Искра, 20. 9. 2021, Владимир Умељић: Срби и клетва станишта на граници светова [из Архиве] На данашњи дан: Аустроугарски ултиматум Србији

Ултиматум, који је потом упућен Србији, био је тако састављен „да га Београд мора одбити а ако би га београдска Влада чак прихватила и при томе изразила најблажи протест, то ће бити протумачено као одбијање“. Шокирани британски министар иностраних послова Едвард Греј (Sir Edward Grey) је изјавио, да је ултиматум био „најодвратнији текст, који му је читавог живота дошао у руке“. ¹

Један од каузалних разлога за ову одлуку Аустро-Угарске, после које је ескалација постала неповратни процес, очигледно је био, као што је већ било напоменуто, онај на Балкану од „Велике шизме“ 1054. присутни и врло вирулентни локални елемент од глобалног значаја. Ту наиме пролази граница између изворног источно-православног и западног, римокатоличког хришћанства, ту од тада лежи граница утицајне сфере Ватикана ка истоку.

Један есенцијални потпорни стуб и фактор саморазумевања хабзбуршке династије и државе, био је дакле и те 1914. безрезервно, „без обзира на могуће и већ прилично сагледиве последице“, за реализацију става (не само) бечког шефа генералштаба, значи за „неодложни напад, освајање и покоравање српске (хришћанско-православне и) словенско-националне државе“.

То је био Ватикан и то су следствено биле његове представничке испоставе широм Аустро-Угарске (и даље). Локални католички клeр у државном саставу Аустро-Угарске је, од самог почетка, али не и до краја рата, био врло активно ангажован у тадашњем „медијском рату“ против Срба, међутим, ни Ватиканска курија није се ни у ком случају истакла улогом неутралног посматрача или чак једног надстраначког измиритеља. Мада, остало је забележено и да је папа Пије X (Pio X). „… био спреман и свој живот да да, само да би спречио опасни сукоб и спасао човечанство од неописивих ратних патњи…“, као и да је био спреман да преузме „… улогу судије између хабзбуршке монархије и Србије.“ ²

Аустро-угарски посланик у Ватикану, гроф Мориц Палфи (Pálfy Móric), шаље 29. јула 1914. године бечком министарству иностраних послова један извештај о свом разговору са папским Државним секретаром (= министром иностраних послова) и другом личношћу ватиканске хијерархије, кардиналом Рафаелом Мери дел Валом (Rafael Merry del Val), у коме поред осталог стоји:

„У временима великих политичких напетости, као што је ово наше време, буја људска фантазија удвострученом снагом и прелази често и без размишљања границе разума. Тако се, поред осталог, у последње време у јавности појављује вест да чак и папа интервенише поводом конфликта са Србијом и обраћа се на Његово царско и краљевско апостолско величанство (аустро-угарског цара – прим. аутора) молбом, да отклони од човечанства опасност ратних страхота. Насупрот овим комбинацијама у штампи, сигурно није неинтересантно упознати прави начин размишљања Курије. Када сам, пре два дана, посетио кардинала–државног секретара, наравно да је он одмах говорио о великим питањима и проблемима, с којима се Европа данас суочава. Било је немогуће у речима Његове еминенције открити било какву благост или помирљивост. Он је, додуше, оценио ноту коју смо упутили Србији, као врло тврду али је, без икакве задршке, сматра добром и изразио је, на један индиректни начин, наду да ће Монархија овог пута ићи до краја. Свакако, додао је кардинал, да је штета што Србија већ раније није „учињена мањом“, јер је то раније могло да буде учињено без тако великих опасности, какве данас имамо пред собом. Ова изјава одговара папином мишљењу, јер је Његова светост последњих година више пута изразила жаљење, због чињенице да је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа. Човек се заиста може питати, из којих разлога се католичка црква понаша тако ратоборно, управо у ово време, када је води један прави светац, који је прожет управо апостолским идејама? Одговор је врло једноставан – и папа и Курија сматрају Србију једном разорном болешћу, која постепено растаче Монархију све до коштане сржи и која ће је временом и разорити (…) Аустро-Угарска јесте и остаје једна католичка држава par exelance, најјачи бедем, који је у овом веку преостао Христовој цркви. Уништење овог заштитног бедема би за цркву представљало губитак најјаче потпоре… и у њеној борби против православља, црква би изгубила свог најснажнијег саборца. Из тих разлога, дакле, као што је за Аустрију неопходно да се, у циљу самоодржања свог организма, и силом ослободи нападачког зла – исто тако је за католичку цркву индиректно неминовно да учини све и да одобри све, што би могло да послужи остварењу овог циља…“ ³

