Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995.

 

„Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.

„Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.

 

Трећи мировни уговор
Дејтон 1995.

 

Као као што су у прошлости разни, лажни или стварни државнотворни интереси налагали да се прикрију и прећуте српска страдања и жртве, данас после стварања Републике Српске исти државнотворни интереси захтевају да се прекине са даљим прикривањем српских страдања и српских жртава.

Демографски губици Босне и Херцеговине током Другог светског рата износе, као што смо навели, 904.000, а то је веома високих 32% или скоро једна трећина од укупних људских губитака Југославије.

За осам деценија двадесетог века, или у раздобљу од Аустроугарског пописа становништва 1910. године до последњег пописа извршеног у Југославији 1991. године у Босни и Херцеговини је дошло до радикалних промена у верском саставу становништва. По попису из 1910. православних је било 826.000, а „мухамеданаца“ 612.000. Православни су имали, као што се види, релативну већину у БиХ и било их је 214.000 више од „мухамеданаца“ или, потом, муслимана, а данас Бошњака. Обим  катастрофалних  губитака српске популације открива попис извршен априла 1991. године, значи уочи самог рата 1992-1995. По том попису лица српске националности, или некадашњих православаца, било је 535.000 мање него мухамеданаца или муслимана, односно Бошњака. Укупни губици српског народа у овој бившој југословенској републици током наведеног раздобља износе 1,430.000 људи. На претходним страницама се могло видети шта је проузроковало да почетком дведесетог века по броју становника већинска (доминантна) нација изгуби бројност коју је у то време имала. То је данак који су Срби платили у два светска рата окупаторима, а неупоредиво више својим комшијама других вера и других нација. Људски губици проузроковани геноцидним убиствима у оба светска рата су довеле до тога да је број становника српске националности у БиХ радикално смањен. Том броју данас треба додати и губитке последњег похода против нашег народа 1992-1995. године у коме је убијено нових 31.000 држављана БиХ српске националности. Током двадесетог века у Босни и Херцеговини је више убијених Срба него што их је остало у животу.

О стравичном страдању Срба у Босни и Херцеговини веома убедљиво сведочи  још неколико демографских показатеља. У општини Босанска Дубица од укупног броја мештана убијених током Другог светског рата Срби чине 99%, у Босанском Новом 97%, Шипову 98%, Босанском Броду 87%, Купресу 94%, Санском Мосту 93%, Босанском Петровцу 96%, Кључу 92%, Мркоњић Граду 92%, Босанском Грахову и Гламочу по 95%, Босанској Крупи 97%, да даље не наводимо и ово што смо видели је превише. Последица тога је да Срби ни након пола века, у раздобљу од 1941. до 1991. година у многим општинама још нису успели да надокнаде своје људске губитке из Другог светског рата.

Можда је Дејтонским мировним уговором у доброј мери наговештено решење српског националног питања у Босни и Херцеговини. Или је бар идентификована могућност за Србе задовољавајућег решења у догледно време. Срби су, ако ништа друго, бар дефинисали у БиХ свој простор и без обавезе су да као претходних деценија живе под истим кровом са својим убицама. То је велики успех остварен крајем 20. века у непримерно тешким условима и супротно вољи светских сила међу којима су се, поред многих исламских земаља, нашли Велика Британија, САД, Немачка, Француска и све државе Нато алијансе. Верске и ратне циљеве Алије Изетбеговића и муслимана нико није могао да спасе од пораза.  Покушај Алије Изетбеговића да оружјем и крвопролићем ову бившу југословенску републику претвори у међународно признату исламску државу су занавек пропали. Једина  сила која му се супротставила и коју није могао да савлада је био српски оружани отпор. Нису му много помогли ни муџахедини, свети ратници ислама ни Нато артиљерија, ракете и бомбардери.  Исти неуспех се поновио и приликом мировних преговора у Дејтону. Узалуд су Алија Изетбеговић и муслиманска делегација недељама обигравали своје Нато менторе и тражили целовиту, самосталну и јединствену Босну и Херцеговину. Његови заштитници су били немоћни. Срби узимају своју половину, а остатак препуштају Алији Изетбеговићу и  Хрватима да се међусобно нагоде. Да ствар буде још гора и за муслимане и за њихове заштитнике, без српске сагласности и српског потписа не би било чак ни Муслиманско-хрватске федерације у конфедералној Босни и Херцеговини. Да су муслимани и њихови Нато покровитељи добили рат све би било другачије. Нико Србе не би ни питао шта траже и колико траже.

