ИН4С, Вечерње новости, 11.4.2017, Документовано: Тито тражио савезничко разарање градова у Србији и Црној Гори

Београд после бомбардовања априла 1944, Пашино Брдо Фото: Музеј историје Југославије, инв. бр. 6828

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији, која је прогутала животе хиљада невиних људи, чак и тек рођених, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једину реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњих дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили „на посебан начин“. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих-бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати на тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој?

Тек у последње време развејане су неке од ових енигми. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове „помоћи“ англо-америчких „савезника и ослободилаца“, организован је научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Велики допринос историјском помаку ка откривању позадине овог трагичног чина за српски народ дао је др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду. Његовом раду можемо да додамо и понеки новински текст, али све то ствара утисак да се та мистерија и не може до краја расветлити.

Биланс вишемесечног англо-америчког разарања великих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава. Међутим, једна депеша Јосипа Броза Тита, упућена 5. октобра 1944. године Главном штабу НОВ и ПО Србије, полако развејава историјску маглу о томе ко је наређивао бомбардовања српских и црногорских градова.

Тито у овој депеши своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им, од речи до речи, каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује“.

Депеша Јосипа Броза Тита о захтевима за бомбардовање, 5. фебруар 1944. Фото: Архива

Титова депеша која развејава све енигме

Овај документ указује на то да је све те разорне акције одобравао сам Тито. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су своје жеље, а он, вероватно са још неколицином сарадника из Врховног штаба, одлучивао кад ће оне, бити реализоване, како и с колико авиона и бомби.

Ваздушна канонада Србије је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке“, а да је њен једини ефекат „на хиљаде наших мртвих људи“. Ове последње речи написаће Едвард Кардељ, човек од великог Титовог поверења, у писму Централном комитету Комунистичке партије Словеније, 29. јула 1944. године. Подсећајући своје сараднике да је Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

„Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.“

На крају овог писма, Кардељ је руком дописао неколико реченица, уз молбу да се преда његовој супрузи Пепци Кардељ, којима тврди: „БОМБАРДОВАЊЕ ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“

У међувремену, док Кардељ не да да се бомбардује Љубљана, Енглези и Американци, према одлуци Титовог Врховног штаба, поред Ниша, који су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, истраумирали су и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

Каква је Титова и Кардељева улога у бомбардовању 1944.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Подгорице, Никшића…

Све је почело у среду, 20. октобра 1943. Часовници показују 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера. С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Ниш ће готово истоветну слику доживети још 14 пута… На уцвељени Ниш бачено је неколико хиљада бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

И Београд је био обогаљен, немачки објекти остали су тамо где су и били. Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

У једанаест налета на Београд болнице су претворене у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште и прекраћени животи неколико породиља са тек рођеним бебама.

Срушене су Теразије, Српско народно позориште, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је десетине београдских улица. Разорне „савезничке“ бомбе погодиле су Главну железничку станицу, Палату „Албанија“, Пошту број 2, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом… Само у ускршњем бомбардовању 16. априла 1944. живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана.

Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање. На бомби је крупним ћириличким словима била порука: „Срећан Ускрс“.

Западни „савезници и ослободиоци“ по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита, кренуће и на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану. Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: „Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина…“

Пашино брдо после бомбардовања остало у пепелу

Пеко Дапчевић се шифрованом поруком јавио свом врховном команданту 30. марта 1944. Он је маршалу пријавио своју жељу:

„Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић!“

Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом! У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао.

У четири налета, енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља данашњег главног града Црне Горе. Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице.

Константин Коча Поповић 21. јула предлаже Врховном штабу на Вису шта све англо-америчким бомбама треба гађати у Београду, Нишу, Нишкој Бањи, Бору, Врању, Владичином Хану, Лесковцу, Вучју, Лебану и Грделици.

Уз неколицину војних и привредних објеката, списак београдских мета је врло прецизан: „Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па Палату „Албанија“, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…“

После систематске ваздушне инвазије западних „савезника“, која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

Тако је Србија пала на колена…

Први извештај о минималним немачким губицима у бомбардовању Србије шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године:

„Нашим бомбардовањем југословенских цивила, у једном случају, како је то Радио Лондон објавио, бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.

У својим мемоарским записима, генерал Маклин, говорећи о ваздушној кампањи у Србији, уопште не помиње ометање немачког повлачења из Грчке, већ пише о помоћи комунистима да „поново освоје Србију“.

Иван Миладиновић