СПОНА, 19. 4. 2022, Jован Цветковић Долгач (1860–1915): заборављени крушевски и пелагонијски војвода Српске револуционарне (четничке) организације

Горњи ред: Атанасије Средојевић, Јован Цветковић-Долгач, Крста Ковачевић-Прешевски/Трговишки, Јован Стојковић Бабунски. Доњи ред: Ђорђе Ристић-Скопљанче, Глигор Соколовић, Јован Станојковић-Довезенски, Риста Цветковић, Богдан Максимовић.

 

Смрт војводе Долгача

О трагичном крају војводе Јована Цветковића – Долгача, писао је његов саборац, такође српски четнички војвода Василије Трбић Велешки, те његово сведочанство преносимо као намеродавније, јер се у току убиства 1915. године налазио недалеко, у самом граду Прилепу:

„То је било оно време кад су савезници обећали Бугарској целу српску Македонију, а Србија је пристала на то, али да се уступи по свршетку великог Светског рата, а Бугарска је захтевала да одмах целу српску Македонију својом војском поседне. Србија је још толико имала снаге да спречи лудост својих савезника да не истерају Србију из Македоније пре свршетка рата, јер би у случају да напусте Македонију, била у једном страшном гвозденом загрљају између Бугарске и Аустро–Угарске и у томе загрљају морала би да издахне. Тако се Србија силом задржала у Македонији. Али о тој понуди савезника Бугарској да им се преда Македонија, како је представљала тобоже неку дипломатску тајну, знало је и у њу било упућено и последње чобанче у Македонији.

У прилепском срезу одметници из села Вранче спремали су план да убију Јована Долгача.

Једнога дана месеца јуна 1915, кад су жита била високо израсла, на једној раскрсници пољских путева која је била доста широка и пространа, јер се у овој равници увек тако широке раскрснице остављају да би се могла радна стока ту напасати за време кад је вегетација бујна, а ливаде покошене још нису. На једној таквој раскрсници око које су биле њиве, на којима је раж изишла више човечијег боја, Јован Долгач сапео је свога коња и везао за један колац, да може да пасе траву, али да не може ући у њиву да прави штету.

У једну њиву, на којој је била висока раж, дошли су једанаесторица одбеглих Вранчана, и ту се сакрили чекајући Јована Долгача, јер су знали да Долгач мора доћи или да поведе свога коња у село или да га премести на друго место да и даље пасе. Око подне Долгач је заиста дошао. И кад се сагао да извуче колац из земље за коју му је коњ био везан, 11 пушака је плануло и Долгач је сав изрешетан куршумима остао на месту мртав. Одметници су дошли к мртвом Долгачу и сваки од њих је још испалио пушку у њега мртва, па су се повукли кроз висока жита дубље у поље, које је све било засејано и где је требало један пук војске да претражује то поље, па опет без успеха. Овде у овом случају није било никога, јер жандармеријска станица била је у Прилепу. Тако је завршио живот један од наших чувених војвода, родом из села Кошина, које је раније припадало прилепском срезу, а за време Србије поречком, који од 1904. па до последњега свога даха служио Србији и волео Србију онако како само добар син воли своју мајку.

 

 

Јован Бабунски, са својом четом, био је на левој обали Вардара, Ванђел Скопљанче је погинуо. Јован Долгач исто тако беше погинуо. Бегунаца, војних одметника било је сваки дан све више. Једни су прелазили у Грчку, па се из ње опет слободно враћали. Други се крили по својим кућама, (одметнута, бивша – прим. аут) чета Ванђела Скопљанца харала је по Мариову. Турци и Арнаути почели су да дижу главу, предвиђала се једна општа непослушност.“

(Војвода Василије Трбић, Мемоари: казивања и доживљаји војводе велешког (1912–1918, 1941–1946, књига II, стр. 46)

 

Какав отац, такав син: Војвода Никола Цветковић „Долгач“ (1885-1955)