Ускоро смо дочекали крај за наш народ једног претешког, или туђег, па и погубног, двадсетог века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе српске породице и милиони наших сународника су заувек нестали. На крају века пале су маске егоизма и лицемерја са лица нација којима је југословенска држава, створена захваљујући српским победама, била само спас од одговорности за злодела која су починили у Првом светском рату. И спас од огромне  ратне одштете коју су поражени морали да плате победницима после оба светска рата. Велика је историјска чињеница и част бити на правој страни. А ми смо један од ретких народа који је у томе до сада био непогрешив.

У свету није спорно да није било Југославије данас у Европи не би постојале најмање четири државе:  Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговима,  Македонија.  А отворено је питње да ли би се икада формирале и неке у Југославији  настале новокомпоноване нације.

 

 

 

МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ, 1932. Грачаница. У Београду дипломирао светску и југословенску књижевност. Првих ратних месеци 1992. у средњем подрињу основао  тимове  за прикупљање података о српским страдањима и злочинима над српским народом. Прикупљене податке југословенска влада доставила званично Уједиљеним нацијама већ 2. јуна 1993. као “Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињени против српског народа од априла 1992. до априла 1993.” Објавио више чланака и интервјуа у електронским медијима и  штампи: Књижевним новинама, Вечерњим новостима, Политици, Сведоку, Печату… Објавио књиге Bоsnia ‒ Herzegovina ‒ Cronicle of an announced death, издавач „БИНА“, Београд 1993. (коаутори Весна Хаџивуковић и Дарко Танасковић); Хроника нашег гробља, издавач Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд 1994; Изгон Срба из Босне и Херцеговине 1992‒1995 издавач ДМП, Београд 2000; Expulsion of the Serbs from Bosnia and Herczegovina, 1992‒1995, издавач „Арда-промет“ Бања Лука и Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд 2000; Злочини над Србима БиХ 1992‒1995, Удружење Срба из БиХ у Србији и Чигоја штампа, Београд 2005; Сребрница, јула 1995 ‒ У трагању за истином, Хришћанска мисао, Београд 2007. (два издања и преводи на енглеском и холандском); Српска згаришта сребреничког краја, Институт за истраживање српских страдања у XX веку, Београд 2011. (На српском и енглеском језику), Велике обмане, два издања (коаутор Боро Мишељић), Фонд истине о Србима и ИКП „Никола Пашић“, Београд 1997; Словенија ‒ Мали прљави рат, едиција Обмане, (коаутор Обрад Ковић), Фонд истине о Србима, Београд 2007; Лична карта Сребренице, „Глас јавности“, специјални додатак, Београд, 12. и 20. марта 2007; Књига мртвих Срба: Горажде, Вишеград, Фоча, Чајниче, Рудо, Центар за истраживање злочина над Србима, Београд 2007; Књига мртвих Срба пострадалих 1992‒1995: Сребреница, Братунац, Олово, Кладањ, Шековићи, Власеница, Хаџићи, Зворник, Центар за истраживање злочина над српским народом, Београд 2007. (На српском и енглеском); Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992‒1995, „Српски борац“, Бањалука 2008. Поља несреће-Прва антологија убијања Срба у БиХ, Вукотић, Медија – центар, Београд, 2015. (У припреми за штампу књига  Голгота сарајевских Срба ‒ казивања логораша и капитално дело Људски губици српског народа у БиХ 1992. ‒ 1995. са подацима о 31.000 српских жртава у последњем рату.

 

 

Објављено у зборнику: „Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“,
Академија наука и умјетности Републике Српске,
зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35,
Бања Лука, 2016.

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed