Академик Василије Крестић Фото: © Геополитика / Милан Тимотић
У ситуацији када услед пада моћи јединог досадашњег светског лидера долази до геополитичких померања на глобалном плану , и успоставља се политичка биполарност, шта Србији значи вековно пријатељство са Русијом?
– Понашање Америке према Србији је такво да ми морамо да преиспитамо наше пријатељство, јер очигледно је да и кад су нам били пријатељи и савезници, били су то превасходно због својих геополитичких интереса. У овом тренутку ми немамо разлога да кријемо да све што није добро долази нам из Америке или по диктату Америке. Што се нашег односа са Русијом тиче, ми треба да будемо срећни што је она изашла из постсовјетске кризе, да је поново стала на ноге, да је то земља огромних економских потенцијала, да је војнички стасала до те мере да је бар на нивоу Запада ако не и изнад њега, да брани српске интересе кад год треба, као у случају Сребренице и пријема Косова у УНЕСКО.
Идеја о геноцидном решењу хрватског питања је настала и сазрела у оквирима Хабзбуршке монархије до 1914. године, а не после 1918. у Краљевини Југославији
Дакле, кад нам је тешко Русија нам прискаче, и зато треба похвалити Владу што се чврсто држи става да не уведе Русији санкције и не окрене јој леђа, јер то би била ужасна издаја и нож у леђа Русији. На крају, то би био страшни жиг на српској историји и српском народу. Такође, ни у ком случају Србија не сме да уђе у НАТО савез, и ако неко покуша да нас доведе пред свршен чин очекујем да српски народ каже јасно НЕ таквој одлуци. У сваком случају, имам бојазан да ћемо једног дана, ако уђемо у ЕУ чиме се нећемо усрећити, бити приморавани да постанемо члан НАТО и заоштримо односе са Русијом.
Као интелектуалац са великим животним и научним искуством, са несумњивом мудрошћу, видите ли могућност изласка Србије из ћорсокака у коме се нашла, и начин њеног избављења из суноврата сваке врсте?
– Морам да изразим своју сумњу у то да ћемо у Европску унију моћи да уђемо под часним условима. Страхујући од тога, дај Боже да грешим, бојим се да ћемо морати да прихватимо такве ултиматуме на које као грађанин Србије никада не бих пристао. И зато разумем то преговарање, разумем да се тражи неки простор за маневар, да се тражи добијање на времену како би се избегло најдиректније дејство сила Сциле и Харибде. Ако је то то, онда сам спреман да пристанем на политику наше Владе, али ако нас она води у неку капитулацију, јер шта значи „правно обавезујући уговор“, бојим се да ћемо морати да признамо Косово и Метохију, и да наша Влада то зна упркос заклињању да никада на то неће пристати. Није случајно да председник Николић инсистира да се одмах утврди шта се крије иза поглавља 35 Бриселског споразума, бојим се да и он мисли да ће нас то довести до безизлазне ситуације у којој ћемо морати да урадимо све што нам наложи Запад.
Огроман број српских жртава у односу на величину народа до данас нема достојно спомен обележје. Као председник Друштва за подизање меморијалног центра српских жртава геноцида у 20. веку, кажите нам с којим се све проблемима суочавате у реализацији овог пројекта?
– Ми у Друштву желимо да подигнемо тај Центар како бисмо почели систематско истраживање и пописивање свих жртава од Балканских ратова до наших дана, јер код нас то, нажалост, није рађено на начин који жртве заслужују. Условно речено, желимо да направимо српски Јад Вашем, и зато смо се регистровали, направили наш сајт, обезбедили подршку дијаспоре, конкретно господина Милоја Милићевића из Берлина који нас је финансијски помогао, добили смо благослов патријарха Иринеја и подршку председника Србије, али његово окружење нас опструише јер није урадило ништа од договореног.