Наравно, овај значајни документ о ватиканској „ратоборности“ и „жељи да се Србија, као разорна болест, казни и ‘учини мањом’, као једна епизода у борби против православља“, не пориче горе цитирану папину изјаву о његовој спремности да учини све, не би ли се рат спречио, и то, по могућству, као судија у спору Аустро-Угарске и Србије – напротив. Постаје, међутим, јасније како би изгледала та пресуда и ко би – по овом судији – имао да плати и колику цену.

Баварски посланик у Ватикану барон Ото фон Ритер (Otto von Ritter), шаље 26. јула 1914. године извештај за Минхен, у коме поред осталог пише:

„Папа одобрава врло ригорозну политику Аустрије наспрам Србије, он не цени исувише много руске и француске војне снаге, у случају рата с Немачком. Кардинал-државни секретар се нада да Аустрија овог пута неће попустити, па и по цену да сопственом војном силом уништи инострану агитацију, која је довела до убиства аустријског престолонаследника и која, у крајњој линији, озбиљно угрожава и сам опстанак Аустрије. Ово све потврђује, колико је велики страх Курије од панславизма…“ ⁴

Ритер је други високо рангирани и интерни сведок времена, дакле, који са гледишта тадашњих српских ратних противника потврђује заинтересованост и активно учешће ватиканске дипломатије у напорима Аустро-Угарске да „баци Србију на колена“ и да тиме оствари и интерес Ватикана у борби против православља и, додатно, „панславизма“.

Сам папа се лично није тако експлицитно изражавао у јавности али, исто тако, није пропуштао прилику да изрази свој став, како потврђује разговор, који се водио са официром своје гарде, Станиславом де Витеном, већ непосредно пред своју смрт:

„Последњих недеља су ми са разних страна стизале молбе, да нешто урадим за постизање мира (…) Једини, међутим, коме сам могао да се обратим је био (аустријски цар) Франц Јозеф (Franz Joseph I), који је увек био тако одан Светој столици. То нисам могао да му урадим, јер је рат који Аустрија води, један праведни рат…“  ⁵

Ови примарни историјски извори потврђују експлицитну подршку, као и утицај Ватикана на (последњу римокатолички устројену и у великој мери идентитетски детерминисану тј. дословце папи „тако одану“) велику силу у Европи и свету, али штавише и инсистирање папства да Беч по сваку цену „искористи прилику“ и нападне Србију. То потврђују бројни, у међувремену анализирани дипломатски акти, политички дневници и мемоари, као и демарши будућих ратних страна, које је нарочито горе цитирани историчар Јирген Ангелов / Jürgen Angelow (али не само он) укључио у своје истраживање.

Када се дакле инсистирање Ватикана на ратној солуцији, без обзира на могућност неконтролисаног ширења сукоба („папа не цени исувише много руске и француске војне снаге“, он значи рачуна са њиховим уласком у рат), види у светлу немачког покушаја да ипак у последњем тренутку заустави ратне припреме, који је од стране Аустро-Угарске био свесно игнорисан, онда се локални фактори (питање повода) са глобалним последицама (питање узрока) исто тако морају видети у том новом светлу:

• Сарајевски атентат је неоспорно био непосредни повод за почетак Првог светског рата, који је (као варница) наишао на спремне узроке (бурад барута).

• Када је водећа држава Централних сила, Немачка, покушала да заустави ратне припреме, Аустро-Угарска, на инсистирање свог генералштаба (јавног мнења, итд) и Ватикана, упркос томе напада Србију и отпочиње Први светски рат.

