Вечерње новости, 22. 9. 2012, Узели част чувару светиња

Академик Радослав Грујић Фото: Спутњик, Универзитетска библиотека Светозар Марковић

Ни после 70 година није укинута срамна пресуда универзитетском професору Грујићу

УНИВЕРЗИТЕТСКИ професор историје и теологије Радослав Грујић је 1927. у манастиру Свети арханђели код Призрена пронашао мошти цара Душана и пренео их у Београд. Исти благи прота спасао је 1942. мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића из фрушкорских манастира које су пустошиле усташе.

– Своју највећу улогу професор Грујић имао је у Другом светском рату – забележио је покојни др Слободан Милеуснић, некадашњи директор музеја СПЦ. – Водио је битку на два фронта: збрињавао српске избеглице из ратних подручја и спасавао црквено-уметничке драгоцености. Његовим залагањем спасени су и многи животи недужних људи заточених у логорима.

Пре неколико година, професор Грујић је добио своју улицу у Београду, али још важи пресуда комунистичких власти из 1945. да је ратни злочинац.

– Реч је о врхунском цинизму, јер су искључиво захваљујући др Грујићу спасене мошти наших светих владара и реликвије од којих је створен музеј Српске православне цркве – каже др Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ и познавалац тајне историје српске културе. – Академик Дејан Медаковић био је сведок кад је у априлу 1942. професор Грујић на коленима молио мајора Вермахта, барона Рајсвица да спречи уништавање српских светиња. Рајсвиц, Прус и аристократа, професор балканологије у Берлину, отворено је показивао да не воли Хитлера и да симпатише Србе.

Барон Јохан Албрехт фон Рајсвиц је при окупационом Управном штабу за Србију имао задатак да на окупираним подручјима штити споменике културе, пре свега манастире и музеје. У то време Медаковић, млади музеолог, био је сведок узбуне коју су изазвале вести да усташе чине светогрђа у фрушкогорским манастирима.

– Професор Грујић знао је каква опасност прети да буду уништене свете српске мошти које су избегле, ношене калуђерским рукама, све страдије сеоба пред турским бесом – описивао је Медаковић. – Јаукао је тражећи спасење и отрчао к Рајсвицу, преклињући га да спасе мошти српских светитеља. Рајсвиц је одмах реаговао и с професором Грујићем у штапском аутомобилу кренуо је на Фрушку гору.

Из манастира Јазак спасене су мошти Св. цара Уроша, из Шишатовца Стефана Штиљановића, а из Бешенова мошти Св. кнеза Лазара.

– Мошти су биле оскрнављене – забележио је Медаковић. – Извађене су из скупоцених ћивота и бачене на под у манастирским црквама. У Београд су враћене у обичним мртвачким сандуцима.

У десетак камиона спасен је и део драгоцених иконостаса, књига и реликвије које су промакле усташама, од којих је само део после рата враћен у храмове и манастире.

– Део је остао у Београду јер више није имао где да буде враћен пошто су богомоље уништене – каже Владимир Давидовић. – Од тих предмета настао је Музеј СПЦ. Слична прича поновила се и почетком девдесетих.

После повлачења окупатора 1944. године професор Радослав Грујић постаје мета нових власти, а први камен на њега бацају колеге с Београдског универзитета.

– Душебрижници нове идеологије 3. априла 1945. године доносе пресуду којом се професор Грујић кажњава удаљавањем с Београдског универзитета – забележио је др Милеуснић.

У пресуди се као кључни доказ колаборације с окупатором наводи Грујићев предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Пресуду су потписали Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

– То није био крај комунистичком бестијању и прогону проте Радослава Грујића – забележио је Милеуснић. – Одлуком Одбора 4. насеља НО Рејона 1. септембра 1945. године др Радослав Грујић је лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао.

Болесни и осиротели професор умро је 1955. током лечења на Хвару.

ДУШАНОВЕ МОШТИ

ПОСЛЕ ослобођења Старе Србије, како су називани Космет и Македонија, наступа период националног романтизма кад врхунски српски научници одлазе у Скопље – Душанову престоницу, и стварају Универзитет, музеј, покрећу научне листове.

Професор Грујић 1927. покреће ископавања манастира Свети арханђели код Призрена, гробне цркве цара Душана и открива његове мошти.

– У гробници затрпаној искиданим и поломљеним грађевинским материјалом нађена је сасвим на дну мраморна плоча и под њом пажљиво пребрана хрпа костију, нарочито пршљенова од кичме и ребара, потпуно белих, као да су на сунцу сушени. То су несумњиво остаци тела великога цара Душана које је после разорења и пљачкања манастира Светих арханђела и цареве гробнице нека побожна рука склонила под плочу у гробницу, а све друго разнела је сујеверица и побожност на разне стране – забележио је Грујић.

ПОКРАДЕНО ОСТАЛО ПЉАЧКАШИМА

ПРОФЕСОР Грујић је, иако проказан, био непревазиђени стручњак и комунистичке власти су морале да га прихвате као главног пописивача опљачканог културно-историјског блага СПЦ.

Формирана је комисија с представницима цркве и државе која је требало да идентификује све драгоцености које су у четрдесет вагона пренете у Загреб. Министарство просвете је у први мах 1945. прихватило захтев Синода да оне врате СПЦ и транспортују у Београд, али је већ 1946. Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије наредио „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд, који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Практично то је значило да остају у хрватским музејима. Од 40 вагона покрадених црквених драгоцености одобрено је враћање 11 вагона који су у априлу 1946. године стигле у Београд.

УМАЛО БЕЗ САХРАНЕ

ПОШТО је професор Грујић преминуо на Хвару, искрсао је проблем, ко ће платити пренос тела и сахрану.

– Академик Медаковић је молио тадашњег председника САНУ Александра Белића за новац, али га је овај хладнокрвно одбио – каже Владимир Давидовић.

– Медаковић је напоменуо да САНУ није платила Грујићу две књиге и да тим хонораром може да се плати сахрана, али Белић га је игнорисао. Медаковић и још неколико научника који су због тога понели жиг националиста, сакупили су новац и платили сахрану човека који је током бомбардовања 6. априла 1941. године легао преко сандука са моштима цара Душана, да бих их заштитио од уништења. Давидовић прича да је после рата барон Рајсвиц посетио Југославију и рекао Медаковићу: „Веома сам разочаран, професор се толико трудио да спасе српске светиње, а Срби му овако враћају. То је срамота“.

Б. Субашић