Политика, 5. 7. 2026, Бомбашки напад комуниста на краља Милутина

Свети краљ Стефан Урош II Милутин, ктиторска фреска у Краљевој цркви у Студеници Фото: Wikimedia Commons

Мошти највећег задужбинара у српској историји остале неоштећене после терористичког напада бугарских комуниста који су минирали цркву и убили око 200 верника

Био је највећи задужбинар у историји српске државе, подигао више од 40 манастира и цркава, али данас не почива ни у једној од њих, већ свој вечни мир и даље тражи у туђини. Српски краљ Стефан Урош Други Милутин подигао је Грачаницу, Богородицу Љевишку, Краљеву цркву у Студеници, манастирску цркву у Хиландару, цркву у Старом Нагоричину, помагао градњу Свете Катарине на Синају, подигао болницу у Цариграду и десетине других задужбина.

Сахрањен је у Бањској, а његове мошти премештане су и скриване више пута да би на крају завршиле у Цркви Свете Недеље у Софији, где су чудом остале неоштећене у терористичком нападу бугарских комуниста који су минирали цркву и убили око 200 верника.

Краљ Милутин предао је своју душу у руке Господу 29. октобра 1321. године на двору Немањића у Неродимљу, али му непријатељи нису дали мира ни када је отишао на онај свет. Друмски разбојници напали су колону која га је испраћала на вечни починак у гробну задужбину у манастиру Бањска у жељи да опљачкају ћивот опточен златом и сребром.

Уочи Косовске битке мошти светог краља пренете су из Бањске и сакривене у село Трепча. Ту су чуване у тајности све до пропасти српске деспотовине, а онда их је 1460. године у време епидемије куге монах Силуан пренео у Бугарску у Рилски манастир, који је 1335. године обновио војни заповедник цара Душана, српски велможа Хреља, познат у народним песмама као Реља Крилатица или Реља од Пазара.

Из Рилског манастира Милутин је пренет у Софију, у Цркву Свете Недеље, коју Бугари зову Краљева црква.

„Стигоше у славни град Средец (Софију) и унесоше ћивот у велики храм Светог великомученика Георгија, где почива и свети краљ Милутин, наречен Бањски. И тамо два светитеља бејаху на једном одру и издаваху двојно благоуханије на удивљење свију, а ту се стече цели град са свећама и кадионицама.“

Мошти краља Милутина остале су недирнуте вековима, али су Турци 11. априла 1831. године опљачкали и похарали цркве у Софији, а мошти краља Милутина су истресене из ћивота и бачене на под цркве. У једном запису из 19. века остало је записано: „Нека буде знано сваком живом човеку да, када дође Али-бег Крџалија у Софију да пљачка, да разби чаршију, опљачка стоку, похара цркве и истресе Светога краља из ћивота насред Цркве Светих арханђела на Лазареву суботу 1831. године“.

Мошти су потом пренете у оближњу малу цркву Светог краља, која је срушена 1856. године, а на њеном месту 1867. подигнут већи храм изнад чијег главног улаза је уклесан натпис: „Храм Светог боговерног краља Милутина, нареченог Стефана, саздан од благочастивих Бугара у Средцу, у дане султана Абдул Азиса 1863.“

Освећењу и преносу моштију краља Милутина у нову цркву присуствовало је више од 20.000 Бугара, Срба, Јермена, Турака, Јевреја… Током балканских и Првог светског рата Бугари су уклонили натпис и цркви дали ново име – Црква Свете Недеље, што је и било старо име цркве пре него што су у њу положене Милутинове мошти.

Црква је неколико пута због земљотреса рушена, али је краљев саркофаг остајао неоштећен. Српски краљ Милутин преживео је и највећи терористички напад у бугарској историји када су комунисти на Велики четвртак 16. априла 1925. године минирали цркву и убили 200 а ранили више од 500 људи.

И после ове страшне експлозије Милутинове свете мошти остале су неоштећене.

Комунисти су детонирали динамит док је у цркви била бугарска војна и политичка елита која је присуствовала сахрани генерала Константина Георгијева. Комунистички терористи унапред су испланирали целу акцију, прво су 14. априла убили генерала испред цркве у Софији док је ишао на вечерњу службу са својом унуком. Потом су донели експлозив у цркву знајући да ће на његову сахрану доћи цео државни врх Бугарске. Злочинци су пажљиво поставили експлозив на таван цркве у којој се чувају мошти српског краља Милутина.

Комунисти су у тој цркви имали свог човека Петра Задгорског, који је ту радио као помоћни радник. Експлозив је био постављен у пакету изнад једног од стубова главне куполе који се налази поред јужног улаза у зграду. План је био да се бомба детонира помоћу ужета дужине 15 метара који би омогућио нападачима да побегну.

Чекали су само да сахрана почне. Експлозив на крову активирао је Никола Петров, који је успео да избегне хапшење и преко Југославије побегне у Совјетски Савез. Петар Задгорски је ухапшен и он је детаљно описао како су комунистички терористи припремали покољ у цркви. Због учешћа у масакру стрељано је више припадника комунистичке партије укључујући и самог Задгорског.

Овај напад у којем је убијено више од 200, а рањено је око 500 верника који су присуствовали црквеном опелу, убедљиво је најсмртоноснији терористички чин не само у бугарској историји него и у новијој историји Европе. Бугарски цар Борис преживео је овај масакр, али је црква тешко пострадала. Обновљена је 1933. године, а тада јој је званично враћено старо име, али старији грађани Софије и даље је зову Црква Светог краља, по моштима краља Милутина које ту почивају.

Бугарска православна црква сваке године, на дан Светог краља Милутина, обавља пресвлачење светих моштију у ново рухо. Овај обред обавља бугарски патријарх, а делови старе одежде деле се присутним верницима.

Краљ Милутин подигао је више цркава и манастира него сви Немањићи пре њега. Зна се да је подигао и обновио 42 цркве у Србији, али је градио и храмове на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији, Јерусалиму. Али његове мошти већ вековима почивају у туђини. Српски владар који је државничком мудрошћу и војном вештином створио од Србије највећу силу у овом делу света, као да је заборављен од својих потомака.

Први захтев за враћање моштију краља Милутина у Србију у обновљену Пећку патријаршију упутио руски цар Иван Грозни још у 16. веку, али су то Турци одбили. Порта није дозволила да се Милутин, чак ни мртав, врати у Србију јер је био исувише снажан симбол српске моћи, државности и самосталности.

Према наводима историчара, последњи захтев почетком 20. века упутила је Краљевина Србија, али су бугарске власти то одбиле.

Српски медији су пре двадесетак година објавили да је бугарски Синод одобрио враћање дела Милутинових моштију у отаџбину, али после тога уследила је тишина. Како је касније објашњено, иако је Бугарска православна црква 2006. године дала сагласност за пренос, процедура није окончана званичним захтевом, па због тога мошти Светог краља Милутина и даље почивају у Софији.

Остаје нејасно зашто наша држава и црква нису званично поднеле захтев за враћање моштију краља Милутина у отаџбину. У међувремену обновљена је његова загробна црква у манастиру Бањска, али је и даље празно место предвиђено за вечни починак њеног ктитора.

Пре неколико година у Бугарској је обележено 700 година од смрти српског краља Милутина, а у Србији је пропуштена још једна прилика да му се бар у престоници подигне достојан споменик, или су сва места на главним трговима већ попуњена личностима које по историјском значају не могу да се пореде са једним од најзначајнијих српских владара који је ходио овом земљом.

Никола Тркља