Јутарњи лист, 15.1.2020, Небрижевац, репортажа из мјеста у Имотској крајини које су ’велики Хрвати‘ избрисали с лица земље [Фото]

Небрижевац, Имотски, Херцеговина, ван ратних операција Фото: Јутрањи лист, Дује Кларић, Ханза медија

Изразито прометна цеста води према згради Опћине Подбабље, мјесном гробљу и вишеметарском кипу човјека чије нас лице одасвуд прати.

Ка Херцеговини јурцају камиони, тегљачи, комбији с логотипима познатих фирми. Аутомобила је мање. Њихови возачи притишћу кочницу увјерени да их не примјећујемо. Ћуле уши не би ли разазнали што радимо ту, испред урушене куће. Занима их тко нас шаље и зашто.

Издваја се старији модел Мерцедеса. Возач се осоколио па се зауставио поред нас.

Спушта прозор. Круница је на вјетробранском стаклу, круница опасује мјењач, круница виси с ретровизора. Без поздрава, с чачкалицом у зубима, почиње дерњава:

– Мич’те се отале! Ко ван је да да снимате?!

– Опростите, што вам треба, је ли сметамо? – одвраћају новинари Слободне Далмације.

– То кућа од четника! Јел вас он посла, пичка ван материна!?

Остатак разговора није био тако угодан па га прескачемо.

У Небрижевцу смо. А Небрижевца нема. Ни на карти. До њега не воде ни Гоглеова навигација ни улични путокази. Али, ту је, ево га, читаво насеље, од максимално осамдесет становника. Не зна се колико је Небрижевчана точно јер се ни то не броји, али зна се да их је прије рата било пуно више.

Иако у Имотском, памте старији, никад заправо није било оружаног сукоба, кад се спомене Небрижевац, становници, они ваљда чађавије савјести, брзо крену сотонизирати његове мјештане. Е, да су са својих прозора пуцали по оближњој касарни, е да су копали очи властитим мајкама, е да су били с мафијом повезани.

Такве је идеје, док смо стали уз цесту проматрајући минама разрушене небрижевачке куће, износио господин којег смо замолили да нам покаже одакле докле точно сеже то нестало, али итекако постојеће мјесто.

– Нико ван то не зна са сигурношћу. Откад су ин у рату макли све табле. Ено, чини ми се, овако у народу, да се то рече да је од натписа Ајдуци па… до мало прије Опћине – нагађа случајни пролазник.

Зауставили смо га у послу. Од главе до пете замазан је бијелом питуром. Чизме, хлаче, нос, очи, руке. Ради преко пута. Точно преко пута, ено, показује нам бијелим кажипрстом на другу страну цесте. Кућица толико бљештава да може рефлектирати свјетлост на ову поред нас.

– Ова кућа на којој ја радин ван је Јоландина. Купила жена. А била је иста ко ова оде, исто до темеља, исто од четника – каже то с необичном мјешавином емоција у гласу.

Да не показује и на њу бијелим прстом, главом трзне према злој кући. Тиме хоће рећи да је била спаљена, минирана или што им се већ радило кад би власници отишли. Иако овдје рата, рекли смо, никад није било.

Стојимо, подсјетимо, на прометној цести. С једне стране, на пепелу “четничке” куће, рађа се модерна једнокатница, а с друге стране је рушевина од угљена. Остаци крова спуштени су окомито, према поду. Да је хоћете нацртати на папиру, довољно би било направити трокут и обојити га у црно.

Црта као цеста, овамо бијела коцка, тамо трокут.

Зна ли се, питамо нашег случајног водича, тко је ту живио, што је, конкретно, скривио?

Не говори ништа. По уздаху је јасно да није задовољан питањем, осјећа да води у другом смјеру од оног којем се надао.

Такве је идеје, док смо стали уз цесту проматрајући минама разрушене небрижевачке куће, износио господин којег смо замолили да нам покаже одакле докле точно сеже то нестало, али итекако постојеће мјесто.

– Нико ван то не зна са сигурношћу. Откад су ин у рату макли све табле. Ено, чини ми се, овако у народу, да се то рече да је од натписа Ајдуци па… до мало прије Опћине – нагађа случајни пролазник.