Никола Цветковић „Долгач“са 18 година пријављује се уз оца у српске четнике, учесник је оба Балканска и Првог светског рата као српски војник–добровољац. Једно време живео је у Скопљу, као и на свом великом имању имању у селу Трубареву, 10км источно од града. Од Априлског рата и бугарско-немачке окупације 1941. године, морао је да бежи у Београд како га локални бугараши не би убили. У Београду му се родио син, у коме је умро и сахрањен, а његови наследици и даље живе у српској престоници. По казивању његовог унука Јовице, Никола Цветковић је био врло школован и писмен за то време, због чега је био ангажован у локалној финансијској администрацији Општине града Скопља. Поред њега, и његов брат Стеван се истовремено преселио у Београд.

Потомци осталих Долгача, тачније брата Николе Цветковића чијег имена Јовица није могао да се сети, а који данас живе у Скопљу, носе презиме Цветкоски. Како нам је поносни и скромни Јовица посведочио „Тито их је претопио и претворио у комунисте. Сада је жива трећа генерација, па су заборавили војевања предака ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!“. „Знају да су потомци чувених српских Долгача из Кошина, али као да се тога данас стиде“, додаје, поносно нам показујући старе слике Јована и сина му Николе, те српску заставу на зиду изнад свог кревета, са двоглавим орлом Немањића и краљевском круном под којом су генерације Долгача војевале и страдале за слободу своју и својих српских сународника.

 

Белим – бег, Белимбегово код Скопља и Никола Цветковић „Долгач“

Никола Цветковић Долгач је, по Јовицином казивању, код места Пуста кула убио по злу познатог читлук сахибију Белим-бега. По претку овог Белим-бега називало се и село Белимбегово (или Белим Бегово) у Скопском пољу, а које од 1951. године носи назив „Илинден“, прераставши у ободно насеље града Скопља. Након овог чина, Никола добија 100 декара земље (10 хектара) у селу Трубареву крај Скопља. Ова имовина је Николи одузета од времена бугарске окупације 1941. године, а 1945. национализована од стране комуниста као „непријатељу државе“. Ова имовина никада није враћена његовим наследницима.

 

Заклетва „Долгача“ краљу на верност и у Другом светском рату

Стеван Цветковић, брат Николе Цветковића, био је борац у Другом светском рату у оквиру обновљене четничке организације у прилепском и поречком крају – јединог легалног српског и југословенског покрета отпорана тлу Маћедоније – Југословенске војске у отаџбини под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Стеван је обављао врло опасан и захтеван задатак шифранта, обавештајца и курира Другог вардарског „поречког“ корпуса под командом Миливоја Војче Трбића, сина чувеног велешког војводе Василија Трбића. Или како нам је рекао Јовица Боцески „чувао је шифре за Пореч и овај (прилепски) крај“. У знак захвалности и сећања на своје часне и јуначке претке, Јовица скоро сваке године одлази на Равну гору (5. маја) и Зебрњак крај Куманова (24. октобра) и тиме наставља српску слободарску традицију Долгача из Кошина.

 

Злато Долгача

У породици наследника Јована, Николе и Стевана Долгача, како нам је пренео и Јованов праунунук, Николин унук, Јовица Боцески из села Кошино крај Прилепа, чувено „злато Долгача“ су специјалним трагачима пронашли припадници македонске полиције и власти пре 15-ак година, откопали га и однели у непознато. Сама локација на којој је пронађено, налази се изнад породичног имања Долгача и куће у Кошину, у којој и данас Јовица и његов остарели отац живе, на видиковцу у каменим увалама, које смо имали прилику посетити, а где се и даље налазе остаци ископавања у виду дубоких (празних) јама.

 

На крају без краја: смрти нема – само асимилација!

