Дневник.рс, 22.11.2020, Архив Војводине објавио монографију „Усташка зверства; Зборник докумената (1941-1942)”

„Усташка зверства; Зборник докумената (1941-1942)” , уредник др Милан Кољанин, заједничко издање Архива Војводине, Архива Републике Српске и Издавачке установе Епархије бачке ‘’Беседа’’

Предмет: Понашање усташа; Према извештају Штаткомандатуре Сарајево, дана 7.9. су припадници усташа код Раљева у две куће затворили 80 до 100 Срба, мушкараца, жена и деце, куће су запалили, а Срби су живи изгорели.

Неколико других Срба је истом приликом одвојено, било стрељано. Као потврда прилаже се девет фотографија. У извештају за 718. пешадијску дивизију, командант 738. пешадијског пука указује на то да се оваквим насиљима становништво подстиче на устанак; и на крају поново ће немачки војник морати да буде одговоран за последице.

Такође, и К.О. Загреб (Kreigsorganisation, централна установа немачког Абвера у НДХ) заступа мишљење да су усташка убијања и паљења једини узрок за покрет устанка у Босни и Херцеговини…

Белешка је ово Абвера, немачке војнообавештајне службе, упућена 30. септембра 1941. начелнику Врховне команде Вермахта, која се као један од укупно 165 докумената нашла у монографској публикацији „Усташка зверства”, заједничком издању Архива Војводине, Архива Републике Српске и Издавачке установе Епархије бачке ‘’Беседа’’.

Реч је о зборнику докумената из друге половине 1941. и прве половине 1942. године, који се чувају у Архиву Војводине, добрим делом у фонду Славка Одића (1915-2006), носиоца партизанске споменице и резервном пуковнику ЈНА, који је после рата дуго радио у Управи државне безбедности савезног СУП-а пре но што ће отићи у диипломатију.

Као руководилац Управе имао је Одић на располагању и немачке архивске фондове, а досије о усташким зверствима је формирао управо СС-мајор др Ернст Вајман, комесар за пресељавање при штабу Војног заповедника у Србији. Прикупљене податке о злочинима над Србима др Вајман и његов претпостављени, СС потпуковник Емануел Шефер, достављали су пре свега представнику немачког Министарства иностраних послова у Србији Феликсу Бенцлеру, јер се званично једино преко њега могло деловати на владу Независне Државе Хрватске. Истовремено, ови подаци су прослеђивани и шефу Оперативне команде полиције у Загребу, а како наводи приређивач монографије др Милан Кољанин, у време највећих усташких покоља Срба на Дрини крајем априла 1942, слати су и директно у седиште немачке полиције у Берлину.
Вајман завршио на вешалима

После рата СС-мајора др Ернста Вајмана ухапсиле су савезничке власти и изручиле га Југославији. У процесу за ратне злочине, којим је обухваћена група немачких полицијских официра, он је 22. децембра 1946. осуђен на смрт вешањем. Његов досије о усташким злочинима је, пак, немачка тајна служба, у журби се евакуишући из Београда пред партизанима и Црвеном армијом, највероватније грешком заборавила.

У Вајмановом досијеу се, иначе, налазе и документи о усташким злочинима који су прикупљани за Вермахт, као и изводи из дневних војних извештаја о злочинима и извештаји немачких санитетских официра.

Како наводи др Кољанин, иначе виши научни сарадник у Институту за савремену историју у пензији, неколико докумената из овог досијеа односи се на Јасеновац, Госпић, Лоборград, Горњу Ријеку и Ђаково, на основу којих се јасно може закључити да су немачке полицијске и војне власти били веома добро информисане о тим усташким логорима, као и о масовним злочинима у њима. Тако ће, на пример, др Вајмана известити Фолксдојчер Карл Хегер, који је био управник у логора у Лоборграду и Горњој Ријеци, да је у Јасеновцу само крајем 1941. убијено најмање 7.000 лица те да је „много лешева убијених нагурано у један насип који заточеници морају да граде”.

„Усташе су убијале заточенике на различите начине, јавно, пред свима нама. Убијали су из митраљеза, пушака и револвера, али на тај начин најмање. Обично су их клали ножевима управо онако као што се коље стока. Често је читаве партије поклао само један усташа. У томе се нарочито истицао злогласни Љубо Милош, затим неки Матијевић, па онда Мујо, тако су га звали. Он је чак имао и неку тешку сабљу и њоме одсецао главе”, наводи се у изјави Мирка Пајкића из Високог, датој 14. априла 1942. под заклетвом Изванредном комесаријату за избеглице и пресељенике Владе генерала Недића. Пајкић је био међу 12 Срба који су неколико дана пре тога пуштени из Јасеновца захваљујући Вајмановом „милосрдном излажењу у сусрет”, како је то у свом допису навео комесар за избеглице Тома Максимовић.

У рукама др Вајмана је завршило и „писмо једног Хрвата” упућено из Земуна 8. фебруара 1942. загребачком надбискупу др Алојзију Степинцу, у којем се наводи да је са убиствима Срба отпочело већ у првом периоду „оснивања убоге Независне Државе Хрватске”, те да злочиниства од тада нису престајала. „Сва страхота није само у убиствима. Старци, жене и деца серијски се прво ужасно злостављају а затим се убијају. Ови недужни Срби ексерима су прикивани на пањеве, живи су печени и спаљени у својим домовима и црквама, поливани су кипућом водом, њихова кожа је драна а отворене ране затим посипане песком и сољу, очи су им копане, уши, носеви и језици одсецани (…) Зверства ових нечувених злостављања ужаснула су чак и немачке и италијанске војнике”, пише у овој епистоли, у којој се позива католички бискупи да дигну свој глас јер ће у супротном „на Католичку цркву пасти највећа одговорност и за Божју и за људску казну”.

– Књига „Усташка зверства; Зборник докумената (1941–1942)” доприноси употпуњавању чињеница о страдању српског становништва у Другом светском рату. Изузетак у односу на досадашња истраживања и објављену архивску грађу на ову тему чини то што су документа прикупљали припадници окупационих власти, односно лица која нису била директни извршиоци или жртве – наводи др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, уз напомену да је највећи број докумената из досијеа др Вајмана на немачком језику и они су за потребе монографије преведени на српски.

Посебно поглавље монографије односи се на 63 фотографије, које су део досијеа о усташким злочинима почињеним у НДХ. Међу осталим, ту су и фотографије које је снимила немачка војна команда из Бјеловара на месту масакра у Гудовцу, у близини Бјеловара, где је 28. априла 1941. убијен 201 виђенији Србин из овог и околних села. Масакр се догодио у присуству, а вероватно и по наређењу, Еугена Кватерника, будућег шефа полицијских служби усташке државе. Ове фотографије при томе потврђују наводе из наративних извора према којима нису све жртве стрељане, него су многе мучене и масакриране хладним оружјем. Такође, у досијеу је и низ фотографија насталих у Источној Босни током априла 1942, на којима су забележене све страхоте покоља српског становништва.

– Публикација „Усташка зверства; Зборник докумената (1941–1942)”   настала је на основу пројекта окарактерисаног као пројекат „од изузетног значаја” на националном нивоу, посебно у светлу актуелних ревизионистичких тенденција у региону, односно Европи.

И објављивање монографије је, заправо, прва фаза нашег пројекта – истиче др Небојша Кузмановић. – Следећа фаза, коју смо већ почели да спроводимо, јесте превод књиге на енглески језик и њена дистрибуција у иностранству. И надам се да ће ова књига дати макар и мали допринос истраживању истине о библијском страдању српског народа током Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске.

Мирослав Стајић