Зауставили смо га у послу. Од главе до пете замазан је бијелом питуром. Чизме, хлаче, нос, очи, руке. Ради преко пута. Точно преко пута, ено, показује нам бијелим кажипрстом на другу страну цесте. Кућица толико бљештава да може рефлектирати свјетлост на ову поред нас.

– Ова кућа на којој ја радин ван је Јоландина. Купила жена. А била је иста ко ова оде, исто до темеља, исто од четника – каже то с необичном мјешавином емоција у гласу.

Да не показује и на њу бијелим прстом, главом трзне према злој кући. Тиме хоће рећи да је била спаљена, минирана или што им се већ радило кад би власници отишли. Иако овдје рата, рекли смо, никад није било.

Стојимо, подсјетимо, на прометној цести. С једне стране, на пепелу “четничке” куће, рађа се модерна једнокатница, а с друге стране је рушевина од угљена. Остаци крова спуштени су окомито, према поду. Да је хоћете нацртати на папиру, довољно би било направити трокут и обојити га у црно.

Црта као цеста, овамо бијела коцка, тамо трокут.

Зна ли се, питамо нашег случајног водича, тко је ту живио, што је, конкретно, скривио?

Не говори ништа. По уздаху је јасно да није задовољан питањем, осјећа да води у другом смјеру од оног којем се надао.

Нисмо дошли величати херојске подвиге мјештана Имотске крајине који су сусједима спалили куће зато што су начули да су ови можда били Срби, дошли смо, говоримо му, сазнати гдје је Небрижевац.

– Живила су ту три брата. Срби. Спалили су матер, ископали јој очи, побигли. Најмлађег су нашли у Паризу, у Сени, како плута. Не зна се шта је било с њин. Мафија. Сви они, све ове куће које су уништене, то су све били Срби који су с прозора пуцали рафале на касарну, зграду која је данас Опћина – објашњава.

Најприје гледамо према војарни, а онда гледамо у смјеру тих кућа. Неке су удаљене и стотинама метара. Вијугава цеста их дијели. Можда би се само из једног од десетак срушених домова евентуално могло пуцати на зграду бивше војарне, а и то је упитно. Јер, какво би оружје требало имати да добаци онамо? Ми не знамо, кажемо, нисмо били ту, нисмо гледали. Али логика налаже да би био немогуће погодити фонтану у Ђардину с Перистила.

И док пролазник говори како су се у та стара времена правиле бомбе и да те пушка чекала на ратишту јер није било довољно наоружања и како су та времена била зла и наопака и док се присјећа куда је све служио, залеђе Дубровника па даље, одједном се сјети да нисмо зато дошли. Дошли смо, скрећемо пажњу, да сазнамо више о Небрижевцу.

Из бијелих хлача извлачи мобител, бијели мобител, бијел од питуре, и зове своју супругу. Да је пита.

– Нисан ја баш одавле, мислин јесан, али из онога горе села, а не из Подбабља, па ћу ја сад њу питат, она ће знат – правда се, непотребно.

Звони кратко, јавила се, каже јој како су дошли новинари и да питају одакле докле је њен Небрижевац.

– Нисан ја, мужу драги, из Небрижевца! – и до нас се чује.

– Боже сачувај да сан из Небрижевца – наставља угодан женски глас.

– Како ниси? Ниси одавле ди Јоланда кућу прави? – чуди се он.

Слиједи краћа тишина.

– Џабе да ми дајеш, ја не би кућу тамо узела – закључује она “расправу”.

Нека су мјеста уништена у рату, а Небрижевац је насеље уништено у миру. Мржњом. Вијугамо аутомобилом по самом средишту Небрижевца, куда пролази Небрижевачка улица, једино што им је од обиљежја остало, ваљда да не буни нове генерације поштара. Да знају да је “то” и даље “тамо”.

Камене кућице с маленим кокошињцима. До њих кичасте новоградње. С великим заставама на прозорима и возилима њемачких плочица у двориштима. Празан зог за балоте. Скромна шетница, улична расвјета и клупе из оне државе. Цеста такођер. Очито нема амбиције да се овдје липе уложи.

Старица с прозора отреса тапет. Изнад крова њене куће, уз гласно крештање, надлијећу птице. У пољу, далеко од старице с тапетом, сагнут човјек. Изгледа као да нешто чупа. Уоколо пустош.

