Слободна Херцеговина, 28. 3. 2024, Док је православне вјере, дотле има Срба у Далмацији

Поглед на Буковицу,  Кула Кегљевица  Фото: Википедија

Поглед на Буковицу, Кула Кегљевица Фото: Википедија

Удружење Срба из Хрватске Никола Тесла из Крагујевца организовало је 2. фебруара трибину Православна Далмација у Епархијском дому. Повод за трибину су два јубилеја 500 година од освештења Цркве Светих апостола Петра и Павла у Биовичином Селу и 320 година од Куриџине буне коју је подигао Петар Јагодић Куриџа.

На трибини су говорили протојереј-ставрофор др Славко Зорица, рођени Буковчанац који је крштен управо у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Биовичином Селу, професор крагујевачке Богословије Свети Јован Златоусти Владан Костадиновић, модератор је био књижевник Мирко Демић.

Поред великог броја грађана трибини су присуствовали и владика шумадијски Јован и ректор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић.

 

 

Пет вијекова Храма Светих Апостола Петра и Павла

Др Славко Зорица је говорио о попу Јагодићу Куриџи који је био заиста примјер вјере и родољубља. Родио се у предјелу између ријеке Крке и Каринског мора који се зове Буковица. Буковица се ослања на Равне Котаре и са њима чини органску цјелину, нарочито што се тиче карактера људи који су тамо живјели и још увијек живе, али у веома малом броју.

– Бојим се да ће постати, ако већ нису, реликт некадашњих горштака који су кроз вијекове били кадри „стићи и утећи и на страшну муку постојати”.

У Буковици се увијек тешко живјело због шкрте земље и тешког рада. Како би остварили веома малу корист. Говорили су да је то подручје гдје „поскок на репу стоји”. У таквом поднебљу се рађало и живјело је много више људи него што би се очекивало, горштаци који су споља изгледали груби, али имали су дјетињу унутрашњост.

– Ту пет вијекова стоји и Храм Светих Апостола Петра и Павла гдје је службовао Петар Куриџа. Из овога се јасно види одакле је Куриџа поникао и изградио свој карактер. Иако се о њему писало, није довољно познат широј јавности. Зна се да је рођен у селу Билишани недалеко од Обровца, око 1666. године. Оно што се зна сигурно, да је био парох у Цркви Светих Апостола Петра и Павла. Највише је остао упамћен по љубави и разумијевању свога народа, кршне Буковице и Равних Котара. Истински га је љубио и разумиo њихов тешки живот. Кад су Млечани увели порез (такозвану дециму) што би значило десетину од свега што сељак произведе, народ се узбунио, јер није могао то да поднесе. Отац Петар Јагодић Куриџа је познат као вођа готово непознате буне и постао је страдалник и исповједник вјере и родољубља.

 

Петар Јагодић Куриџа – страдалник и исповједник вјере и родољубља

Нажалост, југословенске енциклопедије, ни она у вријеме Краљевине СХС из 1925. године ни касније у доба СФРЈ не региструју овај важан догађај. Буна је почела у јануару 1704. године када су морлачки Срби из села Жегара близу Обровца под водством свога главара Илије Нанића дошли у Обровац и ослободили два своја утамничена сусељана и преотели сву стоку већ скупљену по Буковици.

– На челу те буне у Буковици стао је поп Петар Јагодић Куриџа, а побуни су се придружили многи главари из Равних Котара. На народном збору и једних и других, код Петрове цркве, поп Куриџа у име свих састави једну дрску притужбу провидуру Занију. Гласник није предао притужбу Занију јер су га савјетовали да би могао изгубити главу због стила и тона Куриџиног писма.

Око 7.000 устаника је врло брзо преузело власт у три сезарије и обустављено је и плаћање дециме. За то вријеме Зани се склонио у Сплит. Побуњеници су отишли у Задар како би се срели са капетаном.

– То су била надвикивања, гдје нико никог није чуо, али су се чуле пријетње. Највише је пријетио капетан. Међутим, на такав дочек Куриџа изгуби стрпљење, почне да галами на провидуреве замјенике врло тешким ријечима и пријетећи општом сеобом народа у другу државу, тј. у Лику (Аустрија) и тако остави све главаре и Задар.

Након тога, Зани је употребио лукавост и обеснажио побењике тако што је придобио 12 главара. Остали су још Куриџа, Жабетић и Нанић који су побјегли у Лику, а власти су их осудиле на смрт вјешањем. Да би Медрањин, Занијев насљедник 1708. ухапсио Куриџу, спровео га у Книнску тврђаву, а одатле за Венецију у тамницу Поци.

– Ту је провео 10 мјесеци, а одатле је премјештен у друге једнако мрачне тамнице. Узалуд је писао молбу дужду за помиловање. Није га добио, иако се из молбе види да су Нанић и Жабетић 1715. године били помиловани и пуштени на слободу. Куриџино тешко стање у тамници видљиво је из његове молбе за помиловање.

„Ја сам из Книна спроведен у Млетке на једној галији. Овдје сам био затворен у најстрахотније тамнице зване Поци и провео у њима 10 мјесеци. А отуда сам премјештен у друге, али једнако мрачне тамнице у којима се налазим већ 40 година, плачући моју несрећу и немилост мога поштеног владара коме о послушност, вјерност и љубав не знам да сам се икад огријешио. Душевне патње, биједа и дуго протекло вријеме одузели су ми очињи вид, ослабили слух и толико изломили тијело да не могу да макнем, него од столице до кревета. Живим јер тако хоће Бог, али су ми осамдесетогодишња старост и болест одузеле све животне снаге и оставивши ми дух само да осјетим биједу и несрећу.“

Оглувјели и ослијепjели Куриџа је тек 1746. пуштен из затвора, али не и на слободу. Предан је Грку Петру Спиру којему је наређено да га чува у једном венецијанском кварту и да га одатле пошаље у Задар, гдје ће до смрти 9. априла 1749. године бити у некој врсти конфинације (притвора).

 

Млецима понудио своју главу

Куриџина буна је у историји остала запамћена као неуспјешна, угушена тактиком млетачких власти. Ту се истакао Куриџа који је био досљедан својој вјери и хришћанском моралу и жртвовао се за ближње.

– Када је Марин Зане у децембру 1704. издао терминацију којом се тројица вођа буне проглашавају државним непријатељима и издајницима, обећао је онима који их ухвате или убију у иностранству, 1.000 лира, а 600 лира ко их ухвати или убије на млетачкој територији. Сва њихова имања се конфискују и куће им се спаљују и са земљом сравњују. Поред тога позвани су и Петар Куриџа и Илија Нанић и Матија Жабетић да се искрве међу собом, онај који би донио главу свога друга био би без икаквих других услова ослобођен сваке кривице. Одговарајући на овако циничну поруку, Петар Јагодић се предао млетачким властима и умјесто глава својих другова Илије Нанића и Матије Жабетића понудио се да сам иде на вјешала испред Задра свједочећи о немоћи подухвата који је учињен. Понудивши своју главу Јагодић је презрео издајство као нечастан и понижавајући чин и тиме доказао да су му преци јунаци и витезови. Тиме је јасно у пракси показао хришћанску саможртвену љубав према ближњему.

 

 

Далмација – извориште православља

Након излагања др Зорице, Мирко Демић је цитирао Никодима Милаша: „Ваљда нема на свијету земље у којој је интолеранција наспрам православне вјере тако велика као у Далмацији”. Он је то писао 1901. године.

Док Јован Радуловић пише: „Наша српска Далмација има преко 60 српских православних светосавских храмова. Скоро сви су подигнути прије 500 година. Који то још народ на тако вјетровитом простору има? У којим су то условима опстајали? Без велелепних звоника или ту и тамо са звоником на преслицу без звона и клепала или са звонима на церићу, а сви од реда проглашени кужним мјестима, хајдучким јатацима, народ шизматицима, те се у црквама и манастирима крије опљачкано благо и ноћу уз свијеће дијели”.

Проф. Влада Костантиновић објаснио је да термин унијаћења који подразумијева поновно успостављање црквене заједнице између оних који су до 1054. године били једна црква, да кажемо који су створили једну цркву. Ријеч је о источном православљу и о западном хришћанству. С тим што је црква у Далмацији док год је постојала Пећка патријаршија била у њеном саставу. Између 1557. и нешто раније до Пожаревачког мира 1718. се црква у Далмацији, барем формално, налазила у саставу Пећке патријаршије.

– Оно што је задесило Стефана Кончаревића оног тренутка када је постао епископ у јануару 1716. године јесте анимозитет који су имале млетачке власти и носиоци, тј. висока римокатоличка јерархија у Далмацији. Тај анимозитет је са једне стране био оправдан тиме што су у њему видјели некаквог могућег реметилачког фактора, а са друге стране што је њихов однос, кад говорим о односу већине римокатоличких прелата у Далмацији према Србима, имао један лукративни (уносни) разлог.

Кончаревићев претходник Симеон Љубибратић је био приморан да напусти како епархију тако и саму Далмацију.

– Дакле, може се направити паралела између Стефана и Симеона, њихово активно управљање епархијом није трајало дуже од двије до три године. Све остало је била прилично велика борба.

Послије одласка владике Кончаревића, једно вријеме црквом управљају архимандрити јер нису добили дозволе за именовање епископа.

– То су прије свега били крчки игуман Никанор Травица, затим архимандрит Никанор Богуновић Скочић и наравно архимандрит Герасим Зелић. Сви они покушавају да одрже ову цркву. У то вријеме долази Доситеј Обрадовић који позитивно говори о стању које влада међу људима. Каже „они немају много знања, јер на крају крајева нису знања ни могли да добију, али оно што је јако битно то је искреност њихове вјере и то је честитост“.

По ријечима професора централна личност унијаћења је Венедикт Краљевић, који преко Босне долази у Далмацију, посредством митрополита дабробосанског Калиника.

– Калиник припада фанариотској јерархији и у вријеме када је послом био у Цариграду, сам Венедикт је управљао епархијом. На том састанку је био присутан канцелар Метерник. Метерник је био један од најмоћнијих политичких личности с почетка деветнаестог вијека, и највјероватније да је ту направљена идеја да ће Беч признати Венедикта и дати могућност да обавља епископску службу, али тако што ће прихватити унију и радити на њеном споровођењу међу далматинским Србима.

Костантиновић напомиње да из перспективе Мелтачке републике и Беча, католици су виђени као лојални грађани, православни као грађани који се тренутно могу прихватити, толерисати, али да представљају потенцијалну опасност.

– Говоримо о временима када је јако било битно ко је чије вјероисповијести управо због турбуленција које постоје у самој Европи и промјенама на дневном нивоу које су поприлично јаке и велике.

У Шибенику је основано Сјемениште 1819. године и тражили су се предавачи, који су дошли из Галиције.

– Галиција је област позната по унијатама из брезлидовске уније, дакле људи који су поунијаћени још у шеснаестом вијеку, област југоисточне Пољске и на граници са данашњом Украјином. Долазе четири предавача каноник Алексије Ступински, свештеници Василије и Јаков и ђакон Јаков Ћировски.

Предавачи нису знали српски језик, били су обучени као православни монаси, тек су касније идентификовани као католички.

– Парох обровачки Леонтије Павковић открио је да они у свом пртљагу имају црквене предмете који се недвосмислено могу идентификовати као римокатолички и да је затим кренула веома активна пропаганда да се свештеници морају, односно да се омладина мора школовати у тој школи којом они руководе. Са друге стране, да се приморавају свештеници да у потпуности слиједе „нове“ идеје које пропагира владика Венедикт. Када су у питању обични људи, долазимо до лика Пилипенде (писца Симе Матавуља), дакле на веома агресиван начин је покушано да се искористи људско сиромаштво, немоћ да преживите, односно веома отежани услови живота како би се људи привољели да прихвате владику Бенедикта.

Митрополит Стефан Стратимировић је 1820. године отишао у Пешту да прича са царем који га је увјеравао да не жели никакав протенстатизам и да нема везе са поступцима владике Бенедикта.

– Митрополит Стефан није био нимало наиван и одмах је видио чији је рукопис у свему томе. Свјестан да свештеници морају да слушају владику, рекао им је да колико год је у њиховој моћи владику бојкотују. Што се тиче народа речено им је да Бенедикта у потпуности бојкотују. Дешавало се да људи дођу у цркву, а да не желе да узму чак ни благослов епископа, нити нафору, да гдје год је одлазио у канонске посјете нигдје никога није било, осим надлежног свештеника и да је просто на тај начин народ чинио отпор према том безумљу унијаћења.

 

Покушај атентата на Владику Бенедикта

Послије је скована завјера у манастиру Крка, коју су организовали Кирил Цвјетковић, бивши парох у Шибенику и јеромонах Никанор Кнежевић. На кочију којом је требао владика Бенедикт да се проведе на први дан Духова 1821. године је извршен покушај атентата, међутим он није био у колима.

– Умјесто њега ту је био каноник Алексије Ступински и он је том приликом страдао. Послије тога су заиста кренуле велике репресије самог режима над Србима, тражење кривца. Владика није имао више храбрости да остане на мјесту на којем је био. Он бјежи 1823. године прво у Задар, из Задра иде у Италију и тамо ће у својој 97. години умријети. Међутим, његове идеје су наставиле да функционишу све до 1829. године када на мјесто епископа далматинског бива изабран Јосиф Рајачић, потоњи митрополит карловачки, односно патријарх карловачки и сад имамо понављање онога што је било у осамнаестом вијеку.

Ни митрополит Јосиф, ни владика Јеротије Мутибарић који долази послије њега, не опстају на тој епархији дуго, већ послије двије-три године бивају премјештени, овог пута по наређењу Бечког двора.

– Оно што се дешавало током деветнаестог вијека представља заправо дух времена који је имао за суштину да је црквено постојање све мање битно. Духови секуларности, односно духови Француске буржоаске револуције и просвећености долазе и у ове крајеве и некако за вријеме владике Стефана Кнежевића ова прича о унијаћењу престаје сама од себе. Овог пута се проблем унијаћења мијења једним другим проблемом, националним проблемом између Срба и Хрвата. Нажалост, колико год да смо се очували као православни, колико год да смо одољели нападима који су обиљежили готово два вијека унијаћења, проблем који је био везан за односе српско-хрватске на националној основи, нажалост, нисмо превладали до данас.

 

 

Жумберак је и данас пун трагова Православља

Мирко Демић се осврнуо и на чињеницу да је читав Жумберак поунијаћен. Тамо је око 5.000 душа преведено у унијатску вјеру и да се и дан-данас то може видјети по њиховим храмовима јер су остали трагови православне градње. Затим покушаји стварања неке тзв. православне хрватске цркве и да се послије 1995. године на његовој родној Банији догодио уплив баптистичке цркве, гдје је саграђено 15 храмова, и неколико десетина молитвених домова.

– Дакле ти покушаји да нас превере трају. Закључак нашег вечерашњег дружења је да док је сјећања и док је наше вјере, дотле има и Далмације, дотле има и Срба у Далмацији.

Професорка Љубица Жикић подсјетила је присутне на масакр 1941. у глинској цркви.

– Мушкарци су били приведени да се покрсте, да приђу другој вјери и да тако спасу своје породице. Дакле, то је нешто за мене нечувено. Дуго у оном времену кад нисмо о томе говорили да не би правили тај неки непријатан братски разговор, то се некако и крило. Међутим, послије кад дође до овога разилажења, нама бива јасно, потомци се интересују, долазе до ужасних болних закључака да је то у једној земљи која је била заједничка, звала се исто Југославија, под оком оних који су то посматрали догодило да се из села, мушкарци покупе, свечано обуку (постоје записи) да би ишли на покрштавање.

 

Организатори на челу са Миланом Љубовићем су приредили и пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали: хор ученика Богословије Свети Јован Златоусти, дјечји хор саборног храма Успења Пресвете Богородице, Омладинска пјевачка група Споменак, ученици ОШ Станислав Сремчевић и ЖПГ Никола Тесла Удружења Срба из Хрватске.

 

 

 
Драгана Бокун

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed