Глас Српске, 20, 1, 2026, Мјесто гдје је човјечност свакодневно умирала: 30 година од затварања „Силоса“

Логор Силос Фото: РТРС, screenshot

Концентрациони логор “Силос” у Тарчину код Сарајева, у којем је било заточено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу, затворен је крајем јануара прије 30 година, дакле пуна два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.

“Силос”, као концентрациони логор за Србе, којим је управљала такозвана Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, односно два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.

У том логору, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, углавном су били заточени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста.

Најмлађи међу заробљеним цивилима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година и умро је у “Силосу” на температури која је увијек била нижа за 10 степени у односу на спољну.

Тортуре нису биле поштеђене ни жене, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.

Потресна свједочења

Српски заточеници, који су преживјели стравичне тортуре, свједочили су да су тадашњи званичници ратне Влади такозване РБиХ долазили у “Силос” и да су били упознати о дешавањима у логору.

Бивши српски логораш из “Силоса” Ђорђо Шувајло рекао је раније Срни да су за злочине у тарчинском силосу директно одговорни тадашњи предсједник муслиманске општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и командант Девете брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић и њихови сарадници.

Према свједочењу бивших заточеника, “Силос” је имао све елементе злогласног Аушвица.

Бивши заточеник “Силоса” Радојка Пандуревић у ранијем свједочењу за Срну испричала је да је и ратни муслимански лидер Алија Изетбеговић два пута био у близини “Силоса”.

Бивши заточеник, сада већ покојни Славко Јовичић Славуј из “Силоса” је изашао 27. јануара 1996. године.

Он је свједочио да је “Силос” био лабораторија за испитивање људске издржљивости, гдје су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, убијали глађу и тровали разним лијековима.

– Никад и никоме на свијету н епоновило се такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију! – навео је тада Јовичић који је и бивши посланик у Парламенту БиХ.

О распуштању логора “Силос” затвореници су сазнали од представника Међународног комитета Црвеног крста.

Логор су напустили 26. јануара 1996. године, док су посљедња 42 затвореника изашла дан касније, чиме су коначно затворена врата овог казамата.

Пресуде

Дана 24. новембра 2011. године приведено је неколико припадника такозване Армије БиХ, који су осумњичени да су учествовали у злочинима и прогону српског становништва на подручју сарајевске општине Хаџићи.

Наредне године 19. априла у Тужилаштву БиХ, у Сарајеву, отпочело је суђење осморици припадника такозване Армије БиХ, који су осумњичени за незаконита хапшења, мучења и убијања, нечовечно поступање према српским цивилима у логору “Силос”.

Осумњичени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

За ово суђење је владало велико интересовање, не само породица убијених и оштећених, већ и медија у БиХ и региону.

Суд БиХ је у јулу 2021. године донио другостепену пресуду којом су шесторица осуђених за злочине над цивилима осуђена на укупно 42 године затвора.

Бивши командант 9. брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић је осуђен на 10 година затвора, на по осам година затвора су осуђени некадашњи начелник Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадил Човић и бивши управник логора “Силос” у Тарчину (до августа 1994) Бећир Хујић.

Командир Полицијске станице у Пазарићу Мирсад Шабић је осуђен на шест година, док су на по пет година осуђени некадашњи управник “Силоса”, од августа 1994, Халид Човић и бивши стражар у овом логору Нермин Калембер.

Њих шесторица су осуђени за противзаконито затварање и нечовјечно поступање према цивилима српске и хрватске националности заточеним у “Силосу”, касарни Крупа у Зовику и Основној школи “9. мај” у Пазарићу, као и за ускраћивање права на суђење и одвођење на принудне радове цивилног становништва.

Носовић:Минорне казне

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је да су патње српских заробљеника у логору “Силос” у Тарчину код Сарајева биле неописиве, да правда није стигла наредбодавце и извршиоце злочина над Србима ни након 30 година од затварања логора, јер је пред Судом БиХ свега неколико људи осуђено на минорне казне.

Носовић је подсјетио да је “Силос” био логор смрти за Србе у којем је у протеклом рату било заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица пребијања, тортуре и мучења глађу, а затворен је 1996. године.

– Патње које су доживјели српски заточеници у том логору биле су неописиве, а томе најбоље свједочи чињеница да силоване српске жене, а једно дјете је рођено у логору, а не у породилишту – рекао је Носовић Срни.

Он је најавио да ће Савез логораша Републике Српске на Савиндан, 27. јануара обиљежити 30 година од распуштања злогласног логора за Србе “Силос” у Тарчину, на подручју сарајевске општине Хаџићи.

Носовић је рекао да ће овом догађају присуствовати представници власти Републике Српске, бивши логораши, те поједини страни амбасадори.

Нуждић: Човјечност свакодневно умирала

Вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић рекао је да је злогласни логор за Србе “Силос” у Тарчину код Сарајева био мјесто у којем је човјечност свакодневно умирала, а бол постао начин живота.

– Тортура је била и само један једини дан проведен у овом злогласном логору. Тешко је, готово немогуће, и замислити какве су муке, глад, страх и понижење преживљавали заточеници у том казамату пуних 1.300 дана само зато што су били Срби – , рекао је Нуждић Срни.

Он је истакао да је свакодневна тортура, систематско изгладњивање, брутална премлаћивања, психичка иживљавања и присилни рад били свакодневница у “Силосу”.

Нуждић је рекао да је кроз овај логор прошло око 600 Срба, а многи од њих нису преживјели сурове услове и нечовјечна злостављања. Они који су изашли живи, остали су са трајним ожиљцима на тијелу и души, а многи од њих су касније преминули.

Он је подсјетио да се Хашки трибунал никада није озбиљно бавио логорима за Србе, иако их је, према подацима Републичког центра, само на подручју Сарајева било више од 200, међу којима и “Силос” – један од најмрачнијих симбола страдања српског народа.

Нуждић указује да је “Силос” формиран у мају 1992. године и наставио је да постоји више од два мјесеца након потписивања Дејтонског мировног споразума, истичући да су многи логораши прије тога прошли кроз читав систем сарајевских логора, носећи патњу из једног казамата у други.

– Иако се Суд БиХ бавио злочинима почињеним над Србима у логору „Силос“, коначан епилог је поражавајући – свега седморица осуђених на срамотне казне. Стога је наша обавеза да не заборавимо поручио је Нуждић.

Нуждић је рекао да ће Републички центар током ове године објединити све податке о сарајевским логорима и јавности презентовати најпотпунија, аргументована и документована сазнања, јер је истина дуг према жртвама и обавеза према будућности.