Kosovo Online, 9. 4. 2024, Четврт века Битке на Кошарама: Симбол херојске борбе

Битка на Паштрику Фото: Министарство одбране Републике Србије

“Наравно да га је било. Када смо дошли на границу причали су нам да страх чува границу. Тог 9. априла када је кренуло, јесте, било је напада и пре тога, поготово су то знали ови старији класићи. Када је почео тај напад осећате страх, али онда у вама проради адреналин. Измешају се страх и адреналин и онда је то онај српски инат, не дам своје. То је онда борба и са самим собом и са непријатељем. Па ко издржи”, каже Жупић.

Истиче да му је тешко да издвоји неки посебан догађај из борби које су трајале 67 дана и ноћи, а да је један од дана које никада неће заборавити 6. мај.

Каже да је тада из правца Албаније почео један од највећих напада на караулу Кошаре.

Гелер минобацачке мине је у рову поред његовог погодила у груди саборца Жарка Никшића.

“Некако сам дотрчао до њега, не знам како се створио неки завој. Поцепали смо му кошуљу, превили га и онда сам истрчао доле до мајора Димчевског и питао да нам да возило да га одвезу доле, до санитета. Али, пошто је био јако велики напад у који су били укључени и авиони, није смео. Рекао ми је да пробам да га спустим са још неким на руке”.

До санитета у Батуши било је око пет километара, али Жупић каже да током спуштања није размишљао о раздаљини већ да ли ће његов саборац остати жив.

Каже, да је та неизвесност нешто што су и он и остали припадници војске најтеже подносили.

“И када сам чуо после да је остао жив, био ми је баш драго. Али, то, тај пут и та неизвесност да ли ће преживети ми је била најтежа. Сваки трунутак је тежак, свака погибија војника, али када носите рањеног и питате се у себи: ‘Носим га да преживи, а да ли ће?’, а напуштате положај са још тројицом војника који такође много значе тој линији да не попусти”, присећа се Жупић.

Са другим припадницима 53. граничног батаљона, војницима на редовном одслужењу војног рока 2002. године је основао хуманитарну организацију “Браниоци отаџбине” која је и данас активна.

“Хуманитарно удружење је и даље активно, постоји од 2002. године када нико није смео да прича о Кошарама ми смо причали, ишли по Србији. Тада је генерали требало да буду испоручени у Хаг, па смо ишли и правили трибине ‘Да ли је злочин бранити отаџбину’ и на тај начин смо њима давали подршку. Такође смо помагали браћи којима је била потребна помоћ. И данас смо активни, радимо. Колико можемо помажемо. Никада нисмо динар тражили од државе. Све што можемо урадимо сами. То је оно што нас и држи”, закључује Жупић.

Последњи граничар који је током напада на Кошаре, 9. априла 1999. напустио коту Раса Кошарес на самој граници са Албанијом Миленко Марић каже за Косово онлајн да тај дан никада неће заборавити, а да је прича о одбрани Кошара прича о братству које и даље траје.

“Најмлађа генерација војске, она је одбранила Кошаре. Одржало нас је братство и другарство. Били смо сложни као браћа и то нас је одржало на Кошарама. И сада, после 25 година исто то мислимо. И даље се дружимо, окупљамо”, каже Марић.

Родом из Београда, припадао је последњој, мартовској класи војника на редовном одслужењу војног рока 53. граничног батаљона која је обуку имала у Ђаковици 1998.

Те године је пребачен на Кошаре и одатле се није померао све док није тешко рањен.

“Од 1998. године на Кошарама смо имали упаде, разбијање терористичких група, унос оружја, одузимање… Мислим да је било више од 50 тих напада на наше положаје. Међутим, тај 9. април је био један од најтежих дана. То је кренуло ујутро и није се више знало одакле и са чим се пуца. Ипак, били смо опкољени са свих страна. То прво јутро је на нас 100 кренуло њих 1.500 . То треба доживети”, каже Марић.

Признаје да ни данас, 25 година касније сећања на тај 9. април нису нимало блеђа.

“Не може да се тај 9. април избаци из главе”, истиче.

Објашњава да је свеопшти напад на Кошаре почео око 4.15 часова артиљеријским нападом на караулу Морина, али да се ватра убрзо преселила и на њихове положаје.

“Напад из Албаније почео је артиљеријском припремом у раним јутарњим сатима, око 4. 15 часова према караули Морина, али ватра убрзо преселила и на положаје карауле Кошаре, прво на заседно место Ц4, а затим и на положај Раса Кошарес. Нападнути смо артиљеријом. Нема шта нас није гађало да би нас истерали одатле јер је то био највиши ниво који је држао не само Кошаре већ и део Албаније”, прича.

