Вечерње новости, 21. 7. 2023, С. Цветковић и Н. Девић: Дивља чишћења под окриљем ноћи – Када су партизанске јединице заузеле Србију, почело је успостављање новог тоталитарног поретка

Београд, октобар 1944: ОЗНА у Кнеза Милоша 67 Фото: Риста Марјановић, архива

СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло „буржоазије и народних непријатеља“, као носилац „великосрпског хегемонизма“, били су посебно на мети револуционарних снага.

У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду, међу становништвом, мешала су се двојака осећања – страх и еуфорија.

Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других места у Србији, о комунистичким чисткама и стрељањима свакога за кога се тврдило да је био у било каквој сарадњи са Немцима. Број места за одлазак из земље је био ограничен и резервисан претежно за најбитније експоненте антикомунистичких покрета, а последњим возом кренуо је Димитрије Љотић 12. октобра 1944. (већина функционера, па и Милан Недић, отишла је још 6. октобра 1944).

Совјетске трупе допрле су до периферије града 8. октобра. У кафанама у Умци и Рипњу, крај Београда, могле су се видети сцене „масовног шишања и бријања четника“, нешто из разочарања због краљевог прогласа од 12. септембра када је изговорио реченицу:

„Ко не приђе маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом“, а више због безбедности, како би остали непримећени у покушају да се сакрију у граду или се докопају Босне, где се главнина повлачила. Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита после 20. октобра 1944. године, из правца срушеног Панчевачког моста, у тек ослобођени град са најближим сарадницима, унео је велику зебњу у срца многих Београђана несклоних комунистичкој идеологији.

Београд, као најважнији центар српске реакције у очима водећих комуниста, требало је с посебном пажњом очистити од „ненародних елемената“. Успостављање народне власти пратио је дивљи обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату. Дивља чишћења обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, о чему се, ипак, испоставило да постоје и писани трагови тако да је данас могуће доћи до ширих и прецизних сазнања. Не треба губити из вида да се све одвијало у атмосфери незавршеног рата, у време када су се још могле чути топовске салве са Сремског фронта удаљеног свега стотинак километара.

Оно што данас знамо о овом насиљу поред тек одскора доступних најважнијих полицијско-безбедносних и војних извора углавном се базира на изјавама, сведочењу и мемоарима жртава и савременика, а ређе актера, посебно главних.

Исповест мајора Озне Милана Трешњића изузетно је значајна у том смислу. Његова пробуђена савест проговорила је крајем осамдесетих година прошлог века. Његово сведочење као учесника омогућава нам да јасније сагледамо атмосферу у којој је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора, али и невиних грађана. Трешњић наводи да је предложен за официра Озне у првој бригади Шесте личке дивизије, априла 1944. године, пред десант на Дрвар, од стране високог официра безбедности Драгослава Пешића. При ослобађању Београда, октобра 1944, добио је задатак да заузме зграду XИИ кварта Управе града Београда на Дедињу и отпочне успостављање народне власти. То је превасходно подразумевало прикупљање података о држању становништва у време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

* * * * * * * * *

ХАПШЕЊА ПОЧЕЛА ПРВОГ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА
ШТАБ савезне Озне налазио се при Врховном штабу, али истовремено и у штабу II корпуса, смештеном најпре у Маглајској улици на Дедињу, а потом је премештен у центар града (угао Змај Јовине и Симине). Савезном Озном су у прво време руководили Ђуро Станковић, Сретен Вулић, Срђан Брујић (сви из Шесте личке), Павле Пекић, Мома Дугалић и Драгослав Пешић. Они су примали официре Озне из 16 квартова у Београду, који су им долазили на реферисање, са списковима припадника квислиншког апарата и грађана оптужених за сарадњу са окупатором.