• Тиме се инсистирање хабзбуршког генералштаба и Ватикана морају схватити не само као конкретна последична консеквенца већ одавно постојећих узрочних фактора, већ и уврстити у претходеће поводе почињања ратних сукоба. Тиме је, наиме, Немачкој одузета свака слобода даљег избора, последично и силама Антанте и следила је тада већ неузастављива „сопствена динамика догађаја“.

Јавна иступања католичких бискупа широм хабзбуршке монархије потврђују наводе Палфијевог и Ритеровог извештаја (и активно форсирање почетка рата од стране римокатоличке хијерархије). Бечки надбискуп кардинал Густав Пифл (Friedrich Gustav Kardinal Piffl) обзнањује да је рат „Божији глас, који говори кроз грмљавину топова“  ⁶, прашки надбискуп Леон Скрбенски (Leon von Skrbensky-Hrištié) тврди да је ово један „неопходaн и праведaн рат“ 217, мађарски надбискуп Отокар Прохаска потврђује да „…ако нас судбина државе води у један праведaн рат (…) ми ћемо бити ту и извршити своју дужност…“  ⁷

Ватиканска теза о „праведном рату“, који је Аустро-Угарска наводно повела против Србије, није само једна погодна пропагандна флоскула, која је нарочито за ову прилику смишљена, да би умирила савест и додатно мотивисала мултинационалну поданичку масу хабзбуршке државе за напад на Србију.

Хрватски и словеначки бискупи, римокатолички функционери и штампа проширују актуелну папину оцену о „праведности“ овог рата, са аустро-угарске и ватиканске тачке гледишта, и обогаћују га епитетом „светости“, једним појмом који се некада примењивао на крсташке ратове римокатолика а данас се практично искључиво везује за муслиманске фундаменталисте („џихад“ = свети рат).

Загребачки надбискуп др Анте Бауер објављује 31. јула 1914, дакле три дана пошто је Аустро-Угарска објавила Србији рат: „Хрвати, јунаци! Бог вас зове у борбу, Бог, вечита правда, вас позива да као његово оруђе осветите недело у Сарајеву!“ ⁸  а 3. септембра проглашава рат „праведним и светим“. ⁹

Љубљански надбискуп др Антон Бонавентура Јеглич, просвећује словеначке војнике, који крећу у борбу: „Мушкарци! Како је узвишена, како је света, како је богоугодна та борба, у коју сте ви позвани! Мушкарци! У средњем веку је кроз читаву Европу брујао позив: ‘Тако Бог хоће’! И хиљаде људи су напуштали своје домове и хрлили да ослободе Јерусалим од неверника. Тај позив ‘Тако Бог хоће’ и вас води у свету борбу за предоброг цара, у казнену експедицију против безсавесних злочинаца. Дакле, напред! Бог је са вама!“ ¹⁰

Католички лист „Хрватска“ пише 29. јуна 1914: „Са њима (Србима) се морамо једном за свагда обрачунати и уништити их. То треба да буде наш циљ од данас (…) Убицо, име ти је Србин!“ А 3. јула 1914. године се може у истом листу прочитати: „Народ објављује Србима борбу на живот и смрт и протеривање из Босне и Херцеговине…“  ¹¹  Сарајевски бискуп др Иван Шарић назива Србе „гадним зверима и змијама“ и моли јавно Бога „… да он буде осветник…“ ¹²

Католички лист „Словенец“ упозорава и одвраћа од идеје уједињења са Србима и подвлачи да би то значило „ропство и смрт“ за католичке јужне Словене; истовремено, „Словенец“ открива својим читаоцима једну уску повезаност између „примитивизма српског империјализма и радикалне масонерије“. ¹³ Вођа Словеначке католичке партије др Шуштерчич види иза сарајевског атентата „масоне и православне свештенике“ и позива своје сународнике у борбу за њихову „католичку хрватско-словеначку домовину у Аустрији“ ¹⁴. Љубљански бискуп Јеглич, исто тако, сумња у масоне да желе да униште Аустрију, јер је „сувише католичка“ и хвали храбру борбу словеначких и хрватских војника против Срба, што и Рудолф Кизлинг (R. Kieszling) потврђује. ¹⁵