Паркирамо. Пред нама, међу кућама, уска је уличица. Доста је стрма. Узбрдица. На њој двије сјене. Приближавају се једна другој. Тишина је.

– Ди си, четниче! – одјекне.

Разабиремо боцу у човјековој руци.

– Ево усташе! – узврати други глас.

Нижа фигура, усташа, додаје боцу фигури коју је управо назвао четником. Хватају се рукама за рамена. Грле се. Честитају Божић један другом.

– То ти је домаће, од мојих маслина шта смо за викенд брали – каже даватељ боце.
Не знају тко смо, нисмо се најавили. Могуће је и да нас не виде. Прилазимо им.

Сазнајемо да су такви надимци уобичајени. “Добри мој четник.” “Друже мој усташа”. Тепају један другоме из зафрканције.

– А шта ти можеш друго. Ми оде живимо сложно, у миру. Шта је било, било је – чујемо, кратко, јер су већину времена објашњавали како не би вољели да ишта пишемо о Небрижевцу.

Кажемо, дошли смо направити репортажу о мјесту које има становнике, а нема основна обиљежја. Ни таблу, упорно ћемо.

– Нема табле. Нема табле, па шта сад. Не фали нан. Мислин, било би добро да је врате, да пише како је и прије рата писало, да се зна ди је Небрижевац, да стоји на улазу у мисто, али нема па нема и шта. Рат је био, рат је проша.

– Је ли срушено ту нешто кућа, видјели смо овдје у мјесту, али и уз цесту да…

– Јесу, минирали су десетак, петнест кућа.

Али, овдје није било рата?!

– Није. Јесу… Нису. Ма, пустите. То је било. Прошло. Оно шта је важно је гледат наприд – говори Четник, а Усташа клима главом у знак одобравања.

Покушава сазнати “чији смо”, “ко нас је посла” и “зашто онда ваш уредник није доша сам, него вас шаље?”.

– Немојте писат о Небрижевцу. Немојте нас по новинама. Нама је добро. Чији је Небрижевац? Од оних који су се први уз ријеку населили. Јел то битно? Није. Је ли било глупости оде у рату да се долазило по кућама тероризират и Србе и Хрвате? Је. Имамо ли трауме, ране, јел осјећамо посљедице? Да. Пустите нас. Не трибају нан опет подјеле. Зна се коме оне трибају, али ми у томе нећемо судјеловат – одрјешито ће Небрижевчани.

Питамо их боје ли се икога, каже Четник, “само драгог Бога”. Усташа настави да “Он све види и све зна”.

– Бога није бриге ко је Србин, ко је Хрват. Свакоме ће се судит по заслугама – чујемо за крај.

Куће небрижевачких Срба заиста јесу смјештене на бољим положајима. Ближе ријеци. То би, ето, по некој теорији значило да су они први дошли, ако би и кад би то било битно. Од Хрвата су се мало разликовали. Исти нагласак, иста боја коже, исти стил живота. Једино су ови махом били православци. За разлику од католика који су им, вјерују неки, палили куће. Кршћани.

Оно што јест егзактно је статистика. Пописи становништва. Свједоче да је из Имотске крајине, гдје није било рата, у рату избјегло више од тисућу Срба, пише Слободна Далмација.

Убојство младог Мирослава Лончара никад није ријешено

Чланак Слободне Далмације из 2007. године, колеге Марка Дидића, свједочи о неразјашњеним околностима убојства младића из Небрижевца.

“Прошло је више од петнаест година од убојства тада 33-годишњег Мирослава Лончара, Србина из мјеста Небрижевца у Имотској крајини, а да се полицијски и правосудни органи још нису макли даље од почетка у рјешавању околности његове погибије. Годинама по тамошњим кулоарима брује гласине о томе да се убојице знају, а главну тајну Лончарове смрти наводно носи возач наранчастог комбија и тадашњи припадник Хрватске војске те његов познаник из села. (…) Када је убијен Лончар, начелник Полицијске станице Имотски био је Иван Тодорић. Након њега су заповједници били Срећко Удиљак, Жељко Ајдук и Иван Јоњић, али нитко од њих за својега мандата није ријешио ово убојство.”

Андреа Топић