Глас Српске, РТРС, СРНА, 24. 7. 2026, Иванишевић: Бошњаци у логору код Бихаћа убили старицу у 106. години, то свијет мора да сазна

Миливоје Бата Иванишевић Фото: Вечерње новости, В. Данилов

Српкиња Боја Кењало из бихаћког села Рачак имала је 106 година када је убијена у затвору Лука у Бихаћу и вјероватно је најстарији логораш у историји што јавност коначно треба да зна, изјавио је Срни директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић

– Српска страдања су незамислива за људски ум. Замислите да они доведу у логор старицу у тим годинама и да је тамо убију. Доведена је пјешке из свог села Рачак. Годинама ме прогања њена судбина и жеља да њој и другим страдалим женама подигнемо достојан споменик – истакао је Иванишевић.

Иванишевић је навео да је у логору Лука убијен и Бојин син Михајло Кењало (1909) који је у моменту смрти у октобру 1994. године и сам био старац, затим Марко Гогић (1923) и Милка Гајић (1914).

– Имамо све у вези са овим случајем, и исказе Срба свједока и имена одговорних за овај логор. То су Кемал Клокић, Кемал Липовача и извјесни Фикрет – рекао је Иванишевић.

Иванишевић, који се годинама бави истраживањем логора за Србе у БиХ, рекао је да је спреман да у сваком моменту документацију коју има о овом и другим бошњачким и хрватским казаматима за Србе уступи америчким истражиоцима који ових дана бораве у Посавини.

Говорећи о логорима у Посавини, који су сад у фокусу пажње због доласка америчких истражилаца, Иванишевић је навео да их је регистровано 91, да су оснивани на самом почетку рата у маниру концентрационих логора за Србе у НДХ.

– У логору у селу Пољан код Дервенте, који је био је у надлежности хрватских војних власти, обавезан начин обраћања логораша чуварима био је „господине усташо“. Затвореници су била искључиво лица српске националности из општине Дервента. Малтретирани су свакодневно, присиљавани на рад – рекао је Иванишевић.

Он је навео да за овај и за све остале логоре које је истраживао има списак имена непосредних извршилаца.

– Имамо имена исљедника, чувара, мучитеља, убица, одговорних за хапшења, управника, командира смјене – рекао је Иванишевић.

За логор Рабић који је био под заповједништвом Златка Мајића, а чији бивши логораши дају исказе истражиоцима из САД, Иванишевић је рекао да су заточеници боравили у својим фекалијама, мучени и били приморани на копање ровова.

– Логораши који су копали траншеjе су 19. јуна 1992. године побјегли, а исти дан дошло је до одмазде на преосталим копачима. Стрељани су на локалитету Споменик, гдје су се затекли на присилном раду тог дана – навео је Иванишевић.

Према његовим подацима, тога дана стрељани су Ненад Панзаловић, Саво Павловић, Жељко и Раде Бокур, Драган Грбић, Миро Јовичић, Вујадин Љубојевић и Милорад Гуњевић, а седам логораша је успјело да се спасе кроз унакрсну ватру.

Иванишевић је указао да у својој документацији, која се бави логорима за Србе у БиХ, има и налаз комисије која је прегледала неке од преживјелих логораша, а чинили су је професори Медицинског факултета у Бограду, двојица специјалиста за судску медицину и један психијатар.

– Они су прегледали те људе и утврдили да не постоји доказ да су жртве тортуре преувеличавали своје муке и малтретирања. Утврдили су да логораши покушавали да понижавајућа и болна искуства забораве. Ми те људе никада не смијемо заборавити – закључио је Иванишевић.