Са још осморицом граничара Марић је био управо на положају Раса Кошарес који се тог првог дана нашао на најжешћем удару.

“Прво је кренуо напад на Ц4 где су примећени, па на Раса Кошарес где сам се налазио. Ц4 је од нас тражило подршку, али смо успели да испалимо само једну мину и тада су нас поклопиле артиљеријске јединице из Албаније. Ту је на хиљада мина пало. И сви су мислили да смо ми горе мртви”, прича Марић.

Објашњава да је око 9.30 – 10 часова артиљерија нагло заћутала.

Тада је почео копнени напад.

“Први напад је кренуо са 501 и од Каптаже ка нама. Прво смо одбили једном, па смо опет били поклопљени. Како смо после сазнали, гађали су нас Плотунима, то су седмоцевни бацачи ракета. И већ у 12 часова смо се растурили по заседним местима 502. Последње мене, нико на Раса Кошарес после 14 часова није. Нон стоп се спомињу Раса Кошарес, али то није истина”, наводи.

Каже да када су их остали граничари видели, нису могли да верују да су преживели.

“Успели смо да се извучемо са једним рањеним. Нажалост, тај војник је преминуо после 1999. године. Ако је потребно рећи, умро је природном смрћу”, каже Марић.

Напади на Кошаре настављени су несмањеном жестином целог тог дана. Он је рањен у једном од артиљеријских напада током те прве вечери.

Гелери минобацачке мине покидали су му стомак и поломили десну ногу.

“Саборци су ме некако спустили до Батуше. Било је то вече доста и рањених и мртвих. Мене су прво пребацили у болницу у Приштини где сам провео 20 дана, па затим у Војну болницу у Нишу. Ту сам лежао под шатором, поред болнице, није било места. Када ми се рана уцрвљала хитно су ме прабацили на ВМА и тамо сам дочекао крај рата”, објашњава.

Каже да му смета што ни данас, 25 година од битке на Кошарама многи не знају праву истину посебно о улози 53. граничног батаљона.

“Требало би барем нека истина да се каже, а многи не знају праву истину. Многи су видели Кошаре само на фотографији. Изгледа да су сви били на Кошарама само граничари нису. И то наравно боли. Провели смо 15 месеци тамо, а нигде нас нема, а ко је био осам сати тог има свуда”, истиче Марић.

Шериф у канадског граду Алберта и некадашњи припадник 63. падобранске бригаде ВС Владан Стоиљковић који је у саставу те јединице учествовао у борбама на Кошарама од 11. априла до 3. јуна, каже да је за њега битка за Кошаре била други Косовски бој у коме је група голобрадих младића показала како се брани и воли земља.

Битка за Кошаре Фото: srpskiglas.com.au

“За мене је битка на Кошарама дефинитивно други Косовски бој. Битка где смо показали, где је група голобрадих младића показала, како се брани и како се воли земље, где смо показали да смо се супроставили много јачем непријатељу, бројчано, оружано… Показали смо да нико од нас није хтео да се помери ни један метар. Зато је то битка која дефинитивно треба да уђе у уџбенике, да се младим нараштајима покаже како се воли и како се бранила земља”, каже Стоиљковић.
Каже да је његова јединица, 63. падобранска бригада на Кошаре стигла 11. априла.

“Требало нам је пет-шест сати да се попнемо јер је пут био тежак и захтеван. Док смо прилазили видели смо разбацану опрему, делове које је војска остављала у првом налету јер се напад десеио 9. априла. По томе смо могли да закључимо да нас чека озбиљна и тешка борба. На самом врху сам, преко Шабани ливада, у 5. 20 ушао у борбу и био сам све до 3. јуна када сам рањен”, наводи Стоиљковић.

Каже да је за њега најтеже било између 10. и 11. маја када су простор Кошара засуле касетне бомбе.

Те вечери су се, присећа се, припремали за напад на непријатељске положаје око Маја главе због чега им је придодата група од 80 до 100 војника.

“Док нам је мајор давао инструкције за ту акцију почео је напад касетним бомбама. Видео сам варнице које лете на све стране и звук који је личио на рику волова. Имао сам осећај да ми тело лебди двадесетак сантимената изнад земље и да ме те детонације померају лево-десно”, прича Стоиљковић.

Када је све утихнуло угледао је сцене равне онима из хорор филмова.