На балканском ратишту врло брзо се показало, колико је калкулација Беча (и Ватикана) била илузорна – српска војска, у првој години рата, иако исцрпљена и децимирана у два претходна балканска рата (1912. против Турске и 1913. против Бугарске), и иако суочена са убедљиво многобројнијим и технички неупоредиво боље опремљеним дивизијама Аустријанаца, Мађара и њихових словеначких, хрватских, босанско-муслиманских и других поданика, наноси непријатељу тешке поразе и приморава га на безглаво бекство преко границе. ¹⁶  Следиле су године тешких борби, српско повлачење преко Албаније у Грчку, отварање Солунског фронта и његов пробој 1918, који је иницирао пораз Централних сила.

Непосредно пре и за време рата дошло је до масовних погрома над српским цивилним становништвом, како на од стране аустро-угарске војске привремено окупираним српским територијама, тако и на хабзбуршкој територији, нарочито у оним областима које су биле насељене Хрватима и босанским муслиманима. При томе су „побијене хиљаде и хиљаде Срба, такође стараца, жена и деце а читава насеља су била опљачкана, разорена и спаљена“. ¹⁷  „Уочи и за време Првог светског рата 1914-1918, велики погроми против Срба извршени су у покрајинама Аустро-Угарске, где су живели Срби, нарочито у Босни и Херцеговини. Поводом тих погрома писала је чехословачка историчарка Милада Паулова, „да су Срби тада морали испаштати за своје српско име свим оним што је човеку најмилије: чашћу, слободом, животом, имовином (…) Извесне територијалне зоне дуж границе Србије и Црне Горе, са великим бројем подигнутих вешала на којима су висили родољуби, личиле су, како је забележио и сам бечки „Neue Freie Presse“, на „слике Страшног суда“. ¹⁸

Ови погроми у великој мери одговарају дефиницији злочина геноцида, који је међутим тек после Другог светског рата био научно утврђен и правно санкционисан. Од значаја је исто тако, да су починитељи (превасходно Хрвати и босански муслимани, под патронатом својих германских властодржаца) и жртве (ненаоружано српско цивилно становништво) били идентични констелацији починитеља и жртава за време Србоцида 1941-1945. на истом географском простору и око четврт века касније, тада под патронатом Хитлерове Немачке и њених савезника.

То су, дакле, били они које су Срби после Првог светског рата превели у победнички табор. Њихова „захвалност“ је, међутим, већ од самог почетка била (благо речено) врло специфична.

Један католички лист у Загребу је то нпр. на следећи начин протумачио: „Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима. Тај се преокрет догодио изненада, те смо остали управо запањени гледајућ у томе особиту љубав господњу наспрам нама“. ¹⁹

Закључно, у Првом светском рату је око 40 држава мобилисало близу 70 милиона војника, на крају је нешто више од 17 милиона људи изгубило живот а ратна бојишта су се простирала у Европи, на Блиском истоку, у Источној Азији и на океанима. ²⁰

То је била енормна цена континуиране борбе за светску превласт, с правом названог светски рат, при чему би и именовање „рат светова“, јер сукоба Запада и Истока, било исто тако примерено, иако тада Запад још увек није био уједињен. Питање вођства је тек после (још страшнијег) Другог светског рата било решено, када је по други пут у XX веку побеђени „германски блок“ био коначно интегрисан.

Закључне примедбе за (српско) размишљање:

Што се тиче идејних твораца, моторне снаге и „вршка копља“ при ословљеним догађањима 1914-1918, затим 1941-1945. и закључно на крају XX века, њихова имена и речник, пароле и идеолошки тј. дневно-политички обрасци се временом мењају (или не), заједнички садржалац западне културолошке традиције остаје међутим на снази.

И – циљ, који је НАТО на Балкану великим делом остварио и на коме и даље интензивно ради, био је и остао очигледно исти.

Српски усуд је је био и остао, то су још једном упечатљиво потврдили последњи балкански ратови на крају XX века, несигурна егзистенција на граници светова. Које поуке би, дакле, требало извући? Не, наравно, у односу на сопствено позиционирање, јер то питање је најкасније од времена Немањића решено, већ у односу на свој високо ризични статус у контексту светске политике.

