Стање ствари, 7.2.2018, Никола Н. Живковић: Сајмиште је било претворено у немачки логор

Предратни изглед Сајмишта. Хрватска је током 2. светског рата и окупације Србије ту организовала логор Семлин, да би га затим предала немачкој управи Фото: Архива

Предратни изглед Сајмишта. Хрватска је током 2. светског рата и окупације Србије ту организовала логор Семлин, да би га затим предала немачкој управи Фото: Архива

МРТАВ СРБИН, ДОБАР СРБИН

Од немачких дипломата важну улогу на Балкану играли су Нојбахер (Hermann Neubacher) и Везенмајер (Edmund Veesenmayer). Нојбахер је од 1940. имао своје седиште у Румунији, а од септембра 1943. прешао је у Београд. Везенмајер је био акредитован у Будимпешти.

После брзог слома Југословенске армије Берлин је захтевао да се у крњој Србији формира влада која би била одговорна за ред и мир те имала да води рачуна о снабдевању храном немачке окупационе силе. Тако је 28. августа 1941. формирана српска влада на челу са генералом Миланом Недићем. Турнер је очевидно у очима Берлина био сувише „мек“ према окупираној Србији. Нарочито је њим био незадовољан свемоћни Химлер. Он принципијелно није веровао српским саговорницима и ускоро је издејствовао да Турнера замени Мајснер. Његов слоган је гласио: „Само мртав Србин је добар Србин“.

Но ова кадровска промена у Београду очевидно није била најбоље решење. Са овом максимом Мајснер је имао мало успеха против српског отпора. Везенмајер и Мајснер 8. септембра 1941. јављају Министарству иностраних дела у Белину: „Доказано је да су у бројним саботажама учествовали и Јевреји. Због тог разлога морамо да одстранимо сво мушко јеврејско становништво. Њихов број износи око 8 000.” Два дана касније Бенцлер и Везенмајер послали су оштар телеграм у Берлин: „Брзо и драконско решавање јеврејског питања јесте ствар коју треба да најхитније решимо.“ Двадесет осмог септембра 1941. упорни Бенцлер обратио се директно свом шефу Рибентропу: „Нека ми буде дозвољено да Вас подсетим, да ми је у Фушлу изричито била обећана Ваша помоћ како бих могао да пошаљем у концентрационе логоре у Немачкој: Јевреје те масоне и оне Србе који симпатишу Енглезе“.

Бенцлерове молбе убрзо су услишене: 16. октобра 1941. Берлин је послао три своја човека: Зура, Сушка и Радемахера. Радемахер је као циљ путовања навео „ликвидацију Јевреја у Београду“. У његовом извештају од 25. октобра 1941. каже се следеће: „Јевреји, мушкарци, пострељани су до конца ове недеље. Овим је јеврејски проблем решен.“ А 23. маја 1942. Радемахер је описао јеврејско питање као нешто што више није акутно“.

Управо овај део извештаја изазвао је највиши степен запрепашћења и медијске пажње у Немачкој када је књига објављена пре нешто више од четири године. Наиме, да је немачки дипломата у јесен 1941. тражио да му се плате путни трошкови премда му је циљ био „ликвидација Јевреја у Београду“. Штампа је то одмах превела на јасан и разумљив немачки: „Немачко министарство иностраних послова убијање људи убрајало је и рачунало као ‘службени пут’“.

ХИТЛЕРОВ АНТИСРПСКИ КОМПЛЕКС

На сличан начин текло је и уништавање Јевреја у Грчкој. Немачки конзул у Солуну Шенберг нарочито се истакао у депортацији и ликвидацији солунских Јевреја. Међутим, представник Немачког министарства иностраних дела у Атини Алтенберг нимало није делио одушевљење Шенберга. Алтенберг је показао велику личну храброст јер је одбио понуду свемоћног Химлера да приступи есес-формацијама. Да ли је Алтенберг могао више да учини за солунске Јевреје? Један други немачки дипломата, Херман Нојбахер у свом извештају од јуна 1941. протестовао је против ужасних злочина усташа према Србима, Јеврејима и Ромима. Мајснер је починио многе злочине према српском цивилном становништву. Нојбахеру је пошло за руком тек у марту 1944. да смени крволочног Мајснера… Када је доспео у америчко заробљеништво, Нојбахер је дао следећи горак резиме своје мисије на Балкану: „Хитлер је имао романтичан, антисрпски комплекс, а извор његовог става потиче из времена убиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, у јуну 1914. године. Због тога је његов концепт Балкана био прохрватски и пробугарски. Са друге стране, Рибентроп није имао појма о Балкану“.

