PaleLive.com, 17. 11. 2015, Да се не заборави: Страдања у Јеловцима 1941-45. године [из Архиве]

Заселак Поље, Јеловци, Пале Фото: palelive.com

Када су већ одмакли и почели се спуштати према Браји, до нас дође отац и води Андрију. Андрија је био сав престрављен, мокар и малаксао. Сјео је на земљу, ставио руке на образе и почео да јеца.

Отац је тада рекао да Јовица води Андрију у село и да га негдје склони јер ће убрзо мрак, а он је мокар. Ти, Петроније, идеш са мном, рече отац и настави, ма морају их негдје пустати, шта ће им оне жене и дјеца. Када их пусте ми ће мо им помоћи да се врате, јер је то све гладно и голо.

Ишли смо бочно на око 200−300 метара иза колоне и с обзиром на то да смо већ зашли у шуму, били смо прилично сигурни да нас усташе неће опазити. Отац се стално чудио гдје и зашто их воде и зашто баш у том правцу. То није пут ни за Пале нити за Мокро, гдје су усташке постаје и куда онда? Знали смо да Нијемци држе Хан Дервенту и да усташама не дозвољавају затварање цивилног становништва.

Колона је одједном почела да завија према Браји. Чули смо дозивање усташа, ових из ове колоне, са неким ко је био сјеверно, отприлике на Ставановића Раваници. Сасвим смо јасно чули када је неко два до три пута поновио: Поведите их вамо, поведите их вамо!

„Куд ће их побогу“, рече отац. Ма сигурно ће их пустати па је најбоље да се вратимо. Већ је постало јако хладно, ништа нисмо јели цијели дан и умор нас је савладао. Наслонио сам се на једно дрво и одједном почињем да сањам. Сањам Грују како ми носи кришку масти. Отац скиде капут и огрну око мене. Идемо назад, доћи ће, рече отац и пођосмо назад. Када смо били на пола Гајева, чули смо први пуцањ, па други. Чули смо и неки јаук, али као да није долазио из правца Лучица него из Брда. Враћали смо се кући са увјерењем да ће чељад пустати и да ће се до мрака сви вратити, а да нисмо ни слутили да су усташе у Лучицама већ заиграли ђавоље коло.

Покојни Богдан Тробок и Миле Андрић, који су сутрадан први пришли мјесту страдања, затекли су стравичан призор. Измасакрирана и унакажена тијела јеловачких дјевојака. Миле је причао да и сам не зна колико су укочено стајали прије него су пришли. Прво што им је била намјера је да иду у Хан Дервенту и траже помоћ Нијемаца који су у то вријеме отворено штитили српско цивилно становништво које су усташе клале и убијале на сваком кораку, а ли их је прекинуо плач дјетета. Мислили су да им се привиђа, али опет су чули ситне дјетиње јецаје. Богдан је био старији и јачи, па је одлучио прићи. На мјесту злочина, међу четрдесет и седам тешко пострадалих Јеловачких жртава, тешко рањену, али живу, нашао је Јелку Лопатић, Томину жену. Није је одмах препознао јер јој се крв сливала низ чело. Била је при свијести и стално је дозивала ћерку Илинку која је само неколико метара од ње лежала главом наслоњеном на бор. Док је Богдан подизао Јелку, опет се зачу онај дјечији јецај и дијете које је лажело испод Јелке пође да устане. Мало се затетура и паде. Притрча Миле и узе дјечака у наручје те изнесе на оближњу ливаду. „Чији си ти мали?“, пита га Миле. „Млађенов, Млађена Лопатића“, рече дјечак и поче да дрхти.

Богдан Тробок и Миле Андрић су Јелку и дјечака однијели у кућу Тробока, а затим се вратили по остале жртве и сахранили их у гробље Јасике.

Након неколико дана, од задобијених рана је умрла и Јелка Лопатић, а дјечак Грујо Лопатић и данас живи у Крагујевцу. Живи од пензије и сјећања, али са дубоким ожиљцима из Лучица.

