Политика, e-Veritas, 22. 11. 2022. Саво Штрбац: Даринкино д(р)уго путовање из Лике у Канаду

Ексхумација, илустрације Фото: Вечерње новости, Танјуг

“Моје име је Илија Маодуш. Имам 60 година и рођен сам у Канади. Мој отац Љубомир Маодуш рођен је 1926. у Медку у Лици. а умро 2009. у Канади. Моја мајка Милка Лукач рођена је 1937. у Славском Пољу на Кордуну а умрла 2013. у Канади. Српски сам научио од родитеља и могу да разумијем 90 одсто онога што ми се прича на српском. Говорим српски али не течно. Родни крај својих родитеља посјетио сам само једном – 2017. године.

Ево зашто пишем. Покушавам сазнати гдје је сахрањена моја тетка Даринка и да ли је могуће ексхумирати њено тијело и сахранити у породичну гробницу на гробљу код српске православне цркве у Брезику код Медка, у Лици. Тражим вашу помоћ и помоћ Веритаса… Моја тетка Даринка (Илија) Маодуш (1916) била је сестра мога оца. Никад се није удавала. Убијена је за вријеме “Олује” а тијело јој је нађено пар стотина метара од куће… Неки кажу да је била обезглављена а неки да јој је тијело, иако је њен нестанак пријављен у августу 1995, пронађено 1996. Очев брат од тетке, Никола Ласковић (1933-2018) из Горњих Богићеваца, комуницирао је са “државом” 2005. и 2008, од које је примио писма да је тетка покопана на гробљу у Смиљанском пољу на тзв. “Вранеш гробље”. Ова писма сам нашао у папирима свог покојног оца након мајчине смрти… Не знам ко је дошао по остатке моје тетке и не знам како је одлучено да се њени посмртни остаци сахране у близини Смиљана а зашто не на гробљу код цркве у Брезику. И не знам како је држава идентификовала моју тетку како би могли одговорити мом стрицу Николи Ласковићу и обавијестити га да је моја тетка покопана код Смиљана.”

На крају писма Илија је поставио много питања која су се односила на локацију и ексхумацију гробља “Смиљан – Вранеш”, те на идентификације по ДНК моделу, наводећи да је и сам спреман послати узорак своје ДНК, све у циљу да пронађе теткине посмртне осатке и да је достојанствено сахрани. Послао ми је у прилогу сву документацију коју је прикупио из разних извора, укључујући и своје породично стабло и фотографију на којој су, поред њега, отац му Љубомир и тетка Даринка из 1990. приликом прве и једине сетрине посјете брату.

Одговорио сам му већ наредног дана:

“Локација гдје је била покопана Ваша тетка, Маодуш Даринка, зове се гробље Житник, у близини Госпића. На том гробљу било је покопано укупно 58 посмртних остатака, од тога 49 из “Олује” и пост-олује а девет из 1991. Ексхумација је обављена од 17. до 26. октобра 2006. Хрватска комисија за нестала лица је српској страни још 1996. предала тзв. протоколе који су садржавали податке о времену, мјесту проналаска и мјесту покопа посмртних остатака. Понеки протоколи су имали и фотографију посмртних отатака, те дактилоскопију, описе осбних предмета, обуће и одјеће. Протокол под редним бројем 255, иако нема ни фотографије, ни дактилоскопије, ни описа особних предмета, одјеће и обуће, највјероватније се односи на Маодуш Даринку, пошто се из њега види да се ради о особи женског спола, и да је леш пронађен 15. августа 1995. у мјесту Медак – Маодуши.

Сви ексумирани посмртни остаци са гробља Житник пребачени су у Загреб у Завод за судску медицину и криминалистику, гдје су и похрањени. Са свих посмртних остатака узети су узорци костију за идентификацију методом анализе ДНК. Према Веритасовим подацима до сада је од ексхумираних посмртних остатака са гробља Житник идентификовано тек 34 посмртна остатка.

Данас смо телефоном разговарали са Управом за заточене и нестале у Загребу и од њих дознали да је само један рођак и то Даринкин сестрић Ласковић Никола дао крв, али да нема довољно крви за квалитетан ДНК. Савјетовали су нам да вам јавимо да и ви дате крв и то преко Међународне комисије за нестала лица (ИЦМП) – огранак у Канади…”

Размјенили смо још десетак е-мејлова. Илија је постављао све више питања а ја сам му давао одговоре и упутства, која је он без поговора извршавао. Између осталог, ступио је у директну везу и са ИЦМП и са хрватском комисијом. Скупио је десетак рођака по цијелом свијету и сви су дали крв за ДНК.

Почетком септембра ове године послао ми је допис који је крајем јула добио од хрватске Управе за заточене и нестале у којем га обавијештавају да је “упоређивањем узорака крви чланова породице утврђено статистички значајно поклапање од 92,53 одсто с узорком са леша под ознаком “НН59/15 Житник”. Како наведени проценат подударности није довољан за искључиво геномску идентификацију, направљене су додатне, митохондријске анализе које су показале како је њен сестрић Никола Ласковић, директан сродник Даринке Маодуш с обзиром да имају идентичан халотип”. Ако се томе дода и неспорно утврђене околности мјеста проналаска и покопа посмртних остатака под поменутом ознаком, “Даринка Маодуш би могла бити коначно идентификована комбинованом методом идентификације која укључује и геномску и митохондријску ДНК анализу, класичну обраду посмртних остатака (опис тијела) те околности страдања”.

И тако је Илија позван на коначну идентификацију која је обављена 28. октобра на Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу. Илија је са собом повео и три године млађег брата Николу, канадског пензионисаног полицијског инспектора. Задовољни су, кажу ми, са пријемом и процедуром идентификације. Никола је, уз присуство дежурног патолога Милована Кубата, прегледао и Даринкине посмртне остатке, док Илија за такве ствари “нема желудац”. У Загребу су им дали и потврду о смрти, у којој пише да је узрок смрти непознат. А након што су изразили жељу да теткине кости пренесу у Канаду и сахране је поред свог оца а њеног брата Љубомира, побрали су симпатије доктора Кубата и његових сарадника.

Након идентификације Илија и Никола су посјетили родна мјеста својих покојних родитеља. Жељели су положити цвијеће и запалити свијећу на мјесту гдје им је десетак године лежала тетка и други побијени Срби, али им није имао ко показати ту локацију.

Навратили су и у Београд да се захвале мени и мојим сарадницима на помоћи у трагању за посмртним остацима њихове тетке. Објаснили су ми да им је отац напустио Лику још 1945. са Ђујићевим четницима, а мајка им је 1957. побјегла из тадашње ФНРЈ, тако што је, са још три мушкарца, илегално прешла преко границе у Италију.

На моје питање зашто тетку возе у Канаду, када су је могли сахранити у породичну гробницу у Брезику, браћа су ми углас одговорили да је ни мртву не могу оставити у држави у којој је убијена само због њене националне припадности. Рекли су ми и да им је велика жеља да открију и пред суд изведу теткине убице или убицу, у коју сврху су ангажовли једног загребачког адвоката.