Погледи, 16. 3. 2013, Милосав Самарџић: Крагујевачка трагедија 1941. године [из Архиве] Видео

Међутим, свега два-три километра од Горњег Милановца према Крагујевцу, на Рапај брду, комунисти су поставили споменик са још једном, петом верзијом догађаја:

Подручје Рапај брда било је најжешће поприште борби које је Чачански партизански одред „Др Драгиша Мишовић“ водио 1941. године бранећи слободну територију Ужичке републике од надмоћних немачких снага које су од Крагујевца непрекидно нападале слободну територију. Одолевајући тим нападима партизани су наносили Немцима тешке губитке.

Уместо датума и цифара, комунисти су се овде определили за „непрекидне“ борбе и „тешке“ немачке губитке. Али, 18 километара даље, на још једном споменику, између села Љуљаци и Баре, комунисти поново конкретизују ствар, у својој шестој верзији истог догађаја. Ево шта је уклесано на овом споменику, постављеном тачно на месту са ког су партизани побегли 14. октобра, остављајући Палошевићеве четнике на цедилу:

Бранећи слободну партизанску територију на овом месту од 14. до 17. октобра 1941. године борци Крагујевачког партизанског одреда и Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“ нанели су тешке губитке окупатору и запленили два тенка.

Дакле, комунисти нису ускладили своје верзије о догађајима, местима и датумима борби на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Немце час нападају у одласку за Горњи Милановац, час у повратку: тенкове су једном заробили 6. и 15. октобра, други пут од 14. до 17. октобра, једном недалеко од Горњег Милановца, другом приликом 20 километара даље, итд.

Одступања иду чак дотле да један од њих, командир чете у Крагујевачком одреду Теодосије Парезановић, мање-више отворено признаје да комунисти уопште нису учествовали у борбама. Ево како он описује догађаје 14. и 15. октобра 1941:  У сам сутон, док се мрак са планинских врхова Јешевца, Вујна и Рудника крадом спуштао у долину реке Груже, стигосмо на висове изнад Љуљака. Пред нама се указа страшан призор. Горела су села у Шумадији… Сутрадан, рано ујутру, кренули смо за Немцима. Ишли смо преко воћњака и Шумарака, северним падинама планине Јешевца, што даље од друма да би од Немаца сакрили своје присуство.¹

 

Ни у једној од наведених верзија комунисти не нуде доказе о свом учешћу у борбама. Нико од њихових „првобораца“ не описује ток ових борби против Немаца, као што то чине, на пример, поручници Драган Сотировић и Звонко Вучковић.² 43 Као и у краљевачком случају, при евентуалном извођењу доказног поступка комунистима би се испречио проблем са жртвама. Наиме, ни овде није погинуо ниједан партизан, док су четници изгубили два официра и велики број подофицира и војника. Испада да су комунисти заробили два тенка, убили 10 и ранили 26 Немаца, без иједног свог губтика…

Додуше, тих дана, око 15. октобра, поред милановачког друма погинула су два партизана. Ево како погибију једног од њих, Владе Раичевића Уче, описује Парезановић:

При повратку са извиђачког задатка друг Уча из Шења, не знајући да су Немци заноћили у Враћевшници, налетео је ноћу на њих са још једним другом и после краће борбе јуначки погинуо… Није успео ни да види чету, ни да се упозна са њом. Управо на путу за чету је пао.³ У знак одмазде за губитке које су им четници нанели 14. и 15. октобра, Немци су стрељали велики број грађана. Према подацима Музеја „21. октобар“ у Крагујевцу, установе основане ради изучавања овог масакра грађана, број стрељаних је следећи.

У селу Маршић Немци су 19. октобра стрељали 103 особе, у селу Мечковац (данас: Илићево) 75 особа и у селу Грошница 233 особе. Стрељање је преживело шесторо у Маршићу, троје у Мечковцу и 13 у Грошници (од ових 13 један је, од последица рањавања, преминуо сутрадан, тако да је укупан број жртава 234).

У Крагујевцу, Немци су 20. октобра стрељали 66 особа из „комунистичко-јеврејске групе“, како су је називали, и 53 особе из затвора (у овој групи је било талаца и предратних робијаша). Највећи број грађана стрељан је 21. октобра: 2.272. Овог дана стрељање је преживело 29 особа, што значи да је пред стрељачки строј била изведена 2.301 особа. Међу стрељанима је било 217 деце ђачког узраста (нису сви ишли у школу), од којих 60 ученика гимназије и 23 деце испод 15 година старости.