Свједочење Росе Стевановић, забиљежено 1995. године

Једна од ријетких која је свједочила о овим догађајима је и покојна Роса Стевановић, спруга покојног Ристе и мајка покојних Бошка, Ђорђе и Петка. Сви су покојни и сада је питање ко је прочитао или уопште ко зна да постоји тај запис.

Роса је 1995. године испричала сљедеће: „Види се куда иду усташе, пламте дрвене куће као да су посуте гасом. Луди вјетар пукао из правца Равне планине, припомаже да паликуће што успјешније обаве своје оргије. Ватра све гута – куће, штале, мљечарнике, сушнице, чак и пољске нужнике. Пламте Јеловци, Крље, Брда, Мргињ. Тамо су куће Лопатића, Каришика, Газивода, Јаковљевића, Старовлаха, Кусмука, Крљаша, Минића, Раденковића, Вучићевића“.

За живота се Роса сјећала усташе кукастог носа и намрштених обрва, који јој је отео вјенчани прстен, поклон од ђевера. И оног риђег усташе који је донио сламу и запалио им кућу. Роса Стевановић је из пламене стихије изнијела синове Бошка и Ђорђу и с дјецом у наручју побјегла усташкој багри заокупљеној око кошница и меда. У потоку према Гајевима нашла је Милку Лопатић, Сретенову жену, која је носила сина Тадију. Милка је једва суздржавала да не врисне јер је стално нешто покушавала да каже, али није имала гласа. Готово неконтролисано је стезала Тадију и хватала се за главу. Умјесто ријечи само је пуштала неке крикове и чупала косу. Док су њих двије лежале у потоку испод Меденишта, у кући Сретена и Милке Лопатић су горјела и изгорјела дјеца Димитрије, Андрија, Љубица и Милица. Тадија је преживио само зато што је био још недорастао висини усташког рафала који је косио и покосио његовог брата и сестре.

У наставку своје приче, Роса Стевановић је причала: „Када зађосмо у мир, сиђем ја на Сарајевску пијацу преко пута Вијећнице. Тамо видим и препознам усташу кукастуг носа и намргођених обрва, којем сам дала златни прстен, а који је потом запалио нашу кућу. Задрхтала сам, почела сам се презнојавати, умало нисам вриснула. Суздржах се тешком муком. Ако га пријавим, власти му неће ништа, а мене ће умјесто њега мучити и затварати. Наћи ће ми она моја два момчића и заклаће их. Нисам никоме смјела рећи да сам видјела џелата на пијаци и ћутала сам до сада.“

Роса Стевановић, Милка Лопатић, Бошко и Тадија, Рајко и Рада, Гавро и Душан и највећи број судионик тог времана, већ одавно почивају у миру Божијем. Са њима почивају и страхоте тог времена, али и истина коју сатире ово ново вријеме.

У исто вријеме, усташе су запалиле и кућу Милоша Стевановића у којој је изгорјела његова жена Милена, кћери Драгица, Славка и Зорица, синови Милорад и Властимир. Рајка, једина преживјела кћерка Милоша Стевановића, касније се удала за Саву Минића и с њим родила сина Бору. У кући Стевана Стевановића су живе спалили Стевановог сина Чеду и снаху Илинку, Максимову жену. Максим и Илинка нису имали дјеце. Рајко, старији син Милана Стевановића, прикључио се четницима, а Душан је био у затвору. Њихову сестру Босу, љепотицу од двадесет љета, усташе су звјерски, пред свима, понизиле и измасакрирале. Даница, Миланова жена, вјероватно није ни осјетила како је гута ватрена стихија јер је бол за једином кћери Босом био јачи и од тога.

У Јеловцима, сваки заселак има своју причу из `43. У исто вријеме када су паљени Поље и Метаљка, плануо је и Мргињ. Усташе су очигледно имале план побити све и опљачкати имовину. Као што су ријетки преживјели Поље, Липу и Брају, тако су и врло ријетки преживјели масакр у засеоку Крље. У ствари, у Крљама су преживјели само они који тог дана нису били ту. Чак су и сву стоку отјерали, како ону из штала, тако ону и са ливада.

Свједок догађаја из Крља 1943. године данас је Јока Јаковљевић која живи у Јеловцима. Иако остарјела и измучена старица коју је трало много тога, из њеног сјећања није могло потрати сјећање на тај страшни усташки злочин.

Свједочење Јоке Јаковљевић, супруге Душанове, забиљежено 2014. године

Напад на Јеловце у новембру 1943. године је био добро осмишљен и испланиран злочин, са јасним циљем да се село добрих домаћина опљачка, а народ побије за примјер дугима који покушају пружити и најмањи отпор. А отпор се морао пружати зулуму који су стално проводили џелати такозване Независне Државе Хрватске. Српски народ на Мокрањској парохији је био обезглављен и подијељен између оних који су још увијек вјеровали у Краља и отаџбину и оних који су почели да вјерују у приче Славише Вајнера и његових сљедбеника.

Представљајући се као легална власт, усташе су под изговором узимања изјава и саслушавања прво позатварали највиђеније домаћине, а онда улазили у села, пљачкали стоку и жито и иживљавали се над нејаким и голоруким народом. Често се догађало да се у повратку са тих похода толико напију, па чак и потуку око плијена. Сутрадан би се у Мокром и Палама причало како је ова и она сатнија нападнута на Раковцу, Сињеву или Јеловцима и како је храбра усташка сатнија одбила све нападе без губитака док су непријатељима нанесени велики губитци. Прије напада на Јеловце у новембру 1943. године у затвору су већ били Душан Јаковљевић, Јово Вучићевић , Будимир – Бутко Шиповац, Душан Стевановић, Микаило Лопатић и Стјепан Кусмук. Јеремије Вучићевић, Јовин брат је отишао са партизанима, а Ристо и Рајко Стевановић и Обрен Лопатић са четницима.

Напад на Јеловце је изведен из правца Пала. Група која је дошла преко Ћемановића и Шиповица се прије куће Стјепана Кусмука раставила на два дијела одакле је већа група отишла према Крљама и Мргињу док је мања група прво похватала Кусмуке: Раду, Боју, Госпаву, Десу, Пејку, Анђелку и Радмилу а затим сишла на Метаљку. На Метаљци су се тог дана задесили Јанко, Владимир и Витомир, синови Немање – Мате Кришика из Крља тако да су и њих усташе ухватиле и заједно са осталим одвели прво на Поље, а онда према Браји. На Метаљци, тог дана, готово да и није било мушких глава тако да су сву чељад брзо окупили и одвелли на Поље, а куће и штале попалили. Четири Алексине и три Мићине краве, педесетак оваца и троје коња, тројица усташа су одмах истјерали на пут према Шиповицама и замакли у шуму према Шајњевићима.

Група која је ишла према Крљама и Мргињу кретала се тихо и полако. Иако су знали да су Јово и Душан у затвору, ипак су се прибојавали засједе. На првом пропланку према Височнику, као преплашена срна, пред усташе је истрчала Стака Газивода, ћерка Спасоја и Тарсе, права љепотица од двадесет једну годину. Видјела је усташе на Метаљци, видјела је како гори Алексина кућа и чула је Ковиљку како кука. Инстиктивно је почела бјежати према Романији и знала је да је ту спас, али усташе су је предухитриле. Покушала је назад, али страх јој је „одузео и ноге и глас” тако да је готово укочену злотвори лако ухватише.

На каквим је мукама Стака умрла, дуго су причали они који су је нашли мртву и сахранили. Обесчашћено и крваво тијело Стаке Газиводе сахрањено је на гробљу Височник у Јеловцима.

Са Височника, једна група усташа је отишла у Крље а друга у Мргињ. У Крљама су живјели и данас живе фамилије Јаковљевић и Каришик. Душан и његов отац Митар су били у затвору. Душаново породица је била велика и мнгобројна, али нико од укућана није примјетио долазак усташа. Када су прва двојица усташа нагло шла у кућу и сами су били изненађени да су сва остала чељад на окупу.

Под изговором да им је потребна храна за војску усташе су опљачале Јаковљевиће, покупили све што су имали, а стоку отјерали. Али то им није био једини циљ. У кући Митра Јаковљевића у Крљама су живи спаљени Митрова жена Божана, син Грујо и кћерка Анђелка. Старији синови Миливоје и Миладин, кћери Даринка и Јеленка су побијени на Јокића Браји пошто су претходно сву стоку Јаковљевића и Вучићевића дотјерали до пред Сумбуловац.

Уз споменик, Душан је са супругом Јоком подигао велику и часну породицу, синове Велимира и Миломира као и кћери Војку и Радмилу. За узврат им је држава додијелила споменице од којих нису имали никакве користи, али су имали обавезу да ћуте. Највећи број преживјелих Јеловчана је под истим условима могао добити и добио је споменицу за пострадале сроднике.

Споменицца жртава фашизма – Завјечну успомену на жртвр терора фашистичких окупатора и њигових слугу, са потписом Владе Шегрта, председника Президијума Скупштине БиХ Фото: palelive.com

Причало се да је Божана Јаковљевић препознала неког Хрву из Царевих вода који и није носио пушку него дебљи штап и да им је он стално говорио да им се ништа неће догодити. А ипак се зло догодило.

Групу усташа која је отишла према Мргињу предводио је извијесни Бећир из Иловача који је већ био познат по зулумима и злочинима које је починио у околини Пала и Подграба. Чим су упали у кућу Ђорђе Вучићевића, почело је стравично злостављање и иживљавање над избезумљеном дјецом.

Када су усташе бануле у Мргињ, Ђорђо Вучићевић је био на Романији. Његов старији син Јово је био у затвору у Сарајеву, а млађи син Јеремије у партизанима, негдје око Стамболчића. Кући је била Ђорђина жена, а Јовина мајка Стака, Јовин син Крсто и кћери Рада и Драгица. Јовина жена, Вукосава је ухваћена изнад Метаљке. Вукосава је била изнад Рашковице када су усташе бануле у њихову кућу. Умјесто кући, брзо је потчала према Метаљци, браћи да јави да су усташе у селу и да бјеже према Романији. Након што је ухваћена, Вукосава је заједно са народом са Метаљке одведена и убијена у Лучицама.

Претресајући кућу Ђорђе Вучићевића, усташе су узимале све оно што им треба и оно што им не треба а могу понијети, јер њиховој похлепи краја није било. Док је трајао претрес куће из које нико није могао изаћи, један од усташа је испустио сву стоку из штале и саставио са Јаковљевића говедима која су низ Височник гониле Божанине кћери Јеленка и Душанка. Иза њих су везани ишли браћа Миливоје и Миладин, а иза њих тројица усташа

Након што су усташе из куће Ђорђе Вучићевића покупили све што се узети могло, затворили су врата куће са вањске стране, навукли неке греде да нико изаћи не може, а кућу запалили са све четити стране. Тог дана у кући Јове Вучићевића су живи изгорјели његова мајка Стака, син Крсто и кћери Рада и Драгица. Јовина жена Вукосава је преклана у Лучицама и сахрањена на Јасикама. Јеремије Вучићевић је погинуо у партизанима негдје у околини Стамболчића. Сломљен болом, измучен глађу и безнађем, само мјесец дана након што је изгубио жену, унука и двије унуке, 13. децембра 1943. године је умро и Ђорђо Вучићевић.

Његов син Јово, након што је изашао из затвора, вратио се у Мргињ затекао је пустош и спаљено огњиште, али није дозволио да се угаси и посљедња искра живота. Вођен жељом за животом и опстанком на темељима својих предака, Јово се оженио Аном Јокић која је у Мргињ довела кћерку Јованку, а са Јовом је изродила Раду, Милоша, Драгицу, Коју и Славку. Сви они су данас живи и живе у великим и уваженим породицама, али мало је оних који знају да је Јово Вучићевић своју велику породицу подигао из пепела.