Војислав Новичић испред аероплана „фарман” ратне 1916. Фото: Политика, из књиге „Краљевски ваздухопловци – ужички војни округ 1912‒1945.”
„Дванаестог августа 1914. године, када је почела велика аустроугарска офанзива на Србију, први ратни борбени лет за српску армију извела је посада у саставу пилот-капетан Живојин Станковић и пилот-потпоручник Војислав Новичић у улози извиђача са аеропланом типа ’блерио XI-2’. Вршено је извиђање долине Дрине на потезу Лозница-Лешница, при чему је осмотрено да непријатељ подиже понтонски мост код села Видојевица.
При повратку остају без горива и принудно слећу код села Кокорић. Ту су убрзо и заробљени од српских трећепозиваца. Ипак, извештај је стигао до команде и омогућио да се утврди да главни напад непријатеља иде правцем преко Дрине, што је имало пресудни утицај на развој ратних операција.”
Тако књига „Краљевски ваздухопловци – ужички војни округ 1912‒1945”, аутора Александра М. Огњевића, сведочи о овом првом ратном лету и сећа на пилоте српског аероплана. Та иста посада летела је и 14. августа на извиђање Дрине, којом приликом због квара на мотору летилице принудно слећу код села Јошеве. Станковић наређује Новичићу да демонтира оштећена крила како би се колима извукао неоштећен труп аероплана, али непријатељ напредује и Новичић се повлачи према Ваљеву.
„Ипак, по завршетку Церске битке и величанствене српске и прве савезничке победе у Првом светском рату, српска војска неочекивано затиче Станковићев и Новичићев ’блерио’ код села Јошеве и транспортује га 25. августа 1914. Капетан Станковић и поручник Новичић извиђали су и потез Шабац-Јарак-Обреновац са летилишта Ступничко поље, те поднели извештај који због облачности није био потпун.
Услед јаког ветра на слетању авион је лакше оштећен. И 26. августа посада Станковић-Новичић успешно врши извиђање подручја Босне и распореда непријатељских позадинских трупа око Бијељине.”
Аутор књиге у овом поглављу детаљније пише о животном путу пилота Војислава Новичића (рођеног у Ивањици 1886, а школованог у Крагујевцу), кога су 1912. послали у летачку школу у Француску. Завршио ју је са првом групом српских војних пилота. Летео је аеропланом на јавном летењу у Скопљу, а затим у и Нишу 1913, када је доживео удес: при великој брзини летилица којом је пилотирао, ударила је у земљу, а он испао из ње и тешко је повређен.
Опоравио се после дужег болничког лечења, па поново летео на почетку Великог рата, а затим и током 1915. године када је на пожаревачком аеродрому за два месеца имао пет тренажних летова. Новичићеве заслуге у првим годинама рата нису остале непримећене. Маја 1915. одликован је златном медаљом за ревносну службу.
„Са ескадрилом је одступао кроз албанска беспућа у зиму 1915/1916. По реорганизацији српске војске на Крфу упућен је на Солунски фронт где је у пролеће 1916. службовао у српско-француским ескадрилама. По сећању његовог ратног друга Саве Микића, због наводног вербалног сукоба са једним авијатичарем преведен је 1916. у свој ранији род војске, пољску артиљерију у саставу Шумадијске дивизије“.
„У Солуну се тешко разболео од маларије, па је одлуком лекарске комисије хитно упућен за Африку, у Бизерту на лечење. После безуспешне борбе с болешћу, преминуо је 9. марта 1917. у болници Сади-Абдулах. Стицајем околности, умро је на рукама својих ратних другова, капетана Милоша Илића и класног друга Радована Радовановића, који су се у том тренутку затекли у Бизерти.
Течно је говорио и писао француски језик. Био је неожењен и без деце”, чува сећање на авијатичара Војислава Новичића књига „Краљевски ваздухопловци – ужички војни округ 1912‒1945”.
Бранко Пејовић