(…)

Прва хапшења и спровођења у затвор почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године. Затвор у Радничкој улици на Чукарици је био пун. Мржња према Београду као носиоцу српске колаборације у време највећег страдања Срба у НДХ, испољена у првим месецима ослобођења, није могла бити умањена ни масовним пријемом избеглица из готово свих делова Југославије, ни страховитим последицама бомбардовања како од Немаца тако и од савезника. Тај однос према главном граду је највероватније настао због тога што су се у Србији ипак мање осећали трагови рата. Сретен Жујовић и Пеко Дапчевић су октобра 1944. живот у околини Београда сматрали идиличним. „… Сељаци су пословали око својих кућа и плотова, кокоши чепркале по буњиштима, из штала и са пољана јављала се говеда, у двориштима гроктале свиње…“.

* * * * * * * * *

СВАКА РЕВОЛУЦИЈА ГУТА СВОЈУ НАЈБОЉУ ДЕЦУ

ХАПШЕЊА на Чукарици и спровођења у затвор XIV кварта у Радничкој улици почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године. Овај рејон био је у зони одговорности 8. црногорске бригаде чији је комесар био Божидар Зец, док се као иследник Озне помиње извесни Милутиновић.

Према једном исказу Антоније Милановић, учитељ у Кусатку, дипломирани хоровођа (хор Цркве Св. Ђорђа на Бановом брду), виолинист и глумац, ухапшен је крајем октобра 1944. са Б. Савковићем, студентом глуме и сином адвоката Савковића, Р. Павловићем, студентом глуме, Ј. Викторовићем, дворским апотекаром (наследником, преко супруге, богатства Матије Бана), Мијатом Лучићем, гардијским мајором, и доктором М. Стефановићем из Радничке улице, који је оптужен за превијање немачких војника у време борби за Београд.

Крушевац: На списку стрељаних народних непријатеља и сарадника окупатора и деца од 9 и 13 година Фото: Државна комисија за тајне гробнице

Ликвидирано је још неколико десетина грађана са Бановог брда и Сењака. Међу првима су ухапшени и стрељани Рака кафеџија, чија је кафана у Радничкој улици наводно била зборно место равногораца, општински писари Т. Стојковић и М. Војиновић и бивши официр Југословенске војске, солунац М. Лучић (коме је и ћерка затварана). Милана Ђурђића, трговца из Пожешке улице (Баново брдо), пронашао је мртвог др Г. Вукчевић у Кошутњаку тако што је видео да једна рука вири из земље. Мало је откопао, гурнуо леш и препознао Ђурђића, али га је поново закопао бојећи се репресалија. Милоша Павловића, по причању његове сестричине Јелене Анђелић Лазић, одвела је патрола Озне из његове виле у Раковици са женом Иреном и неколико десетина особа. Видела га је накратко испред затвора у подруму фабрике „Раковица“, а потом су одведени према Кијеву. Везани су жицом, стрељани и закопани у Марковој шуми испод Белог двора, у близини Кошутњака. Јеленина мајка је то сазнала и отишла на лице места више пута безуспешно покушавајући да откопа леш свога брата.

Житељи Железничке колоније у Раковици се сећају да је председник народног одбора Азис Султановић од 17. октобра до 5. новембра 1944. одвео унеповрат многе угледне грађане, трговце и фабриканте из овог краја: Д. Војиновића, Ј. Зумбуловића, М. Стојановића, В. Дидића, С. Божића, С. Лазаревића, Д. Живановића, Д. Ђорђевића, Б. Јеротијевића, П. Марцикића, Б. Стојановића и Д. Стевановића. Између осталих, стрељан је и свештеник раковичке цркве Недељко Стрелићић. Када се госпођа Б. Зумбуловић, жена Јосипа, некако пробила до Моше Пијаде, он јој је одговорио: „Шта ћете другарице, свака револуција гута своју најбољу децу!“ Јовановић Јован, пореклом из Сеча Реке код Косјерића, власник бифеа у улици Милована Миловановића у Београду, после хапшења од стране Озне, 20. октобра 1944, заувек је нестао.

