СПОНА, 19. 4. 2022, Jован Цветковић Долгач (1860–1915): заборављени крушевски и пелагонијски војвода Српске револуционарне (четничке) организације

Јован Долгач – учесник легендарне битке у селу Дренову код Велеса

По казивању праунука Јовице Боцеског, сам Јован Долгач је био учесник и чувене битке код села Дренова после које настаје чувена песма „Збрирајте се, збирајте четници!“ (познатије као „Спрем’ те се спрем’ те четници!“). Баш због популарности ове песме, најчувенија битка од свих четничких војевања на тлу Маћедоније, одиграла се на Спасовдан 9. јуна 1907. године између српских чета војвода Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“, којима су били придодати четници из села Богомила и Теово (укупно око 40 српских четника).

Битка је почела нападом на село Дреново (данас у општини Чашка), у којем су се биле склониле чете бугарских комитских војвода Стевана Димитровског – „Вардарца“ из села Градско и Дача из Бистрице, са укупно 16 комита. Стеван Димитров је био познат по злочинима и малтретирању Срба у локалним селима Азота, прилепског и велешког краја. Поразом и уништавањем бугарске чете, бугарске комите су за извесно време биле протеране из западног Повардарја. Чувена јуришна песма “Спремте се, спремте четници!”, коју је написао калуђер-комита Јован Грковић Гапон постаће химна Српске револуционарне–четничке организације 1903-1912, али и до данашњих дана, символ борбе маћедонских Срба за своју слободу:

Српска ми труба затруби
У това село Дреново.
Спрем’те се спрем’те четници,
Силна ће борба да буде.

Од напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њиме иде пред четом
Васил Велешки Војвода.

Извика Јован Бабунски:
Држте га село оздола,
Држте га село оздола,
Тува је Стеван Димитров.

Извика Јован Бабунски:
„Предај, се предај Стеване!”
„Не се предајем, Јоване,
Аз сам б’лгарски војвода!”

Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

„Пуштај ме, пуштај, Јоване,
Чета ће да ми изгоре.”
Српска ми труба трубаше,
Дреново село гореше.

 

Јован Долгач и Хасан Ребац – инцидент уочи Кумановске битке 1912. године

Постоји једна истинита анегдота коју је записао такође четник, писац и учитељ Григорије Божовић у својим „Приповеткама“ под насловом „Стрико Долгач“ о томе како Јован Долгач није могао да се помири да међу њима има муслимана, макар он био и Србин, не могавши мирно да прихвати српског комиту, муслимана и предлаже да га закољу.

Српске четничке војводе у Старој Србији и Маћедонији: Цене Марковић (с.Јелошник-Тетово); Сава Петровић (Приштина); Ванђел Димитријевић-Скопљанче (Скопље); Јован Стојковић-Довезенски (с.Довезенце-Куманово); 5.Петко Илић-Муса (с.Старо Нагоричане-Куманово); Тодор Крстић-Алгуњски (с.Отља\Алгуња-Куманово); Риста Стевановић-Старачки (с.Старац Пчињски округ); Павле Младеновић-Чича (с.Јачинце-Куманово); Стојан Коруба (с.Шапранце-Пчињски округ); Ђорђе Соколовић (Кратово); Спаса Павловић-Гарда (с.Станча-Крива Паланка); Петар Кацаревић (Малешево-Берово); Доксим Михаиловић (с.Галичник-Маврово); Ђорђе Цветковић-Дримколски (с.Лабуништа- Струга); Анђелко Алексић (с.Мидинци-Кичево); Мицко Крстић (с.Латово-Кичево); Зафир Премчевић (с.Љубште-Порече); Михаило Јосифовић (с.Македонски Брод-Порече); Јован Цветковић-Долгач (с.Кошино-Пл.Бабуна); Глигор Соколовић (с.Небрегово-Прилеп); Јован Стојковић-Бабунски (с.Мартолци-Велес); Стеван Недић Ћела (с.Стругово-Битољ).

Битољ 1908: Горњи ред: Петко Илић (Куманово); Јован Божиновић „Мајка“ (Демир
Хисар); Дане Стојановић (Порече) Коста Денковић (Прилеп); Пејо Михајловић (Демир Хисар) и непознати четник. Доњи ред Михајло Јосифовић (Порече); Јован Цветковић „Долгач“ (Прилеп); Василије Трбић (Славонија, велешки војвода); Глигор Соколовић (Прилеп) Стеван Недић „Ћела“ (Демир Хисар); и Јован Стојковић „Бабунски“ (Велес)

У том запису и најбоље је описан психолошки профил Јована Цветковића Долгача, те његово простонародно гледиште за правдом, срџбом и бесом због трпљења неравде, идентитеским поделама које су увек верске и цивилизацијске, стављајући у страну било какве људске врлине и особености других крајева у којима је опстајао и развијао се српски народни идентитет, већ се држао уверења да је „вера Мухамедова или Ришћанска“ она вододелница, која је примарна и која раздире чак и најрођенијеу оквиру исте куће, фамилије, рода, народа. „Или си тамо или си `вамо“, а Јован Долгач је у томе био доследан до краја свог живота.

 

Овај немили инцидент се десио средином октобра 1912 године, у штабу Војводе Вука, а уочи саме битке код Куманова. Хасан Ребац, „Хасан Мостарац“, како је био познат у својој чети, био је српски четник, добровољац, Србин муслиман, припадник Младе Босне, интелектуалац, један од двојице првих Србина муслимана дипломираних правника београдског Универзитета пре 1912. године, а након рата доктор правних наука на Сорбони. После рата Хасан Ребац је радио у муслиманском одсеку министарства правде Краљевине СХС, а затим је био просветни инспектор и управник медресе у Скопљу. Био је истакнути представник Срба муслиманске вероисповести, и велики противник проусташке Југословенске муслиманске организације. Његова супруга, Аница Савић Ребац била је књижевница, једна од првих жена доктора наука, професор Учитељске школе, Медресе и Филозофског факултета у Скопљу и Београду, позната по томе што је превела Лучу Микрокозма на енглески и немачки језик. Наиме, по команди војводе Вука, млади четници Петар Костић из Призрена и Хасан Ребац из Мостара добили су задатак да стражаре поред чете Јована Цветковића, која је била састављена махом од локалних српских сељана, али не и искусних четничких бораца.

Војвода Долгач је, чувши да се један од њих зове Хасан, инсистирао да он као муслиман не може бити Србин, те да би му он пресудио по кратком поступку, јер је „туђе вере и закона“, као и да му се не може веровати. Интервенцијом војводе Вука и осталих четника, Долгач свој наум, срећом није извршио. Анегдоту о војводи Долгачу и Хасану Ребцу је такође објавио у кратком аутобиографском тексту Јосиф Михаиловић, најчувенији градоначелник Скопља, који је присустовао овом догађају. Дело „У одреду војводе Вука“, објављено је у Јужном прегледу, број 10, из 1937 године. У том тексту постоји и извесна фасцинација и одбојност Јосифа Михаииловића према примитивности и крволочности војводе Долгача, коју он објашњава одговором на турска злодела и малтретирање хришћана у Старој Србији. Пре свега је то везано за причу о томе, како је Јован Долгач „судио” заробљеним турским чиновницима, у Крушеву током Илинденског устанка 1903. године.