Нојбахер је успео да се у септембру 1943. избори да се укину драконске казне против цивилног становништва у Србији, а пре свега стрељање талаца. Ваља констатовати да је он то урадио из прагматичних разлога, а не хуманитарних. Војним немачким властима у Србији саветовао је да у својој политици према цивилном становништву буду обазривији и да примењују силу само у нужди.

Кад се говори о Јеврејима у Београду и Србији, видимо да су у првој фази (од августа до новембра 1941. године) највише страдали мушкарци. Егзекутори су били снаге Гестапоа и Вермахта. У другој фази, од децембра 1941. до маја 1942. године, убијани су старци, жене и деца. Јевреји су интернирани у логор на Сајмишту (Judenlager Semlin), где су убијани гушењем у гасном камиону.

Толико о Србији у документима Немачког министарства иностраних дела. Шта се каже о осталим деловима некадашње Југославије? Највише има речи о Хрватској. Интересантно да се у на неким местима у књизи Хрватска помиње као „савезник“, а на другим као „вазална држава“. Тако на 276. страни стоји: „Поред словачке државе, у априлу 1941. створена је још једна вазална држава Трећег Рајха: Хрватска“.

Већ је 3. априла 1941. у Загреб стигао високи представник Берлина Везенмајер. У генералном конзулату Немачке састао се са Владком Мачеком. Хрватски политичар није показао спремност да се одвоји од југословенске владе у Београду и одбио је да прогласи Независну Државу Хрватску. Кратко после тога Немачка је подржала фашистички усташки покрет.“

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У НДХ

Прогон Срба у Хрватској представљао је „део бруталне антисрпске кампање усташа, који је почео већ у априлу 1941, а у лето године 1941. та кампања претворила се у прави терористички талас. Тај процес пратио је са великом зебњом Кашеов заменик Трол-Обергфел. Он је 10. јула 1941. послао извештај који говори о погромима и упозорио је да би тај терор против Срба могао да изазове немире у Хрватској. Његов шеф Каше на тај терор Хрвата гледао је „много опуштеније“.

Од стране немачких војних и полицијских снага у Босни и Далмацији стизале су у Берлин – и то преко немачког посланика Зигфрида Кашеа – често опречне вести о сарадњи са појединим локалним устаницима. Немци су, по правилу, више сарађивали са партизанима, а Италијани са четницима. Из централе, из Берлина, од стране самог Рибентропа 21. априла 1943. стигао је телеграм, у коме стоји, да је „за нас важно да се униште како четници, тако и партизани“.

Прогон хрватских Јевреја почео је одмах по оснивању НДХ уз бројне антијеврејске законе. Преко половина Јевреја отерано је у концентрационе логоре, који су се налазили у надлежности локалних власти. Већина Јевреја је тамо умрла. Сама хрватска влада је у више наврата захтевала преко Кашеа од немачких власти да их депортују. Од Немачког министарства иностраних дела немачки посланик обавештен је да су Италијани почели да штите хрватске Јевреје од усташа“. Приликом прогона хрватских Јевреја Италија се поново показала као „реметилачки фактор“. Хиљаде Јевреја побегло је у италијанску зону Хрватске и у Бачку и Барању, коју је анектирала Мађарска. „Хрвати су били спремни да плате 30 немачких марака за сваког депортованог Јевреја. Двадесет другог априла 1944. немачки посланик у Загребу Каше информисао је Берлин да је „јеврејско питање“ у Хрватској углавном решено. Са стране хрватских власти мере предузете против Јевреја наишле су на потпуно разумевање“.

Овим бих завршио приказ књиге Историја Немачког министарства иностраних дела – немачке дипломате у време Хитлера и Савезне Републике Немачке. Но, како се ова тема злоупотребљава у наше време и инструментализује у политичке сврхе, читаоци ми, верујем, неће замерити, ако и о томе кажем неколико речи.

Користећи повољну конјуктуру и чињеницу да су Срби у последње две деценије били сатанизовани на Западу због грађанског рата који се од 1991. до 1995. водио на простору бивше Југославије, неки хрватски публицисти и политичари желе да напишу нове уџбенике из историје, нарочито из Првог и Другог светског рата. Осврнућу се само на два примера – „причу о Београдском сајмишту“ и ону како је „Србија (је) очишћена од Јевреја“.

САЈМИШТЕ НЕМАЧКИ ЛОГОР

Не треба да ништа да измишљамо, довољно је да пажљиво прочитамо немачке документе. Рецимо, студију четворице еминентних историчара. Шта нам они кажу? И у Србији и у Хрватској било је прогона, стрељања, депортације и убијања Јевреја. То је чињеница. Разлика је, наравно, у томе да су у Србији то радили Немци. Сајмиште је претворено у логор намењен за интернацију и истребљивање Јевреја са простора окупиране Србије. Основала га је децембра 1941. године немачка окупациона власт. Тачно се помињу имена. Нарочито су се истакла двојица – Бенцлер и Радемахер.