Као прво, сигурно, да никада не забораве ова своја, прескупо плаћена историјска искуства и да на основу њих граде концепт свог даљег преживљавања као нације, јер они и данас плаћају а ни следећи сукоб светова дефинитивно није искључен.

Као друго, озбиљно узети у обзир и друге опције – економског, политичког па и војно-одбрамбеног – зближавања и међународног удруживања, поготову јер је више него јасно да Срби не желе да улазе у НАТО а да ће ЕУ, по свему судећи, тешко икада прихватити Србију као свог пуноправног члана.

Да ли би овај пут носио одређене ризике? Да, несумњиво, међутим – са коликим ризицима је била обремењена не само читава српска историја, већ и актуелна ситуација?

На питање да ли би овај пут донео неке предности, одговор гласи – да, несумњиво.

 

 

Др sci. др Владимир Умељић

 

 

 

1. Исто, Manfried Rauchensteiner: Der Tod des Doppeladlers: Österreich-Ungarn und der Erste Weltkrieg. Verlag Styria, Graz/Wien/Köln, 1997.
2. D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 270, 1980, Nolit, Beograd.
3. Ludwig Bittner u.A., Österreich-Ungarn, Außenpolitik von der bosnischen Krise bis zum Kriegsausbruch 1914. Diplomatische Aktenstücke des österreichisch-ungarischen Ministerium des Äußeren (Veröffentlichungen der Kommission für neuere Geschichte Österreichs, s. 26), s. 893-894, 1930, Wien.
4. F. Dürr, Die Bayerischen Dokumente zum Kriegsausbruch und zum Versailler Schuldspruch, III, s. 204, 1924, München.
5. F. Engel-Janosi, The Roman Question in the first Years of Benedict XV, Catholic Historical Review, XI, 2, s. 270, 1954.
6. D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 71, 1980, Nolit, Beograd. 217 ; A. May, The Passing of the Habsburg Monarchy 1914-1918, I-II, s. 287-297, 1966, Philadelphia.
7. D. Živojinović, Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914.1920., s. 72, 1980, Nolit, Beograd
8. „Narodne novine“, 1. VIII 1914, Zagreb
9. „Katolički list“, 3. IX 1914, Zagreb
10. Dokumenti Koroščeve stranke iz leta 1914, I., s. 61-62, 1920, Ljubljana.
11. V. Novak, Magnum Crimen, s. 31, 1948., Zagreb.
12. V. Novak, Magnum Crimen, s. 32, 1948., Zagreb
13. „Slovenec“, 1., 2., 4 .VII 1914, Ljubljana.
14. „Slovenec“, 6. VII 1914, Ljubljana.
15. R. Kieszling, Die Kroaten, s. 98, 1956, Graz-Köln.
16. Janusz Piekałkiewicz: Der Erste Weltkrieg. Econ Verlag, Düsseldorf/Wien/New York 1988; John Keegan: Der Erste Weltkrieg. Eine europäische Tragödie. Aus dem Englischen von Karl und Heidi Nicolai. Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg, 2001.
17. Gerhard Hirschfeld, Gerd Krumeich und Irina Renz in Verbindung mit Markus Pöhlmann (Hrsg.): Enzyklopädie Erster Weltkrieg. Ferdinand Schöningh, Paderborn 2009.
18. Mihajlo B. Milošević, „Jevreji za slobodu Srbije 1912 1918.“, izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 1995. Упореди и: elmundosefarad.wikidot.com/uvod-u-knjigu-jevreji 19. IV 2010.
19. „Narodna politika“, Zagreb, 23. XII 1918.
20. Упореди: Spencer Tucker (Hrsg.): The Encyclopedia of World War I. A Political, Social and Military History. Verlag ABC-Clio, Santa Barbara 2005; даље: Gerhard Hirschfeld, Gerd Krumeich und Irina Renz (Hrsg.): Enzyklopädie Erster Weltkrieg. Paderborn, 2009.