ПОНЕШТО СЕ ИПАК може закључити и на основу новинских извештаја и пресуда војних судова. Најозбиљнији траг доноси „Политика“ од 27. новембра 1944, која је објавила, на целе две прве стране, Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ, о осуђеним ратним злочинцима у Београду, са списком од 105 стрељаних особа. Стрељане личности са листе припадале су различитој идеолошкој и политичкој оријентацији, али и различитом практичном деловању у ратним условима. Међутим, по истом рецепту као и код неких каснијих политичких процеса (Д. Михаиловић, Д. Јовановић…) и овде су се нашли на истој листи стварни сарадници Гестапоа, љотићевци и недићевци, поред четника и неких виђенијих јавних и културних радника. Тиме се настојало наметнути да сви они носе исти степен одговорности, и да се кривица колективизира, чиме је кажњавање ратних злочинаца, револуција инструментализовала за обрачун са идеолошко-политичким и класним непријатељима.

У ослобођеном Београду је због великог броја ухапшених убрзо понестало затворских капацитета. Осим у препуној Главњачи (на месту данашњег Природно-математичког факултета) Озна је ухапшене држала и саслушавала по подрумима разних зграда и вила: у Управи града (угао Обилићевог и Топличиног венца), Змај Јовиној улици, Крсмановићевој згради у Шафариковој улици, Чика Љубиној, Баба Вишњиној, Ђушиној, Владете Ковачевића на Сењаку (зграда некадашње Арт телевизије), подрумима фабрике „Раковица“ и у другим улицама широм града. Саслушања су вршена и у приватним становима, док су ћелије прављене од подрумских просторија, тавана и девојачких соба. Таквих места је, према сведоцима, у свакој од београдских општина било више десетина, док су Совјети имали своје затворе у Улици мајке Јевросиме и у згради бившег пољског посланства.

 
СТРАХ И ОЧАЈ У АТМОСФЕРИ ЛИНЧА

Апокалиптична осећања, страх и очај у атмосфери линча, када се није знало шта доноси сутра, могу се само наслутити из појединих записа припадника грађанске класе, или као што је сећање пензионисаног пилота Ђорђа Лалатовића: „Чујеш ово и оно, не можеш просто да верујеш, осврћеш се по комшилуку да видиш колико је упражњених места, а оно све попуњено неким фанатизованим и дресираним дошљацима из Црне Горе и Херцеговине.

Они се горко обрушују на тебе и ако си у славу победе и ослобођења пронашао и обукао имало свечаније одело, отимају ти и цепају новине режећи: ‘Куш реакцијо!’ Они којима си до јуче помагао да не умру од глади, делио си са њима и последњи тањир качамака, одједном те пријављују да ниси ишао на овај или онај митинг.

ПОБИЈЕНЕ ХИЉАДЕ ЦИВИЛА

ПРИПАДНИК КНОЈ Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 21.00-22.00 увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање.

– Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, јака зима, а они јадници голи – сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.

– За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да их је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније – испричао је Мија Петровић.

НАЈВЕЋА БЕОГРАДСКА СТРАТИШТА

ЕГЗЕКУЦИЈА народних непријатеља (према изјави већ спомињаног мајора Озне Милана Трешњића, али и других сведока) вршена је углавном ноћу, у потаји и на више места широм града. Као највећа стратишта помињу се: преко пута Амбасаде Турске – где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (искоришћене су немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници, претежно Италијани); Бањичка шума;

Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток – можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); парк Мањеж; парк Ташмајдан; код „Хале пионир“; Кула „Небојша“; Велико ратно острво; Ада Циганлија;

Маринкова бара, стадион ФК Обилић; код данашњег стадиона ФК Синђелић, насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена (Царева) ћуприја, терен испод Авале и друга. Понегде су коришћени и немачки одбрамбени ровови као масовне гробнице. Према причи старијих Београђана, још дуго су се после тих трагичних месеци могли видети људи са ашовима који су кришом прекопавали Лисичји поток у потрази за гробовима својих најближих.

Др Срђан Цветковић и др Немања Девић