еBraničevo.com, 1. 2. 2023, Пауљ Матејић – војвода млавски родом из Мелнице

Пауљ Матејић. детаљ споменика у Мелници Фото: еBraničevo.com

Последње дане живота провео је мирно у својој Мелници, или како се некада говорило – Мељници, можда баш мељући житарице у својој воденици.

Простор источне Србије је од памтивека био насељен. Томе у приллог говоре недавно откривени археолошки налази који указују на сучељавање неандерталца са модерним човеком пре више од четрдесет хиљада година у близини реке Пек. Ђердапска клисура прапостојбина је једне од најстаријих светских култура – Лепенског Вира. Уз саму обалу Дунава настала је и винчанска култура, позната по свом градитељству, трговини, уметности, али и по првој технолошкој револуцији на европском тлу – ископавању и обради метала од пре око седам хиљада година – о чему сведоче археолошка налазишта Рудна глава код Мајданпека и Беловоде недалеко од Петровца на Млави.

Колико су Дунав и Млава културолошки значајне саобраћајнице, указују нам и позиције античких градова – Сингидунума или данашњег Београда на ушћу Саве у Дунав и Виминацијума у непосредној близини савремених насеља Костолца и Кличевца, односно места где се Млава улива у Дунав. Први царски пут на Балканском полуоству, Via militaris, управо је повезивао та два романска насеља и настављао долинама Млаве и Мораве ка Нишу, и даље ка Софији и Цариграду. После старих Римљана тим Цариградским друмом кретале су се вековима и многобројне друге војске и трговци, али су се у нашем народном сећању свакако најдуже задржали Турци.

Почетком 19. века, након три стотине педесет година робовања, потлаченом народу београдског пашалука је било доста турскога зулума. Дигао се на оружје против османских господара и живаљ у области Млаве. По званичној историји то се догодило на Сретење 1804. године. Међутим, приобаље мелничке реке – млавске притоке подно Хомољских планина – памти још један значајан, нешто ранији догађај. По народном предању, двојицу турских војника-порезника, посекао је и прострелио куршумима локални кмет и воденичар, будући хајдук и војсковођа Матејић Пауљ.

Вероватно у оно време најхрабрији човек са Млавине десне стране, претеча чувеног хомољског хајдука Ивана Бабејића из Лазнице и нешто мање познате браће Барбуловић из Мелници суседног Рановца, Пауљ Матејић је Први српски устанак дочекао скривајући се по горама и јатачким колибама. Када је кличевачки јунак Миленко Стојковић на дунавској Ади Кале сустигао и посекао турске дахије, а на левој страни Млаве људе у бој из Добрња повео Петар Тодоровић – Петар Добрњац, Пауљ Матејић је поново почео слободно да се креће друмовима цариградским. Међутим, друмовао није сам. Наоружаног и решеног да посече још непријатеља пратила је од тада мала армија влашког становништва жељног освете и слободе.

Предводио је Пауљ своје одреде као буљубаша војводе Петра Добрњца и сам потоњи војвода Карађорђеве војске у многим крвавим бојевима од 1804. до 1813. године. Учествовао је у већини најзначајнијих борби са Турцима: на Иванковцу 1805, код Делиграда 1806. и Ниша 1809. године. Нарочито се истакао у делиградском боју, после чега га је Карађорђе уздигао у чин војводе Горње Млаве, 1807. године.

Храброст је посебно доказао и у одбрани ослобођене Србије од контраофанзиве султанове војске која је, предвођена Хуршид-пашом, ударила на ушанчене устаничке положаје у околини Ниша 1809. године. Када се ресавски војвода Стеван Синђелић са својим борцима, опкољен од непријатеља, на Чегру нашао у безизлазном положају, међу свим војводама српске војске – једини је Матејић са својим људима, упркос команди да то не чини, похитао да му помогне. На жалост, нису стигли на време да спасу другове, јер је војвода Синђелић, не желећи да се преда или повуче, барутом дигао у ваздух и своје и турске војнике.

Линија фронта се након чегарске кланице и српског пораза код Ниша усталила на Делиграду код Алексинца, али је и ту доживљен пораз, непуна три месеца касније. Када је, 1811. године дошло до коначног раскола између Карађорђа са једне и војвода Миленка Стојковића и Петра Добрњца са друге стране, односно њиховог одласка из Србије у Влашку – Пауљ Матејић је стекао већу власт и утицај у источној Србији. Неки извори указују да је након Букурешког мира, 1812. године, постављен за војног управитеља Гургусовца (потоњег Књажевца) – стратешки најзначајнијег утврђеног града на источној граници са Османским царством. Одано и часно служио је својој отаџбини све до слома устанка 1813. године, када је са вождом Карађорђем и осталим ратним друговима морао да пребегне у Аустроугарску монархију. Након времена проведеног у изгнанству у Аустрији и Бесарабији, вратио се у домовину по избијању Другог српског устанка у којем, верује се, није узео активнијег учешћа. Последње дане живота провео је мирно у својој Мелници, или како се некада говорило – Мељници, можда баш мељући житарице у својој воденици.

Претпоставља се да је преминуо 1816. године и да је сахрањен на локалном брду Чукар, изнад данашње основне школе „Бранко Радичевић“ у Мелници. Гробно место му није остало обележено, али му је поводом обележавања две стотине година од избијања Првог српског устанка, у центру села подигнут споменик. Аутор његове бисте је, као и споменика млавским војводама Петру Добрњцу и Миленку Стојковићу у Пожаревцу, петровачки академски сликар и вајар Драгиша Милошевић.

Културу сећања на једног од најзначајнијих војвода српске ревоулције, влашког јунака Пауља Матејића, гаје још културно-уметничко друштво и дом културе у његовом селу, као и главна мелничка улица, који поносно носе његово име.

Воденица Пауља Матејића у Мелници, изглед око 1970. Фото: Дигитални архив Живорада Николића, еBraničevo.com

Матејићева воденица

По сведочењу Живорада Николића, мелничког архивара аматера, из чије је дигиталне збирке докумената преузета фотографија, воденица Пауља Матејића, која се у запуштеном стању налази преко пута његовог домаћинства, била је активна до осамдесетих година прошлога века, а видно је почела да пропада почетком 21. века. Неуобичајено велика воденица, која је у целости изграђена од камена и дрвених греда, највероватније у 18. веку, имала је око педесет квадратних метара у основи и два спрата. У приземљу су била два одељења – радна просторија са два воденичка камена и још једна соба, док је спратни део у потпуности био намењен за становање. Заведена је као споменик културе под именом „Воденица Ђорђа Трифуновића у Мелници“ у Регионалном заводу за заштиту споменика културе у Смедереву.

 
Милан Јенић