Мислим да ће наша црква остати доследна и постојана у ставу да Степинац апсолутно не заслужује да буде проглашен свецем
Упркос томе, ми правимо озбиљну библиографију наших жртава како бисмо је што боље комплетирали, радимо на реконструкцији пописа жртава из свих стратишта по Југославији и иностранству, јер ово је последњи тренутак за то. У овом часу желимо да добијемо макар место где бисмо могли да подигнемо Центар, и верујемо да би он могао да буде на месту срушене Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Међутим, постоји план да се на простору Сајмишта, на десној обали Саве подигне Меморијални центар жртвама фашизма, против чега ми немамо ништа, али то је нешто сасвим друго од наше намере да се одужимо српским жртвама. Јевреји имају 15 или 16 таквих меморијалних центара по целом свету, па ваљда ми можемо да имамо један у својој земљи. С обзиром да немамо велико разумевање званичника, надамо се да ћемо поставити макар темеље тог Меморијалног центра, а генерације које долазе нека наставе започети посао.
Шта Ви мислите о рехабилитацији Милана Недића?
– То је толико идеологизовано питање да човек, ма колико рационално и стручно прилазио том питању, неће наићи на разумевање. То је једно од питања које указује на дубоки неспоразум и конфронтацију у српском народу између левих и десних, и још један од доказа наше несреће и наше располућености, али Недићево деловање на спасавању избеглица ничим не може да се поништи.
Србија је у 19. веку имала доста значајних задужбинара. Данас су такви људи веома ретки, али их ипак има, као што је господин Нићифор Аничић који много чини на очувању српства и споменика српске историје. Шта савремене Србе спречава у таквом племенитом послу?
– Кад би моја порука могла да допре до тих богатих Срба, рекао бих им да следе тог часног и ретко несебичног човека Нићифора Аничића, који подупире где год може и кад год може. Његов пример је толико частан и величанствен за наше време да заслужује свако признање. Морам да кажем да има још добрих људи, можда не толике солвентске моћи какву има Нићифор, али спремних да помону. Неке од њих лично познајем, али они не желе да им се помињу имена. Штета је што идеја задужбинарства данас није довољно зрела, а то значи да људима недостаје српско родољубиво осећање какво краси Нићифора Аничића, потомка једне дивне патријархалне породице који је доказао да неизмерно воли свој род и Отаџбину.
Руководство САНУ за препород
Ново руководство САНУ показује много више жеље и иницијативе од претходног да се Академији врати углед који је имала и који заслужује, да поново буде институција чије ће се мишљење чути и уважавати. Актуелно руководство је и вредније, има више остварљивих идеја, и верујем да ће се доказати у свим областима које припадају САНУ као највишој научној и уметничкој институцији. Претходно руководство сам нападао са доказима да води антисрпску политику у САНУ, а ово је показало пуно осећање за све проблеме јавним иступима у случају Сребренице и пријема Косова у УНЕСКО. По мом дубоком уверењу у САНУ су дошли људи који ће да је препороде.
Вешти у лукавости
Хрвати су веома вешти да нас криво оптужују и намећу нам осећај кривице, а да прикривају због чега то чине. Сведоци смо да су нас оптужили за великосрпску хегемонију, а нико не говори о очигледним великохрватским идејама. Социјалиста Светозар Марковић је описао Јосипа Јурја Штросмајера као суштинског заговорника великохрватске идеје који се вешто крио иза привидног југословенства. Ја сам такође сакупио документацију о тежњама бројних хрватских политичара према БиХ и Војводини, и сви су се позивали на „хрватско повијесно и државно право“. Наши политичари, нажалост, то не знају и нису свесни шта то значи.
Да бранимо и чувамо СПЦ
Не мислим да СПЦ нема ауторитет, она је уз Војску одувек била главни стуб српске државе, али сада дели судбину друштва које је у разорном стању, веома рањиво и подложно разним критикама, некада разложним а некада и веома злонамерним. У сваком случају СПЦ треба да чувамо и бранимо, јер она је одиграла значајну улогу током целе историје српског народа и не може да буде добро ако се њен ауторитет руши. Ми немамо другу цркву, и морамо да јој помажемо и јачамо њен углед, али то мора да чини и сама СПЦ са своје стране.
Геополитика, децембар 2015.
Разговор водила: Невенка Стојчевић
ФОТО: Милан Тимотић