Захваљујемо се на братској помоћи Јовице Боцеског из села Кошина код Прилепа, без чијег сведочанства не би било ни овог текста. Последњи бранич српске традиције међу Долгачима, у чијој кући и даље поносно стоји српска тробојка са круном! Завет и заклетва предака на верност српству, краљу и отаџбини још увек живи у Кошину! Јер крв „Долгача“ није мутна вода!

Јовица „Долгач“ – наш српски јунак и (не)признати великан овог доба! За сада нежења, који живи у оронулој и трошној кући са својим оцем, на падинама Бабуне и ободу плодне Пелагоније, са чијег се имања види цело прилепско поље, као и град Крушево у даљини.

До сада је безброј пута љубазно и озареног лица дочекивао нас из „Споне“, када му долазимо у братске посете и даривања деце из локалне школе. Ради земљу својих Долгача, живи од продаје дрва из своје шуме и бакарног дувана, познатог у свету. Стални посао никада није имао, јер није могао приушти себи да путује до оближњег Прилепа и заврши макар средњу школу. Ни скромнијег, ни поноснијег живљења, мало има материјалног, али препун сећања и анегдота на своје старине, чувар њихове традиције и јуначког предања. Увек жељан братског загрљаја и са киме да подели коју топлу реч и осмех. Прича о српству са Јовицом о Долгачима истовремено је интмна исповест, носталгично приповедање и јадиковање. Па опет осмех му не силази са лица. Искрени, добродушни, као код детета.

Српство се у овом крају силом историјских (не)прилика одавно изгубило и остало да живи кроз магловита сећања појединаца и приче. Како нам је и сам Јовица једном рекао, након рата су локалним Србима што милом (ради запошљавања у државној служби или фабрикама), што силом („највиђенији“ комунисти и комесари у овом крају били су дојучерашњи „Бугари“ и „балисти“) променили презимена са завршетком –ИЋ и тиме их одвојили од остатка српске матице. Локални маћедонски Срби били су декретом државних власти – забрањени, укинути, избрисани! Кроз образовни систем спутавана су локална предања о српском краљу Марку Мрњавчевићу, Косовском боју, кнезу Лазару и Карађорђу, војводама Мицку Крстићу, Долгачима, Глигору Соколовићу, Јовану Бабунском, Василију и Војчи Трбићу, фосирајући наратив о некаквом „прилепском краљу“, партизанским офанзивама, „борцима“ без битака, али прегршт партизанских споменица и привилегија.

Није се смело гласно и јавно говорити о својим прецима, српским борцима, који су били само „Србомани“, заведени Македонци поткупљени „српским златом“ или пак „монархофашисти“ злих Карађорђевића, „колонисти, окупатори“, у суштини странци и немили гости. Чак се и шапат о томе могао „начути“. Шајкача је батинама, као и у Поречу била забрањивана. Остати гологлав или без главе. Ствар избора.

Данас се осим Јовице, само још неколико најближих рођака из Кошина, у махали Долгачеваца, кроз породична предања и сећања, чувају успомену на дивјунаке српског четовања и борбе за слободу српске раје прилепског краја, када звона нису смела звонити, Србин и српско име били непризнати и најсвирепије прогоњени као непоуздан и реметилачки фактор. Од Маричке битке до Косова, Орашца и Зебрњака. Долгача јуначких скоро да више нема, али се српска патња и данас наставља. Смрти нема – само асимилација! Васкрса такође! Амин!

 

У Скопљу, на Цвети 17. априла 2022. године приредио:

Милош Стојковић, КГ5.
Српски културно – информативни центар СПОНА из Скопља

 

 

Допуна на сајту Погледи.рс

Мића Адмирал
Син војводе Јована ( 1915+ ), а брат четника Николе ( 1955+ ), звао се Стеван Цветковић и био је шифрант и обавештајац у Другом вардарском корпусу. Никола је сахрањен у Београду, као Цветковић, а Стеванови потомци живе у Скопљу и презивају се Цветкоски.