У Хрватској су Јевреје убијали сами Хрвати. Да ли је Хрватска била суверена или вазална држава? Без обзира какав одговор испадне, у сваком случају, имала је своју владу, војску, полицију. Концентрациони логори били су под контролом самих Хрвата, од стражара, џелата од команданта логора. Словом, хрватске власти су саме решиле јеврејско питање или су, када је у питању депортација Јевреја, то радили у сарадњи са Немцима.

Србија је, као Грчка или Пољска, била окупирана. А такав правни положај не дозвољава влади, па дакле ни Недићевој, никакве помисли о некој самосталној спољној или унутрашњој политици, па ни о уништавању Јевреја.

Да се Сајмиште данас налази у Србији то, разуме се, не доказује да је Србија у било ком облику одговорна за то место злочина. Земун је, да и то поменем, у то време припадао Независној Држави Хрватској. Али, и да је био у саставу Србије, тиме се не би ништа изменила историјска слика тог времена. Најзад, Аушвиц, данас Освјенћим, налази се у Пољској. Па ником не пада на памет да оптужи Пољску због концентрационог логора Аушвиц.

Једном речју, у питању је најодвратнији покушај прекрајање историје, и то уз помоћ полуистина до дрских и безумних лажи. Да у томе учествују хрватски „повјесничари“, то ме не изненађује. Да им у томе помажу и неки немачки историчари, и то могу да разумем. Писао сам пре неког времена о Холму Зундхаузену и Александру Корбу. Али, да у тој бестидној пубицистичкој работи учествују неки новинари и политичари, а нарочито људи из невладиног сектора из Србије, то, верујем, треба да уђе у хронику подлости и бешчашћа. Који им је мотив? Да ли ти људи то раде из незнања, личне користи или убеђења? Не знам. Вероватно треба да се испита сваки случај за себе. Но, у сваком случају, као што нам каже и ова немачка студија, реч је о историјским неистинама и фалсификатима.

ПРОБЛЕМ СА СПОМЕНИЦИМА

Ако се ускоро реализује спомен обележје на Сајмишту, онда претходно српска држава ваља да подигне споменик и за „неколико стотина хиљада Срба”, како говоре немачки извештаји Вермахта из године 1943. Он, по својим димензијама, мора да заузима најмање толико простора као и споменик јеврејским жртвама. Сем тога, посебно би се морало у Београду обележити концентрациони логор за српску децу поред Јастребарског. То што су Хрвати урадили, нису ни немачки нацисти – логори смрти за српску децу! Даље, ваља, по мени, подићи споменик српским цивилима које су побили без суда титоистички џелати, и то у времену од 1941. до децембра 1945. Људи су убијани само зато што су волели своју земљу, само зато јер су били Срби. Ако се у Србији подигне споменик за десет хиљада јеврејских жртава, а не и за стотине хиљада српских, онда то неће бити добро ни за саме Јевреје. Зашто? Јевреји већ имају скупе и монументалне музеје по читавом свету, од Израела преко Немачке до САД. Срби, ево, немају ни један. А Јевреји у Србији, ето, добијају! То може да пружи храну за многе приче као Јевреји све могу, а ми Срби ништа! Па чак ни то да подигнемо споменик српским жртвама у Србији! Антисемитизам у овом случају могу да највише подгревају управо они који себе називају „јеврејским пријатељима”.

Не сме да се догоди да имамо огроман споменик у Србији посвећен јеврејским жртвама, а ниједан у Загребу. Tуристи који долазе из Европе и света могу да стекну утисак, да Хрватска нема везе са „холокаустом“. Са друге стране, „Србија мора да је нешто много скривила Јеврејима” када је подигнут меморијални центар таквих импозантних димензија. Овако се и преко тог споменика на Сајмишту могу промовисати у геноцидан народ, чија традиција иде „од Сајмишта до Сребренице“. Зато саветујем свим онима који се упуштају у тај пројекат само једно: да не изгубе осећај за меру.

 

 

Рецензија је прво објављена у часопису Годишњак за истраживање геноцида; Музеј жртава геноцида (Београд) и Спомен музеј „21. октобар“ (Крагујевац); Београд-Крагујевац 2015, стр 193-205.

Скраћења и опрема текста: Нови стандард
Наслов: Стање ствари
Опрема: Српски меморијал / ам

(Нови стандард, 24. 5. 2015)

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed