Вечерње новости, 19. 3. 2024, Дуг према прецима: Историчар Џејсон Мекарти у архивима истражује српско-ирско савезништво у Великом рату

Костурино (Струмица), споменик палим војницима 10. ирске дивизије  у боби са бугарским агресорима на Краљевину Србију, 1915. Фото: Вечерње нововсти, архива

Костурино (Струмица), споменик палим војницима 10. ирске дивизије у боби са бугарским агресорима на Краљевину Србију, 1915. Фото: Вечерње нововсти, архива

Крајем друге године Првог светског рата (1915) у планинском превоју надомак села Костурино, Артур Донован Јанг официр Десете ирске дивизије која се у саставу британских снага заједно са српском војском борила против Бугара, записао је у свој ратни дневник да „за српског сељака рат није животна трагедија каква би за нас, Ирце, била“.

„Српски човек добро зна шта то значи. Претрпео је страхоте и раније и зна да мора поново да их трпи. На позив земље, млади и средовечни, па чак и многи старци, стоички и мирно односе се према чињеници да су ратне невоље саставни део њиховог живота“, запазио је и забележио официр Јанг ову карактеристику српског менталитета.

Доласку Ирске дивизије на фронт претходио је напад Аустроугарске, Немачке и Бугарске на Србију. Српска војска морала је да, преко две суседне земље, стратешки напусти своју територију како би се привремено склонила у трећу државу, Грчку. За то време Бугари су покушавали да опколе српску војску на граници Краљевине Србије и Грчке. Стигла је француско-британска савезничка војска, али положај код села Костурино (данас у Северној Македонији) од вишеструко надмоћнијих Бугара,заједно са Србима, бранило је 8.000 ирских добровољаца.

Да записи официра Јанга, као и писма Ираца са фронта о ирско-српском савезништву у Великом рату не остану и надаље готово непознати постарао се ирски историчар Џејсон Мекарти (28). Већ две године истражује тај сусрет на фронту 1915. године, којем до сада ирска историографија није посветила пуну пажњу. Верује да свако од нас носи одговорност према прецима.

– Истраживање сам почео у Архиву Војводине. На препоруку директора др Небојше Кузмановића, доспео сам до Војног архива у Београду и у Нишу, а успео сам да допрем и до неких докумената у Бугарској. Већину времена провео сам у Лондону, претражујући енглеске изворе јер Ирска је била део британске империје – открива за Новости Џејсон, који већ неколико година живи у Београду, а 2021, док се на новосадској адреси припремао да започне истраживање, у разговору за „Новости“ открио нам је да за то има и снажан породични мотив.

Његов прадеда Мајкл био је војник Десете ирске дивизије и заједно са око 8.000 сународника учествовао је у бици код Дојрана. По повратку у Даблин британска влада одликовала га је за показану храброст. Са супругом Кармен имао је богат пород – седморо деце, али ратне успомене врло ретко им је помињао, не желећи да их оптерећује „тешким причама“. Седамдесетих година се упокојио. И данас на почасном месту у породичној кући у Даблину стоје његове две медаље.

Да се клупко прадедине ратне приче ипак почне одмотавати, постарао се сплет околности. Праунук Џејсон је у Риму пре неколико година упознао једног Новосађанина, који му је и данас најбољи пријатељ. Не само да је младог Ирца заинтересовао за српску прошлост и садашњост, већ га је научио српски језик и ћирилицу. Разговарали су и о дугу према прецима.

С мишљу да ниједан будући члан његове породице не би требало да заборави да је његов предак Мајкл на правој страни био учесник Првог светског рата, Џејсон се посветио истраживању.

– Пронашао сам доста података захваљујући потомцима ирске дивизије. Има их велики број у Аустралији. Осим записа које је оставио Артур Донован Јанг, пронашао сам и писма ирских војника која су слали кући између 1915. и 1917. године. Они су описивали догађаје на ратишту по датумима, истицали недостатак хране и топле одеће, помињали Србију и српску војску – открива нам Џејсон.

 

Жеља за опстанком најјача

 

НАГЛАШАВА Џејсон да су ирски и српски народ много пропатили у прошлости, али да је жеља за опстанком, на обе стране, увек била јача. Открива нам да ће до краја ове године Архив Војводине објавити књигу о Ирској на српском језику и ћирилици. Нада се да ће тај пројекат, у који је укључено много сарадника, помоћи и неке ирске институције.

 

У једном писму ирски борац наводи да „српски официр није показао велику забринутост када смо му наговестили да би непријатељ могао да напредује према његовој земљи“.

– Одбацио је такву могућност, задовољно слегнувши витким раменима, након што је објаснио да се тамо налазе два армијска корпуса која ће спречити напредовање осам корпуса непријатеља. Тражио је да се његов став пренесе нашој команди дословно – писао је Ирац са фронта.

Поводом битке код Костурина, у славу ирских бораца који су притекли у помоћ Србима и данас стоји келтски крст на којем пише: „У знак сећања на војнике из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу и дали животе за одбрану Србије“. У тој бици погинуло је близу 1.300 Ираца. Српска војска успела је да се искрца на Крф.

Наставићу да истражујем. То је била прва ирска јединица у саставу британске војске која је испољеном храброшћу на фронту заправо усмерила даљи ток односа између Ираца и Британаца. Већ 1916. избио је ускршњи устанак против Енглеза у Даблину, а убрзо је почела и борба за независност Ирске – подсећа на ове историјске детаље наш саговорник.

 

Треба нам што више „мостова“

 

ЏЕЈСОН ради у привредној комори Ирске у Београду. Циљ је, каже, да се развија пријатељство и сарадња између наших земаља, да се успостави што више српско-ирских мостова. Идеја је да се у блиској будућности успостави директна авио-линија Београд – Даблин.

 

 
Јованка СИМИЋ

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed