Вечерње новости, 30. 5. 2023, На данашњи дан ракетиран мост на Великој Морави, убијено 10 цивила

Варварин: Бомбардовани мост на Великој Морави, 30. мај 1999. године  Фото: Вечерње новости, Р. Станковић

Варварин: Бомбардовани мост на Великој Морави, 30. мај 1999. године Фото: Вечерње новости, Р. Станковић

САЊА Миленковић (15), Милан Савић (24), Војкан Станковић (31), Зоран Маринковић (33), Ратобор Симоновић (38), Ружица Симоновић (55), Миливоје Ћирић (66), Стојан Ристић (56), Тола Апостоловић (74) и Драгослав Терзић (68) убијени су на данашњи дан пре 24 године, када су НАТО авиони ракетирали мост на Великој Морави у Варварину.

Тог јутра били су у порти Цркве Успења Пресвете Богородице: славила се Света Тројица.

У доброј вери разишли су се и кренули свако својим путем, неко до пијаце, неко ка кући, а сви преко моста на реци. Мајка и син, Ружица и Ратобор Симоновић из Доњег Катуна страдали су у првом гађању моста. Били су у возилу, већ мртви, када су потонули у реку.

– Ружицу су нашли одмах, братанац је испливао после пет дана – сведочи за „Новости“ Даница Обрадовић, Ратоборова тетка. – Велика је то туга, болна су то сећања. На гробље редовно идем, до моста не могу, ни после толико година.

Живадинка је изгубила сина, Милана Савића.

– Сироти мој син, нашао се тамо да помогне коме треба – присећала се за „Новости“ Живадинка Јовановић. – Тако је страдао, добар. Само што је хтео да помогне.

За сином жали и Миланка Маринковић. Зоран је погинуо само неколико сати након што је видео мајку тог јутра.

– Сећам се да сам му нудила слатко да проба – испричала нам је Миланка. – Отишао је до пијаце да обави шта треба. Срели смо се у граду, рекао ми је да му изгледам уморно и да идем да се одмарам. Загрлио ме је. Последњи пут.

Сања је била најмлађа жртва, одлична ученица Математичке гимназије. Дошла је у родни Катун. Сви су веровали да је у малом месту сигурније него у Београду.

– Била је са другарицама на обреду у цркви, у 13 сати кренули су кући преко моста, баш на средини прелаза су се нашле када је мост гађан – сведочио је за „Новости“ Сањин отац Зоран. – Преживеле су све три први удар. Неки тренутак касније, када су људи већ кренули да притрчавају, поново су гађали мост. Тако рањена пребачена је до крушевачке болнице, али није било наде…

Свог оца, проту Миливоја Ћирића (66), ћерка Верица нашла је у капели. Нико није имао снаге да јој каже да је ту.

– Свуда сам га тражила, од цркве, до Дома здравља и назад, код моста, видела сам и да се нашим аутом превозе рањени људи – присећа се за “Новости” Верица Ћирић, ћерка несебичног хероја у мантији. – Кад сам га угледала, лежао је међу другим телима, као да је код куће, као да је жив…

И породице Апостола Апостоловића, Стојана Ристића, Драгослава Терзића знају сваки тренутак тог 30. маја 1999. Знају их сви у Варварину. Варош никада није зацелила после страдања њихових пријатеља, комшија, рођака. Тридесеторо људи је повређено тог дана. У време ваздушног напада на мост, само је код цркве било више од 1.000 мештана.

Дан је био ведар, без иједног облака. Близу убијених и рањених није било војних циљева.

 
ГАБРИЈЕЛА ЈЕ БРАНИЛА ИСТИНУ

НЕМАЧКА фото-репортерка Габријела Сенфт је од 2001. године обилазила Варварин. Сведочанства породица преживелих објавила је у књизи „Мета“.

– Први пут сам боравила у Србији са мировном мисијом „Мајке против рата“, о трагедији из медија нисам ништа могла да сазнам – сведочила је за „Новости“ Габријела Сенфт.

– Тешко је да се одговори на питање колико се успело у томе да се истина чује. Када се водио судски поступак, била сам у различитим градовима, говорила, представљала сведочанства. Приметила сам да је та прича допрла пре свега до старијих људи, који су преживели рат.

 
ЗЛОЧИН ОДБАЧЕН НА НЕМАЧКОМ СУДУ

СУДСКА битка коју су немачки адвокати водили у име жртава и преживелих од 2001. године била је дуга и мучна.

Уставни суд Немачке донео је одлуку о одбацивању тужбе Варваринаца за надокнаду штете. Група грађана није могла да кривично тужи државу због бомбардовања, па је изабран једини могући начин, опет довољан да свет чује истину. Основни суд у Бону, Виши суд у Келну, Савезни суд Карслуе и, на крају, Уставни суд Немачке, чију су одлуку чекали још од 2006, није разумео ту патњу.

 

 
С. Бабовић

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed