Глас Српске, СРНА, 15. 6. 2026, Мостар: Још се трага за 82 Срба – Сведочанства

Буна: Спомен на убијене и нестале у прогрому мостарских Срба 1992. године Фото: РТРС

МОСТАР – Још се трага за 82 Срба са подручја Херцеговине несталих током протеклог рата, а Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила добила је подршку да у оквиру Републике Српске покуша да ријеши проблем несталих Срба и неидентификованих посмртних остатака, изјавила је предсједник ове организације Исидора Граорац на обиљежавању 34 године од егзодуса Срба из Мостара и долине Неретве.

Она је рекла да у односу на прошлу годину нема значајнијих помака, не само када је ријеч о Мостару, него и о цијелој источној Херцеговини.

„Податак да се још трага за 82 особе показује да овај процес није текао очекиваном динамиком и да, нажалост, још имамо велики број људи за чијом судбином трагамо. Породице и ми који их представљамо апелујемо на власти Републике Српске да нам помогну да се овај процес покрене са мртве тачке и да дођемо до нових информација и идентификација“, рекла је Граорчева, преноси СРНА.

Граорчева је нагласила да је познато да се у три спомен-костурнице у Републици Српској, од којих је једна у Невесињу, налази велики број неидентификованих посмртних остатака.

Она је истакла да су добили подршку да покушају да ријеше тај проблем у оквиру Републике Српске и у том контексту траже и оснивање канцеларије која би се бавила овим питањем.

„Вјерујем да ћемо у томе успјети. Тада ћемо моћи рећи да преузимамо одговорност и враћамо надлежности које су постојале прије 2008. године, када су се овим питањем бавиле ентитетске комисије. На то нас је натјерала чињеница да данас имамо родитеље старије од 75 година који, уколико се буду ослањали искључиво на рад постојећих институција, можда никада неће дочекати одговор о судбини својих најмилијих“, поручила је Граорчева.

Предсједавајући Колегијума директора Института за нестала лица БиХ Никола Перишић рекао је да је ово тужан дан за све Србе из долине Неретве, Мостара и цијеле Херцеговине, наводећи да се трага за више од 80 Срба са тог подручја, а углавном је ријеч о немоћним особама, старијим лицима и женама.

„То су дјела тешких ратних злочина“, рекао је Перишић и додао да је нажалост све мање релевантних информација које би могле довести до проналаска посмртних остатака.

Перишић је навео да и даље постоји својеврсни зид ћутања када је ријеч о информацијама, али да се у наредном периоду могу очекивати одређене активности на терену јер постоје поједине информације, али да је незахвално говорити о коначним резултатима.

„Вјерујем да ће у догледно вријеме овај број бити мањи. Током протекле године идентификоване су двије особе српске националности из мостарске регије“, рекао је Перишић.

Обиљежавању 34 године од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве присуствовали су конзул у Конзулату Србије у Мостару Петар Спадијер, посланици у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија и Огњен Куљић, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, начелник Источног Мостара Божо Сјеран, представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару и други.

Данас се обиљежавају 34 година од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве када је страдало 431 лице, а више од 30.000 људи напустило је своје домове. На данашњи дан запаљена је и Саборна црква Свете Тројице у Мостару.

СРНА, Српска памти: Године нису донијеле заборав на страдање Срба у Мостару

Служењем помена у Саборном храму Свете Tројице у Мостару и бацањем цвијећа у ријеку Буну данас су обиљежене 34 године од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве, када је страдало 431 лице, више од 30.000 људи напустило своје домове, а овај храм запаљен.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Невесињу Аљонка Џелетовић рекла је да 34 године нису донијеле заборав, него још већу снагу и жељу за истином и правдом, која се чека све ове године.

„Све што је било српско је изгорјело, па и Саборна црква, која је била једна од најљепших на Балкану. Није страдала само наша светиња, него и сви Срби који су затечени на лијевој обали ријеке, коју они називају ослобађајућом. У тој њиховој ослобађајућој акцији убијено је највише цивила“, навела је Џелетовићева.

Џелетовићева је додала да су убијене непокретне старице, спаљена породица Стевић, муж и жена, који су пјешке кренули ка Невесињу.

„Убијени су, звјерски мучени и на крају спаљени. Убијене су Софија Антељ и њена кћерка. Убијени су многи Срби ни криви ни дужни“, подсјетила Џелетовићева.

