PaleLive.com, 17. 11. 2015, Да се не заборави: Страдања у Јеловцима 1941-45. године [из Архиве]

Заселак Липа, Јеловци, Пале, 2013. Фото: palelive.com

Недалеко од куће Ђорђе Вучићевића била је кућа његовог првог рођака Милана. Истога дана када су усташе одвеле у затвор Јову Вучићевића, Микаила Лопатића, Душана Стевановића, Митра и Душана Јаковљевића, у затвор је одведен и Милан Вучићевић. Истога дана када су жива спаљена дјеца Јове Вучићевића, страдала је и комплетна породица Милана Вучићевића, супруга Стоја, синови Тимотије, Радован и Димитрије, кћери Милена и Јања. Трећа Миланова ћерка Мира, преживјела је само зато што тога дана није била кући. Према причању Јоке Јаковљевић она је са Душановом сестром Радом тога дана ишла у посјету своме оцу у затвор. Милан Вучићевић је преживио и затвор и погром породице. Дочекао је и крај рата да би га четници убили 1946. године.

Циљ усташа је био јасан. У Јеловцима нико не смије преживјети. То је био већ опробан рецепт у другим селима око Пала. Све попалити и уништити до темеља, толико затрти да живот у Јеловцима никада не оживи. Како другачије објаснити убиство Рајке Вучићевића, једногодишњег сина Милорада и Јованке Вучићевић. Рајку су убили у мајчином наручју а Милорада и сина му Максима одвели према Палама. Зашто су их одвели није познато, али је познато да су истог дана побијени у Криводолима, дакле прије него су и дошли у Пале.

Милорад и Јованка Вучићевић су као и највећи број српских породица у Јеловцима имали више дјеце. Поред Максима и Рајке, Милорад и Јованка су имали још три кћери, Десу, Зору и Јоку као и сина Раду. Њих три и брат Раде су само вољом Божијом преживјели масакр своје породице. Преживјели али никада прежалили и заборавили. Деса се удала у Цареве воде, Зора у Јокића брдо, а Јока за Гојка Клисару. Раде Вучићевић и данас живи у Њемачкој.

Можда је судбина или воља Божија била да Милорадова и Јованкина дјеца преживе и сада живе, али болна судбина дјеце Миливоја Вучићевића је била да сагоре у огњу породичне куће у Мргињу. Заједно са мајком Десом, изгорјели су Ново, Слободан и Тадија. Њихов отац Миливоје Вучићевић је погинуо 1945. године.

Да ли је ово крај? Сигурно није, и нека нам опросте жртве јеловачке које овим текстом не поменусмо. Али нам је свима обавеза да им се смјерно поклонимо и Богу помолимо за смирај душа њихових.

Да ли ће се све Јеловачке жртве поново окупити на једном мјесту, под истим кровом и истим спомеником питање је не само за грађане Јеловаца него и Општину Пале. Требало би. Они су заједно живјели све до судњег дана, дијелили и добро и зло и пострадали од истог непријатеља. И само за то што су били Срби.

Након овог записа, сасвим је јасно због чега сви Јеловчани нису сахрањени на јеловачким гробљима. Највећи масакр о којем су причали Петроније Лопатић и Роса Стевановић и Јока Јаковљевић у ствари се догодио у Лучицама, подножју шумовитог бријега Браја на мјесту гдје се састају три потока и заједно чине рјечицу Комарушу која се у Хан Дервенти улијева у Миљацку.

Такође је јасно и због чега је 47 Јеловчана сахрањено на гробљу Јасике јер је то најближе гробље Лучицама и Браји. Сахранили су их Тробоци и Андрићи који живе у непосредној близини, јер Јеловчана више није било. И није их имао ко сахранити. Та страшна истина је била позната готово свима који су преживјели и живјели у Јеловцима, али о њој се мало причало. Толико мало, да рођени послије 1990. године готово да и не знају ни за то мјесто нити за тај догађај. Онда је дошао и нови рат са истим непријатељима и сви су опет почели да причају о Браји, о страдањима Стевановића, Вучићевића, Лопатића… У рату од 1992−1995. године Јеловци, Раковац, Мокро и Пале, бранили су се на Требевићу, на Лапишници, Боријама и даље према Лукавици и Вогошћи.

Послије свега што се десило у Јеловцима, 1943. године, било би логично да село нестане. Куће и огњишта опљачкани и спаљени, народ побијен и разбијен, стока отјерана. Преостали Јеловчани су гинули и 1944. и 1945. године. Падали и дизали се из крви и пепела. Нису се предавали јер је жеља за опстанком, биолошким и духовним, надјачала смрт.

И заиста Јеловчани су побиједили смрт.

Млађен Лопатић се касније оженио Милицом Лоловић са Вучије Луке и у заједничком браку су добили седморо дјеце: Јеремију, Савку, Бошка, Николију, Станка, Стојанку и Биљану. Јеремије данас живи у Београду, Савка је са Марком Лиздеком изродила троје дјеце, Бошко је дуго живио и умро у Њемачкој. Њихова сестра Николија и данас живи у Њемачкој, а Стојанка и Биљана у Загребу. Станко је био и остао понос Јеловаца. Припадник специјалне полиције бивше Југославије, државни репрезентативац и универзитетски првак свијета у џудоу. Умро је у Београду.

Млађенов брат Микаило је био у затвору када су му усташе убиле жену Јању и петоро дјеце: Борку (13 година), Ану (9 година), Наду (6 година), Тому (3 године) и Раду од 9 мјесеци. Заједно са њима је страдала и Душанка Бабић, Јањина сестра и Микаилова свастика, која је била код сестре и помагала јој у подизању дјце.

Миле и Милка Лопатић су имали три сина: Жарку, Славку и Рајку. Страдали су сви осим Рајке који је био у Гајевима код оваца. Од петочлане породице, преживио је само Рајко, који је касније са супругом Радојком добио синове – близанце Славку и Влајку. Славко је са Милом Шендер добио сина Милу и ћерку Далиборку, а Влајко са Рајком Чамур сина Жарку и ћерку Данијелу.

Гдје је био Тома Лопатић са својим синовима Обреном, Драгом и Тимотијем када су им усташе увхватле и убиле жену Јелку и ћерку Илинку, није познато. Четрврти Томин син, Андрија, био је у Брдима заједно са Млађеном, Петронијем и Јовицом Раденковићем. Када се послије масакра једна група полупијаних усташа враћала преко Брда према Палама, прошли су поред Андрије и Јовице. Они су били скривени испод неког огромног пања, Андрија је сав мокар и промрзао поново заплакао и поново су усташе чуле тај плач. Поново су застајкивали, ослушкивали, вадили ножеве, али тај плач се увијек губио негдје у небу и страшно иритирао у крви огрезле злочинце. Да ли је то плакао Андрија, или је то у ствари био плач анђела?

Три ћерке Алексе и Росе Лопатић су такође страдала у Браји. Бојка, Стана и Ковиљка док су сина Ранка одвеле и убили на Требавићу. Преживјели су синови Војко и Јово који су се послије рата поженили и стекли велике и угледне породице.

Браћа Војко и Јово Лопатић. У Јеловачком масакру су изгубили три сестре и брата. Они данас имају своје велике и угледне породице. Њихови потомци имају обавезу да причу о Јеловцима чувају од заборава

У засеоку Паљика, у Јеловцима, живио је Гавро Лопетић са супругом Јованком. Имали су двије кћери, Здравку и Љепосаву, као и сина Милана. Милан је био тешко покретан и усташе су га убиле у кући док су Јованку са кћерима одвели у Брају и звјерски убили. Заједно са њима из Паљике су одведене и убијене и три кћери Ђорђе Раденковића, Јока, Јања и Љепосава. Ђорђо се поново оженио, а његови синови Милош и Владе формирали су велике и угледне породице. Милош је са Милојком добио пет кћери које су биле и остале племенити примјер чувања традиције и обичаја Романијског краја.

Јања Шиповац се удала за Перу Крљаша и довела Будимира, Росу (удату Стевановић) и Касандру. Перо Крљаш је из првог брака са Милком Станишић већ имао кћери Василију и Плему а Будимира је довео јер су му умирала мушка дјеца. У заједничком браку Јање Шиповац (рођене Трифковић) и Паре Крљаша рођени су Дана, Бошко, Љуба и Костадин. Будимир, као најстарији, рано се оженио Петром и добио синове Васу и Вукашина. Његову породицу усташе су звјерски побили и попалили у засеоку Липа. Будимир се касније оженио Анђом Јанковић (рођеном Лопатић), која доводи сина Симу, а Будимир и Анђа су у заједничком браку изродили Радојку, Слободана, Наду и Јању.

 
Циљ усташа је био: побити све без обзира на старост, године или пол

Зар овај споменик није доказ томе. Тешко је мјерити злочине. Страшна је прича Милке Лопатић која је спасила сина Тадију, а изгубила Андрију, Димитрија, Љубицу и Милицу. Да ли је можда страшнија прича Будимира Шиповца који је изгубио сестру Касандру, супругу Петру и синове Вукашина и Васу. Или можда прича Јове Вучићевића који је изгубио кћери Раду и Драгицу, сина Крсту, брата Јеремију, мајку Стаку и ђеда Митра. Или можда страхоте породице Душана Јаковљевића који је 15.9.1943. године, изгубио три сестре − Душанку, Јеленку и Анђелку, три брата − Миливоја, Миладина и Грују и мајку Божану. Како данас живи Рајка Минић која је у једном дану изгубила мајку, три сестре и два брата, или осталих двадесет Стевановића? Страшно, да страшније бити не може.

Нестале су комплетне породице Вучићевића у Мргињу и због тога је света обавеза живих да истини не дају да умре. Када би се смрт могла вагати онда би било тешко извагати тежину мука које је поднијела двадесетједногодишња дјевојка Стака Газивиода, која се, умјесто да се радује животу, радовала смрти. А послије најмонструознијих понижавања које су доживјеле од усташких крволока. И звијери имају правила, али ови су били посебна сорта. Или муке Босе Стевановић, Рајкине и Душанове сестре коју су понижавали пред свим укућанима, један па други, па трећи. Монструми и крволоци. Рада и Цвијета Ракић су живе спаљене на Раковцу, 1943. године, када су и Раковчани страдали. Гавро и Јока Крљаш су побијени а затим и спаљени у шталама на Кућетинама.

Ако је страдала нејач, жене и дјеца, гдје су у то вријеме били они који су их требали заштитити. Највећи број војно способних је изашао на Романији на позив Вајнера и Пере. Мали број се придружио групицама неорганизованих четника, а они најугледнији који су требали организовати отпор и одбрану већ су били по усташким затворима.

Правда Божија

Опет су се у Јеловцима родили и Миле и Жарко Лопатић и Љубица и Андрија. Родили су се и Милан, Ђорђе и Душан Стевановић… Родила се и Здравка Лопатић и Јања Раденковић. И Милан и Бошко и Павле и Никола… Унук Рајке Минић данас са поносом носи ђедово име Милош. Ово село не може и неће изумријети. Јер село чини народ, народ који одлази и враћа се. Ако човјек или људи не приволе правду да каже посљедњу ријеч онда је ту Бог и Божија правда. Данас 2015. године, у Јеловцима живи 44 домаћинства са 128 становника. Управо толико их је на најсвирепији начин пострадало 1943. године. А колико се тек Јеловчана расуло по бијелом свијету. Колико је успјешних, познатих и признатих. Е, то је Божија правда. Остајмо дослиједни духу Православља и праштајмо. Али ово никада нити можемо нити смијемо заборавити.

 
Аутор: Б.К. Јеловци, новембар 2015. године