Логораши у мађарском логору у Шарвару Фото: Вечерње новости, Танјуг
Јесте да је прошло равно 80 година. Тачно је и да сам била дете. Али верујте, нема дана да не помислим на јесен и зиму 1941. године и месеце у мађарском логору Шарвар.
Свега се сећам, а највише страшног осећаја глади и прљавштине којом смо били окружени.
И страха. То се не да речима описати, нити се може заборавити.
Можда не постоје речи, али начин на који нам своја сећања на време интернације казује Нада Видовић, рођена Пешут, (86) из Алексе Шантића код Сомбора, глас пун тескобе и дубоки уздаси који упорно прекидају речи, много и недвосмислено говоре о свему ономе што су она и њени земљаци, наши сународници преживели. И, док говори, све још једном наново преживљава: одвођење из куће, вагоне, интернирање, одвајање од оца, нехигијенске бараке које нису ни за стоку а камоли за човека…
Као и друге породице солунских добровољаца из Лике и Херцеговине, које су после Првог светског рата ново гнездо свиле у бачкој равници, Надина породица Пешут из Горње Рогатице код Бачке Тополе, прошла је у Шарвару праву голготу.
– Тату су тукли и изболи бајонетима још у Рогатици, пре него што смо кренули. Киша је падала кад смо улазили у вагоне, мајка нам је сашила руксаке у којима смо носили најнужније ствари, а чак нам нису дали ни хлеб из пећи да извадимо – прича нам Нада.
– Били смо у бараци број 9, није имала кров него стакло, лежали смо на палачама и слами.
Не знам колико нас је било унутра, али сви смо били једни на другима. Највише се сећам прљавштине и глади, а најгоре је свима било кад је требало да идемо на нужду, то је био један јарак и даске. Мајке су нас све водиле, да не бисмо сваки час ишли.
За цео дан су, прича нам, добијали мало парче хлеба, које су мајке потом, мало, помало, давале деци.
– Трчали смо када су рибали казан да ми са њега огребемо шта је остало. Војници су храну бацали на ђубриште и ми деца смо и по то трчали – даље ће наша саговорница. – Добијали смо помоћ у храни и одећи, чак и слами, али шта је то на онолике људе.
Захваљујући напорима владике бачког Иринеја Ћирића и Епархије бачке, почетком 1942. из логора је избављено 2.800 деце. Међу њима је била и Нада која је била смештена у породицу сомборског свештеника Марка Павловића.
– Јако сам добро прошла. Чак седам година сам била тамо, завршила сам малу матуру, када је отац Марко умро и ја сам се вратила у Рогатицу. Отац и мати су имали деветоро деце, једна сестра ми је умрла у логору, а остали смо се сви вратили – наставља Нада.
– Отац је крај рата дочекао у Немачкој, био је тамо до 10. маја. Са малим братом мајка га је све време чекала у Мађарској. Сви су мислили да се неће вратити. Имали смо салаш и кућу, ништа није сачувано, све је било похарано. Кућа је била пуна сламе и метака, изгледа да је војска ту била.
Обећавали су, каже Нада, помоћ и одштету. Неки су добили, а многи нису.
– Нек је просто.
Ништа лакше нам није ни после било, мучили смо се цео живот.
Али ја сам богата жена: имам три сина, шесторо унучади и деветоро праунучади, а десето је на путу – поносно ће бака Нада.
Нада Видовић, рођена Пешут, је тетка музичара Роберта Пешута Мањифика. Он је син Надиног рођеног брата Светислава који живи у Љубљани.
– Чувену песму „Пукни зоро“, Мањифико је посветио мом оцу, а свом деди Душану Пешуту – с поносом нам је открила наша саговорница.
ГОЛГОТА
СУДБИНУ око 10.000 солунских добровољаца и њихових потомака интернираних у Шарвар одредила је одлука мађарског регента и нацисте Миклоша Хортија да са територије Бачке протера све који ту нису живели до 31. октобра 1918. Део њих је, пре него што су Немци забранили даљи улазак у Бачку, спас успео да нађе у Недићевој Србији. Преостали су заточени у Шарвару, где су доживели праву голготу.
Ј. Лемајић
