Вечерње новости, 7. 7. 2026, Гроб у Тирани потврда терора над Србима: Серафим (Јовановић) убијен јер је одбио да владичанство потчини Албанцима [Мапа]

Владика рашко-призренски Серафим (Јовановић) 1875-1945. Фото; Srpska24.me

НА гробљу Туфина у Тирани на парцели 13 налази се споменик са уклесаним натписом „Овде почивају кости … Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945“. Три тачкице означавају изгребану реч епископ, а она открива да ту почива владика рашко-призренски Серафим (Јовановић) који је 13. јануара 1945. преминуо у главном граду Албаније

Званична, албанска, верзија гласи да је покопан „уз све почасти и по православним обичајима, како епископима доликује“, иако је забележено да је био одевен у позајмљену одежду и да српском свештенству пристиглом из Призрена није допуштено да га обуче у његову одору. То скривање указује на основаност прича да је владика убијен немилосрдним батинањем.

Претпоставља се да јевладика Серафим интерниран у Тирану да би прихватио да Епископију рашко-призренску Српске православне цркве потчини Албанској православној цркви, а да га је упорно одбијање одовело у смрт. Од краја Другог светског рата трају узалудни покушаји сродника епископа Серафима да преместе његове земне остатке у Србију.

– Прво је то покушавала моја бака Роса Станимировић, рођена Јовановић. Као рођена сестра епископа Серафима она је желела да његове земне остатке сахрани у Србији, да почива у својој земљи. Није успела у тим настојањима, па су завет преузели моји мајка и отац, а сада и ја. Знамо да његов гроб постоји, али никада нисмо били у Тирани и нисмо га видели – испричала нам је Мирјана Поповић, унука Росе, рођене сестре владике Серафима.

Причу да је он у Тирани ’уживао све почасти‘ демантује његове биографија у капиталном делу „Српски јерарси од 9. до 20. века“ коју је написао блаженопочивши епископ Сава Шумадијски: „Умро је 13. јануара 1945. у Тирани, где су га интернирале окупационе власти, а сахрањен на православном гробљу у Тирани“, написао је добро обавештени владика Сава, чиме је прецизно описао Серафимов статус заробљеника.

О некаквом указивању почасти српском епископу није било ни говора током окупације Косова и Метохије од 1941. до 1945, када се Епархија рашко-призренска простирала на три подручја. Највећи део припао је Албанији под италијанском окупацијом, а два мања немачкој окупационој територији Србији и пронацистичкој Бугарској.

План италијанских и њима подређених албанских фашиста у протекторату ’Велика Албанија‘ био је да Албанска православна црква преузме јурисдикцију над целом Епархијом рашко-призренском, чији су владика Серафим и његово свештенство колико су год могли помагали српском народу.

– Са дела територије који је припао Албанији, скоро једна трећина српског становништва је емигрирала у Црну Гору и Србију. Преостало српско становништво живело је у великој беди, особито у градовима. Црквена општина у Призрену учинила је много на ублажавању беде прикупљањем прилога и дељењем помоћи сиротињи у новцу и огреву. Свештена лица су премлаћивана и излагана најгорим понижавањима, хапшена, прогоњена и убијана.

Мапу српских стратишта у пуном формату са навигацијом можете погледати овде

СЕОБА ПОКОЈНИКА

ЕПИСКОП Серафим сахрањен је 1945. крај костурнице српких војника из Великог рата на тадашњем великом православном гробљу у Тирани. Оно је је педесетих година прошлог века у време диктатуре и по наређењу Енвера Хоџе прекопано због ’изградње модерног насеља‘. Православни покојници су пресељени на две мање некрополе, па је гроб српског владике, нимало случајно, одвојен од костурнице српских ратаника.

ОД ПРИЗРЕНА ДО МОСКВЕ

ЕПИСКОП Серафим рођен је 1873. као Сава Јовановић у Призрену, где је завршио Богословско-учитељску школу, а дипломирао је на Духовној академији у Москви. Рукоположен је за свештеника 16. јуна 1902. у храму Светог Александра Невског у Скадру. Као удовац примио је монашки чин 25. марта 1909. на Српском подворју у Москви. До избора за епископа био је суплент Призренске богословско-учитељске школе, суплент гимназије у Штипу, а потом и професор. Хиротонисан је за епископа злетовско-струмичког 1920, а за епископа рашко-призренског 1928. Као изасланик Светог архијерејског синода провео је годину дана у Прикарпатској Русији радећи на враћању унијата у православље и сређивању црквених односа.

– Рашко-призренска епархија је покушавала да добије заштиту од Синода Албанске православне цркве. Епископ Серафим је крајем новембра 1941. посетио поглавара Албанске цркве митрополита Христифора (Киси) узалудно молећи за помоћ српском народу. У јуну 1942. епископ Серафим је позван на седницу Синода Албанске цркве, где је поново молио за помоћ, нарочито за интерниране Србе. Оба пута посећивао је разне министре и молио да се пусте интернирани Срби, али без успеха – наводи др Бобан Стојковић, професор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу.

 
Борис Субашић