“Са леве стране више није било бункера где смо боравили. Један војник је поред био мртав. Други је устао и када сам га питао да ли је добро одговорио ми је: ‘Немам прст’. Притрчали смо трећем који је кашљао и пљувао крв. Када смо га окренули видели смо да га је погодио гелер у облику зденка сира. Изговорио је: ‘Мајко моја, ја умре’. И ту је издахнуо. Од тог мртвог војника сам узео шлем јер је мој од детонација негде одлетео. Пробијајући се видели смо десетак мртвих војника и једног како седи. Није имао ноге, а пушку је ставио под браду. Мислим да је изговорио: ‘Кад немам ноге шта ће ми живот’ и опалио… Целу ту ноћ смо сносили у подножје рањене и мртве. Око нас више није било ни дрвећа, ни лишћа, грана… Земља је била толико растресита, мекана, као она у којој се сади цвеће. Када се разданило видео сам да је та стаза којом смо сносили саборце била скроз крвава. Као да је неко одврнуо славину и као да је поток крви текао. Био је снег, све се видело. Моја униформа је била толико натољпљена кврљу да сам сав био мокар од крви. Дефинитивно, за мене је то један од, ако не и најтежи догађај”, прича Стоиљковић.

Рањен је десетак дана пред крај рата, 3. јуна 1999.

Објашњава да је то јутро са двојицом сабораца добио наређење да извиди десну ивицу неке шуме на самој граници са Албанијом.

“Видели су нас пре него ми њих. Видео сам војника како лежи у црној униформи и другог како стоји изнад њега. Последње чега се сећам је да сам видео барутне цеви из његове цеви и како од силине ударца падам и гледам своје чизме. Добио сам метак у главу. Пробио је скроз шлем и направио ми зарез на глави”, прича.

Каже да су његови саборци у првом тренутку мислили да погинуо. Тек када је завршен обрачун са непријатељем дошли су по њега и схватили да је још жив.

“Дубоко верујем да ми је тај шлем од војника који је погинуо спасао живот. Штит око шлема је био много ужи, па ми је шлем био изнад оног положаја који је предвиђен. То ме је спасло”, помириљиво констатује Стоиљковић.

Након рата, неколико година је у Београду радио као комерцијалиста, а онда се са супругом отиснуо у Канаду. Тамо је, од 2016. године шериф у Алберти.

“Припадник закона у Канади је привилегија и уједно је јако тежак и одговоран посао. Тај посао овде носи велику одговорност и опасност на улици, али је мало другачије него у Србији. Овде се ствари одвијају буквално као на филму. Има наравно привилегија, посебно статус у друштву, у српској заједници, у цркви. Мени је много драго да могу да помогнем нашим људима који су овде”, каже Стоиљковић.

На питање колико Канађани уопште знају за догађаје на Косову, а посебно на Кошарама објашњава да углавном мисле да је Србија – Сајберија, па се изненаде када сазнају да није.

Додаје да се испоставило да је његов надређени у полицији својевремено, 1993. године био у снагама Унпрофора у Хрватској и да је био међу припадницима канадског контигента који су спречили злочин над Србима у Медачком џепу.

“Када смо се упознали, рекао ми је нешто што ми данас прија: ‘Срби су једини поштовали дат договор од све три зараћене стране у Медачком џепу’. Али, доста Канађана не зна шта се десило. Нису знали чак ни за највећу канадску битку после Корејског рата, а то је била управо битка у Медачком џепу. О томе је направљен и филм ‘Канадски тајни рат’. Та јединица која је зауставила Хрвате у ратним злочинима је добила орден Ратне части и Медаљу за храброст лично од краљице пре десетак година”, објашњава Стоиљковић који је прошле године одлучио да се породицом ипак врати у Србију.

“Канада је добра земља, али Србија је дефинитивно боља. Вратио сам се у Србију из простог разлога: због жене и детета. Хоћемо да дете подижемо по српским аршинима, да одраста где су му баба и деда, стриц и стрина…, а ми смо овде сами. У задњих 10-12 година видимо прогрес и напредак у земљи и хоћемо да подижемо ову Србију. Пре неки дан из школе ме позвао син на телефон и рекао: ’Тата, јел смем да делим ужину?’. То је у Канади забрањено, као и грлење, да се ‘баци пет’”, каже.

Додаје да су тренутно заокупљени оним, обичним, а животним проблемима, међутим да је уверен да ће се све завршити добро.

“Моја супруга је завршила Политичке науке и ту иде мало тешко око тог њеног запослења, аплицирали смо на неколико места, за сада неуспешно. Али видећемо, надамо се да ће то све бити у реду. Србија је ипак наша земља, борио сам се за ту земљу. Дефинитивно не идемо никуда из Србије”, закључује Стоиљковић.