Она је упитала какво је то ослобађање ако се убијају људи који су живјели у својим домовима и страдали у постељама на којима су лежали?

„Није ми јасно шта се заправо слави у оквиру манифестације `Липањске зоре`. Шта славе ти људи? Tо што су ме истјерали из куће, убили ми брата и уништили дом?“, упитала је Џелетовићева кроз сузе.

Џелетовићева је подсјетила да је рат почео много прије 15. јуна 1992. године, наводећи као примјер 4. април те године, када је нападнута касарна у Мостару.

„Tо је био јасан знак да српском народу нема мјеста у Мостару. Након тога успостављене су страже и формирани логори смрти. Кроз логоре су, према подацима Центра за истраживање рата, прошле хиљаде Срба. Многи од њих су убијени и звјерски мучени, а мало је жена које нису биле силоване више пута. Они кажу да су `липањски хероји` ослободили град. Они су хтјели да униште и затру српски народ на овом простору“, рекла је Џелетовићева.

Она је додала да још тражи свог брата, који је нестао у Мостару 1992. године, изнад касарне „Конак“, те истакла да институције које се баве овим питањем опструишу процес.

„Tри особе биле су заробљене у касарни `Конак`. Њих 10 кренуло је у ослобађање и сви су погинули. Tа тројица су остала жива, а њих 10 није. Мој брат је заробљен жив. Имам видео-доказ који је предат Tужилаштву. Ремзија Смаилагић годинама држи тај предмет у ладици и докази се не користе. Не одустајемо и никада нећемо“, рекла је Џелетовићева.

Џелетовићева је нагласила да се још трага за 82 људи из Мостара, те да је поносна на породице које трагају за својим несталим и истрајавају у тој борби.

Када је ријеч о страдању у насељу Буна, Џелетовићева је рекла да је на данашњи дан у том мјесту страдало 29 људи, од којих 18 војника и 11 цивила.

„За њих шесторо још се трага. И одатле имамо фотографије које су достављене Tужилаштву, на којима се види да су људи заробљени живи и да копају себи јаму. Види се човјек који сахрањује свога брата, након чега и њега убијају и затрпавају на локацији данашњег хотела Буна“, испричала је Џелетовићева.

Мара Вучић, која још трага за сином, каже да је у јуну 1992. године имао 22 године и да од тада нема никаквих сазнања о њему.

„Tек је био одслужио војни рок. Отишао је од куће и од тада му се губи сваки траг. Нестао је на Равнима, а не знам како се тамо нашао. Постоје свједоци, али нико не жели да говори. Дај Боже да га пронађем, али не осјећам да ће се то догодити. Да је пронађен и сахрањен, пола ове жалости и туге не би било. Његову младост ништа не може да надокнади, али дао је живот за Републику Српску и да ми данас живимо у миру“, рекла је Вучићева, која данас живи сама у Невесињу.

Љубица Вукобрадовић из Шимановаца, чији је отац Миленко Бошковић нестао 15. јуна 1992. године, каже да је њен отац нестао на путу од куће која се налазила у насељу Ходбина.

„Заустављен је на путу и од тада се о њему ништа не зна. Било је разних прича, али ниједна није потврђена. Немамо никакве информације. Осјећај је грозан, поготово када дођу ови дани. Сада му је и рођендан и све је још теже. Моја мајка је жива и не зна истину, а то је најгоре од свега“, рекла је Вукобрадовићева.

Ђурђа Зубац још трага за супругом Милованом, који је нестао 1992. године у Мостару и никада није пронађен.

„Нестао је у Мостару, у кафани `Јагње`, гдје су заробљена четворица цивила. Из Мостара су одведени, према доступним сазнањима, у село Радишићи код Љубушког. Tоком испитивања мој супруг је рањен у пету, а наводно је потом пребачен у болницу у Сплиту. Tрагала сам и тамо, али никада није евидентиран као пацијент. До данас немамо никаквих резултата. Молим све људе који раде на овом питању да нам помогну да пронађемо њихове посмртне остатке и достојно их сахранимо. Да и ми и они пронађемо мир“, поручила је Зупчева.

Обиљежавању 34 године од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве присуствовали су конзул у Конзулату Србије у Мостару Петар Спадијер, посланици у Народној скупштини Републике Српске Илија Tаминџија и Огњен Куљић, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, начелник Источног Мостара Божо Сјеран, представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару и други.

Јун 1992. трајно је урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица је погинуло и нестало.

М.Ш.