте“.

У том смислу, као хуманиста није могао да прихвати тезу о геноцидности појединих народа, што не значи да је избегао да говори о неспремности хрватске нације да се суочи са историјском одговорношћу, као и о „повампирењу“ усташких идеја, праћеном величањем истакнутих усташких вођа, рехабилитованих и чак слављених протеклих година и деценија.

Пишући ову књигу, Владимир Умељић није штедео читаоца тиме што би изоставио бруталне описе садистичког иживљавања усташких злочинаца над жртвама, потеклом из монструозне тежње да им смрт буде што болнија и што дуже одлагана. Ово се односило на жртве свих узраста, од деце до старих људи, којима је тамо где су извори допуштали наводио и пуна имена, будући да им се тек тада, враћањем пуног идентитета, враћа и људско достојанство.

Иако ових примера има релативно много, мора се нагласити нужност персонализовања жртве и узнемиравања савести свих који буду читали ову књигу, будући да такви детаљи говоре далеко више од бројева, а читаоцима нужно „стварају слику“, ма колико је она страшна и непојмљива људском мозгу. Овој сврси, за коју је потребан висок ниво стручне културе, како се не би отишло у нежељену крајност и подстакло на мржњу, служе и прилози, поготово сачуване фотографије. Јер, како је и сам аутор казао, оне говоре више него речи.

Напокон, историографији, поготово српској, користиће и исцрпан попис извора и литературе, махом на немачком и енглеском језику, због чега умногоме није позната српским научницима.

На крају, можемо да закључимо да је нова књига Владимира Умељића написана на основу изузетно доброг познавања проблема геноцида, како његове историје тако повезаности са потоњим деценијама и тренутком у коме живимо, а на другој страни са политичким и верским тенденцијама које трају вековима, доводећи у везу наизглед удаљене народе, процесе и догађаје. Управо зато, она је храбра у изношењу чињеница и тумачења, а отворена и подстицајна за даљу расправу.

Написана са дубоким саосећањем за страдале Србе и све друге жртве, уз недвосмислено „прозивање“ одговорних и именовање виновника, не подстиче на мржњу нити позива на данас толико популарно „помирење“. Постављена превасходно на основи која је и морална и научна, подсећа нас да опроштају мора претходити покајање, али да давање опроштаја не припада историчарима и другим научницима него жртвама и оној сили чијој су се милости пред смрт обраћале.

 
Рецензија књиге др sci др Владимира Умељића „Кад мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)“ историчарке проф. др Мире Радојевић, дописног члана САНУ, у издању „Прометеја“, 2023.