Курт Валдхајм Фото: Mitropolija.com
На 8. Међународној конференцији о холокаусту, која је недавно одржана у меморијалном комплексу „Јад Вашем” у Јерусалиму, филм „Валдхајм – скривено зло” београдског аутора Данка Р. Васовића, прихваћен је као ново откриће непознате историјске чињенице о томе да је бивши генерални секретар Уједињених нација и председник Аустрије Курт Валдхајм одговоран за ратне злочине на Козари и у логору Јасеновац.
Координаторка „Јад Вашема” Мими Еш у последњем броју истоименог часописа написала је да су „шокантни и узнемирујући призори Васовићевог филма о Јасеновцу, који је доказао Валдхајмову директну умешаност у нацистичке злочине”.
Васовићево филмско остварење добило је и специјалну награду у званичној конкуренцији првог Њујоршког филмског фестивала, а извршна директорка Музеја холокауста у Мајамију Шерон Хоровиц уврстила га је у сталну поставку филмова који се приказују посетиоцима.
У Србији, међутим, филм је до сада приказан само на Фестивалу документарног филма у Београду, прошле године. Шира јавност остала је ускраћена због неспровођења уговора између аутора и РТС-а, који је требало да га емитује још марта 2010. године, као продужени серијал од три једносатна наставка. Без намере да се бавимо детаљима уговора, о коме се ових дана повела полемика у јавности, од Васовића смо покушали да сазнамо због чега је његово остварење занимљиво свету, а непожељно код нас:
– Филм садржи потпуно нову историјску чињеницу. Знало се да је Курт Валдхајм 22. јула 1942. године одликован од поглавника НДХ-а Анте Павелића као поручник у интендантској јединици, али не и зашто. Иако мала, та јединица на Козари је била и те како важна, јер је интендантским, а не оперативним или обавештајним јединицима била поверена депортација људи, жена и деце.
Значи да је Валдхајм разврставао све оне који су му се учинили здравим и јаким и слао их на присилни рад у Немачку и Норвешку, док је оне „слабијег материјала” упућивао најпре у сабирни центар у Костајницу, а потом даље, у Јасеновац, где су углавном нашли смрт.
Васовић, који је као млад новинар „Вечерњих новости” покренуо аферу „Валдхајм”, истиче да је потоњи високи званичник УН, био један од двадесетак одликованих официра и војника у борбеној групи Западна Босна од 23.000 солдата у здруженом немачко-усташком подухвату који је трајао месец и по дана.
На леду била и књига
– Моја књига о афери „Валдхајм” требало је да изађе 1986. у Београду, али су је задржавали све док нису направили фалсификат, док није постала небитна. Прво је објављена у Норвешкој, 1987. године, а у Београду тек у јуну 1988. године. До данас није имала имала ниједну промоцију, нити је доживела приказ у новинама – каже нам Васовић.
– Циљ је био да се уништи партизански покрет на Козари, а заправо је почињен истински геноцид. Говоримо о масакру више од 66.000 људи, од којих више од 20.000 деце са појединачно утврђеним именима. Та Валдхајмова делатност била је начета 1986. када је објављен документ да га је одликовао Павелић. Сада, у филму, ја сам разоткрио заверу да га је том приликом држава СФРЈ спасла, тако што је дала налог Војноисторијском архиву да произведе и пласира један лажан документ – каже наш саговорник.
Васовић објашњава да је та фалсификована усташка „брзојавка” говорила о стварном догађају, али је била прекуцана машином која се производила после 1948. године:
– Био је то једини фалсификовани документ који сам добио међу 220 других из Војноисторијског архива. Мајсторски су сачекали кључни моменат афере, када је Међународна експертска комисија војних историчара требало да пресуди да ли је Курт Валдхајм крив или није. То је објављено два дана пред саопштење комисије. Сада знам, што сам и обелоданио, да је то била обавештајна операција са циљем да се симултаним објављивањем фалсификата у „Шпиглу” и „Вечерњим новостима” спасе Валдхајм. Тај лажни документ послужио је да се доведу у сумњу оптужбе против злочинца кога је, две деценије после Павелића, одликовао и Тито.
Све конце, према Васовићевим речима, вукао је преко својих сарадника и савезне Удбе тадашњи министар иностраних послова Будимир Лончар. У филму, на основу строго поверљивих државних докумената, аутор указује на сарадњу Лончара са начелником Војноисторијског архива Антуном Милетићем. Лончар забрањује да се саопште резултати државне комисије, која је била основана да утврди шта је истина, а тадашњи председник СИВ-а Милка Планинц изјављује да Валдхајм и Козара излазе из надлежности СФРЈ и да се морају третирати као унутрашњеполитичко питање Аустрије.
– Тог тренутка, ја сам постао унутрашњи непријатељ Југославије, кога прате и прогоне. У матичној кући држе ме на леду, одбијају ми се најексклузивнији интервјуи, чак и онај са Визенталом. Нису ми дали ни годишњу награду, већ другом новинару, придодатом да контролише аферу у интересу државе. Жалио сам се тадашњем радничком савету, који је такву срамну одлуку поништио, али ми је награда уручена тек 20 година касније, из руку Манојла Вукотића. Када су видели да сам преживео – наводи Васовић.
Зашто преживео? Због тога што је 1991. године Данко Р. Васовић са тешким повредама главе пребачен на ВМА и оперисан. Напад на њега металним предметом извршио је један чилеански држављанин, који је откривен тек после више жалби и ангажовања инспектора Драгана Радишића. Међутим, Чилеанац је само једном изведен пред суд, а потом је побегао. Васовић је нешто касније добио отказ у „Новостима”, а инспектор Радишић је 1996. године убијен испред своје зграде на Карабурми.
Аутор филма о Валдхајму не каже да су два догађаја повезана, али је чињеница да ни Радишићев убица никада није приведен правди.
Мирољуб Мијушковић