Дакле, према подацима Музеја „21. октобар“, у Крагујевцу и три оближња села Немци су 19, 20. и 21. октобра стрељали 2.803 особе. За сваку од ових жртава Музеј има име и основне податке. Бројка није сасвим поуздана, али могућа одступања су минимална.⁴ Комунисти су створили мит о 7.000 жртава крагујевачког октобра 1941. Ево, примера ради, једног њиховог извора: „Према подацима који су прикупљени у Крагујевцу после рата, цени се да је тога дана (21. октобра – прим. аут) стрељано око 7.000 људи. На губилиште у Шумарицама, Немци су извели целе разреде ђака Крагујевачке гимназије и стрељали их заједно са професорима“. ⁵

У Крагујевцу, као што смо видели, нису сакупљени подаци о 7.000 жртава, већ о 2.803 жртве за три дана. Према незваничним проценама, 7.000 су укупни губици Крагујевца и околине у Другом светском рату, с тим што су и комунисти, почев од октобра 1944, стрељали приближно исти број грађана као и Немци три године раније.⁶

Градећи свој мит о крагујевачким жртвама, комунисти су после рата поломили и побацали све крстове са гробова стрељаних, заменивши их петокракама. Забранили су црквене обреде, мада су их и Немци дозвољавали, упркос формалној забрани. По трагици се издваја судбина Сибинке Миљојчић, чија се кућа налазила управо у Шумарицама. Приликом сакупљања талаца, Немци су јој у кући убили сина Драгомира и мужа Петра. Сахранила их је пред кућним прагом – јер је немачка наредба била да се жртве сахрањују на месту погибије – и поставила крстаче. Комунисти су јој после рата силом уклонили крстове и заменили их бетонском плочом са петокраком. Сибинка је вратила крстове, а комунисти су их поново уклонили. Тако је водила борбу читавог живота. Када је преминула, петокрака је дефинитивно заменила крстове. ⁷

 

Ово нису једини гробови које су комунисти оскрнавили у Шумарицама. Овде се налази и централно гробље српске војске из 1914. и 1915. године. На јединој сачуваној фотографији гробља, највећа бројка на крсту је 1.344, а претпоставља се да ту има око 2.500 гробова. ⁸

Комунисти су све крстове поломили, а гробље засадили густом шумом. Остало је само неколико десетина камених крстова из ранијег периода. (Уочи Другог светског рата, дрвени крстови на овом војничком гробљу требало је да се замене каменим, као што је то учињено на Зејтинлику.) Тако су, после рата, комунисти у Крагујевцу оскрнавили преко 5.000 гробова. Пошто су и све њихове жртве без гроба, то је близу 8.000 необележених гробова. ⁹

 

У немачком саопштењу од 22. октобра 1941. говори се о 2.300 стрељаних, у знак одмазде за 10 погинулих и 26 рањених немачких војника (100 за погинулог, 50 за рањеног). Међутим, Немци нису дали образложење за стрељање грађана 19. и 20. октобра. У ствари, они су у крагујевачком случају премашили одмазду стотину за једнога, док су у другим градовима стрељали испод ове пропорције. Зашто је Крагујевац био изузетак, види се из извештаја немачког крајскоманданта Бишофсхаузена:

Ни један окупатор не трпи побуне, а Србија је почела да се буни. И он мора да је умири. Морао је овде у Крагујевцу, јер како дише Крагујевац, дише Шумадија. А, како Шумадија, тако цела Србија. ¹⁰

Љотићевски извори, међутим, другачије тумаче немачку одмазду. Они кажу да су Немце у борбама код Љуљака, од 14. до 16. октобра, ликвидирали партизани, унаказивши том приликом немачке лешеве: Ископали су им очи: исекли полне органе па им ставили у уста: посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис, имитирајући тиме Хитлерово V – викторија. ¹¹

Који су докази за ову тврдњу? Боривоје Карапанџић, водећи љотићевски историчар, пише да му је о томе причао пуковник Пантић, члан Дражине делегације на преговорима са Немцима у селу Дивци, 11. новембра 1941. Немци су наводно показали Дражи фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му: „Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учествовали и Ваши људи под командом мајора Палошевића“. Борба је вођена, рекли су наводно Немци, „8. октобра код села Љуљака“. ¹²

Сем омашке у датуму, Карапанџића демантују још неке чињенице. Прво, у немачком записнику са састанка у Дивцима уопште се не помиње оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић. ¹³ Друго, као што смо видели, комунисти нису учествовали у борбама од 14. до 16. октобра на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Треће, нико није могао прићи немачким лешевима: Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе.¹⁴ Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима, не помиње случај са унакаженим немачким лешевима.

Љотићевцима је, дакле, овај случај потребан да би скренули пажњу са своје улоге приликом стрељања 21. октобра у Шумарицама. Цео Крагујевац их је видео како сакупљају таоце и потом учествују у бирању грађана за стрељање. Љотићевци заправо тврде да су многе спасили стрељања, ¹⁵ а после рата су често објављивали сведочења тих спасених људи.

 

У овоме има истине: љотићевци су заиста извлачили грађане испред митраљеских цеви. Према Марисаву Петровићу, команданту љотићевске јединице о којој је овде реч, Петог добровољачког одреда, на овај начин је издвојено чак 1.300 људи. Комунисти тврде да је Петровић издвајао „оне који су имали легитимације крајскомандантуре, припаднике Љотићевог покрета и оних занимања која су била Немцима неопходна (лекари, апотекари, техничари итд)“. ¹⁶

Међутим, према подацима Музеја „21. октобар“, Петровић је, ипак, највише издвајао ђаке, иначе би они страдали још више. За замену једних другима понекад је одлучивао тако мали детаљ, попут дуге косе. Ево како је то описивао, у својим сећањима, Марисав Петровић:

У трећој стотини талаца, приликом издвајања ђака гимназијалаца за ослобођење, ухватио сам за рамена једног одраслог и врло развијеног ђака, који је сигурно био из 8. разреда гимназије и кад га хтедох предати добровољцима ради спасавања, Словенац тумач ухвати ме за руку и рече: „Не могу вам дозволити да тог ђака издвојите за ослобођење!“

На моје зачуђено питање: „Зашто, молим Вас?“ Словенац ми објасни зар не видим да има дугачку косу – како он рече – „комунистичку фризуру“ и да је свакако Скојевац – а ја да не бих губио време нисам реаговао на речи тумача Словенца, сећајући се мисли друга Председника (Д. Љотића): „Ко све брани, све изгуби…“ те спасавах друге млађе ђаке. ¹⁷

Али, љотићевци не кажу да су уместо ових људи Немци стрељали друге, тако да се, уствари, не може говорити о спасавању. О спасавању би могло бити речи само да је смањена планирана бројка. Овако, Немци су стрељали онолико грађана колико су планирали, па још и више. Љотићевски допринос у смањењу трагедије овог страшног дана, састоји се у томе што је стрељано мање ђака а више старијих особа.

Љотићевској верзији донекле у прилог иде немачки плакат лепљен по Крагујевцу 22. октобра, чији текст гласи:

Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.¹⁸

У својој пропаганди, Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а често и Јевреје. С једне стране, то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом. С друге, пак, сматрали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против своје војске. Тако је настала разлика између немачких јавних и интерних докумената: у другима се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових „банди“.

Када је о љотићевцима реч, они су тих ратних дана писали другачије него после рата. Ево цитата из њиховог листа „Наша борба“ од 16. новембра 1941. године:

Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никада навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем онда ће оздравити не само он него и цео српски народ.¹⁹

 

 

Милослав Самарџић

 

(Из књиге Милослава Самарџића „Генерал Дража Михаиловић са општом историјом четничког покрета“, 1. том, Крагујевац, 2004)

 

 

 

 

 

1.  Т. Парезановић: Партизанске ватре, 76-77.
2. Занимљиво је и поређење верзије поручника Звонка Вучковића, из његове књиге „Сећања из рата“, о ослобођењу Горњег Милановца 28/29. септембра 1941, са комунистичком верзијом.

   Вучковић детаљно описује како је, у садејству са партизанима, његов Таковски четнички одред заробио немачку чету у згради основне школе. Пошто су партизани затајили, он лично је са белом заставом отишао у школу и позвао Немце на предају. Шездесет година касније, септембра 2001, на тој истој згради, поред истих оних врата у којима је Вучковић саопштавао немачком команданту позив на предају, стоји табла са следећим натписом: Јединице Таковског и Љубићког партизанског батаљона у саставу Чачанског партизанског одреда заробиле су у овој згради после дуже борбе све припаднике немачког окупаторског гарнизона септембра 1941. године. На тај начин ослобођен је Горњи Милановац“. У потпису: Општински одбор Савеза бораца. А са друге стране врата и даље стоји биста неког „народног хероја“.

3. Т. Парезановић: Партизанске ватре, 117.
4. Извор: Музеј 21. октобар у Крагујевцу.
5. Србија у рату и револуцији 1941-1945, 130.
6. Комунистички злочини 1944-1945: 150.000 незнаних гробова.
7. Погледи, 10. октобар 1994.
8. Погледи, 1. октобар 1998. Снимак је први пут објављен у овом броју.
9. Када је 1998. године аутор ове књиге открио порушено војничко гробље у Шумарицама, са октобарским бројем „Погледа“ послао је молбу градским властима да се гробље обнови и уреди по узору на Зејтинлик, затим да се врате крстови на хумке из 1941. и да се попишу жртве комунизма. Градска влада се писмом захвалила на иницијативи обећавши да ће „предузети мере ради њене реализације“ (писмо Извршног одбора Града Крагујевца од 12. новембра 1998, бр. II-01-060-604). Три године касније, стање је и даље непромењено. Крајем 1998, Војска Југославије и Завод за одржавање споменика културе у Крагујевцу обновили су војничко гробље у Шумарицама, али само онај мањи део, који је остао после поратног разарања. Војска и Завод поставили су таблу са натписом да ту има укупно 159 гробова. Не помиње се двадесетоструко већи део гробља, који се, сада покривен шибљем, простире до Хотела „Шумарице“.
10. С. Ћировић, Гружа у четницима, 200.
11. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 16.
12. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 37-38.
13. Зборник, том 14, књига 1, 871-878.
14. Изјава наредника Милуна Миловановића из с.Баре, учесника борбе, аутору, из књиге Разговора са равногорцима, која је у припреми. Миловановић је преминуо у Канади.
15. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 58, као и на више других места у овој књизи.
16. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 93. Према књизи Венцеслава Глишића, Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944.
17. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 132.
18. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 7.
19. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 451.