
Саво Штрбац Фото: Подкаст Рубикон, screenshot
Иза контроверзног пјевача Марка Перковића Томпсона не стоје само многобројни менаџери и пословни људи, већ и сама хрватска држава, њен политички врх, али и Католичка црква.
Каже ово у интервјуу за Глас Српске директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац осврћући се на суботњи концерт овог хрватског пјевача на загребачком Хиподрому, а који је привукао не само пола милиона људи, већ и изазвао велику буру и полемику у региону, с обзиром на животно дјело и музички опус овог „умјетника“, који се прославио пјесмом „Чавоглаве“.
Према мишљењу Штрпца, Томпсон је несумњиво дио пројекта стварања и грађења хрватске државности и идентитета, што, између осталог, подразумијева и ревизију историје и рехабилитацију усташког покрета.
– Томпсонов концерт једноставно није могао бити одржан у оваквом капацитету и на овај начин без помоћи цркве и тренутне хрватске власти, коју чини и десничарски Домовински покрет, који се залаже за рехабилитацију усташког покрета. Један од посјетилаца био је и хрватски премијер Андреј Пленковић са своје троје дјеце. Он је дошао да се поклони Томпсону и слика с њим за успомену. Какву то поруку шаље, јер су са њим била и два потпредсједника хрватске Владе?! Слично је урадио и предсједник Сабора, али и бивши бискуп, који је прије почетка концерта окупљенима прочитао дијелове Светог писма. Све је било добро организовано и укомпоновано, али је и сам тајминг пажљиво биран, јер ће ускоро, 5. август, када ће бити обиљежена годишњица „Олује“. Ништа није случајно. Концерт је само увертира у ову прославу „Олује“ – сматра Штрбац.
ГЛАС: Како уопште објаснити феномен Томпсона?
ШТРБАЦ: Он је и раније држао рекорде по посјећености. Он је производ протеклог несрећног рата, који по неком неписаном правилу на површину избацује и овакве ликове, „хероје“ и домољубе“. Једна од првих пјесама му је била „Чавоглаве“, која је набијена мржњом према Србима. Видио је да то пролази и наставио са писањем и извођењем оваквих и сличних пјесама.
Неке од њих су посвећене и акцији „Олуја“, што је својеврсни музички подсјетник на ту њихову наводно велику побједу, како у Хрватској називају протјеривање и етничко чишћење више од 220.000 Срба са њихових вјековних огњишта. Наравно, све то прати и отворени ревизионистички однос према усташтву, гдје се оно назива борбом за слободу хрватског народа. И то што је Томпсон посљедњих година међу најслушанијим и најпопуларнијим пјевачима, говори много о данашњој Хрватској. Томпсон је само њено огледало.
ГЛАС: Колико је забрињавајуће то што половину Томпсонових фанова чине људи млађи од 30 година?
ШТРБАЦ: То је веома интересантно, јер се ради о младим људима који су рођени након ратних деведесетих. Они су, да тако кажем, производ једне накарадне и екстремне политике – грађења хрватског националног идентитета на мржњи према Србима. И то се системски ради.
Мислите ли да млади људи који носе црне кошуље са усташким ознакама знају шта један такав одјевни предмет симболизује?! Сумњам. Зато су црне кошуље, које су носили припадници неких од најозлоглашенијих усташких јединица, прихваћене као нешто нормално – модни хит. Вјерујем да доста младих људи не зна шта су усташе радиле и то не само у Јасеновцу. Не знају ни шта значи поклич „За дом спремни“. Резултат је то дугогодишње индоктринације младих људи, која их је кроз разне друштвене сегменте усмјеравала ка томе да је усташтво нешто нормално. Прва ставка је мрзи све што је српско. Онда не треба да чуди и оволики број младих на Томпсоновом концерту.
Поред државе и цркве у овом пројекту учествује и образовни систем, али и сами медији. Сви они сматрају да је то што раде добро за Хрватску. Мислим да није. Дугорочно гледано, обиће им се то о главу.
ГЛАС: Ведрана Рудан била је једна од ријетких хрватских јавних личности која је критиковала овај концерт. Она је коментаришући овај догађај написала да људи у Хрватској не могу побјећи од Томпсона, јер живе у „Независној држави Томпсон“.
ШТРБАЦ: Као што сам већ поменуо, Томпсон је једно од огледала данашње Хрватске. Погледајмо само колико је људи било на овом догађају – сваки пети Хрват. Оно што смо још могли видјети јесте да су сам долазак на концерт, сликање и објављивање по друштвеним мрежама били ствар престижа.
Сви су се тиме хтјели похвалити, заборављајући ону стару народну пословицу да се оним чега се паметан стиди будала поноси. Нажалост и један број Срба је био на овом догађају, вјероватно да би показао своју оданост и сачувао неку позицију или посао. Има ту наравно и страха.

Томпсонов концерт, илустрација Фото: РТ Балкан, printscreen, screenshot
ГЛАС: Рекли сте да је Томпсон дио једног великог пројекта. Да ли је дио њега и постављање Ивана Пенаве из Домовинског покрета на чело канцеларије која би требало да се бави комунистичким злочинима почињеним након Другог свјетског рата? Фокус ће наводно бити на Блајбургу и „крижном путу“.
ШТРБАЦ: Пленковић мора правити одређене уступке Домовинским покрету, јер су они дио владајуће коалиције. Они иначе представљају најекстремнији проусташки блок у Хрватској. Пенава користи тај положај, не само да успостави поменуту канцеларију, већ је успио да прогура и измјене Закона о гробљима, којим је предвиђено уклањање и свих надгробних споменика који на неки начин сметају Хрватима и вријеђају њихова национална осјећања. Ту се наравно мисли на српске надгробне споменике и обиљежја.
ГЛАС: Да ли то онда значи да ће усташе једног дана бити рехабилитоване, баш као и сви страшни злочини које су починиле?
ШТРБАЦ: Све иде ка томе да се спроведе историјски ревизионизам. Прво ревизија, онда рехабилитација. Томпсон је дио те приче, да се кроз његову музику, односно пјесме пошаље порука да су усташе биле борци за слободу и хрватску државу, а не некакви крвници, као што јесу. Због тога се у тамошњој јавности чак ставља паралела између онога што се дешавало у вријеме НДХ и деведесетих година прошлог вијека.
ГЛАС: Зашто ЕУ ћути на бујање усташтва у једној од својих чланица?
ШТРБАЦ: Добро питање. Као што је Хрватска једногласно примљена у ову заједницу, сматрам да би тако требало поступити и данас, избацити је из ње због свега што се у посљедњих неколико деценија дешава у овој држави, а што нема никакве везе са демократијом, слободама и људским правима.
Забрињава то што бриселски званичници кажу да је Хрватска наводно демократска земља, која почива на антифашистичким вриједностима, иако тога нема ни за лијека. И то осликава у каквом то свијету данас живимо, у којем фашизам и нацизам поново излазе на површину. Истина има и изузетака, односно људи у Хрватској који све осуђују, али они су у тако малом броју да њихови гласови нестају у еху Томпсонових пјесама.
Вељко Зељковић