Печат, 27. 2. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља – Немањићи у Далмацији [II]

Манастир Крка (~1350) Фото: Wikimedia Commons, Zrno, CC BY 3.0 rs

Поводом тетралогије о далматинским манастирима Крка, Крупа, Драговић, Канонизација, аутора и редитеља Миљана Гогића, продукција „Новости“ , Србија, 2025.

Двехиљадегодишњи континуитет хришћанске цркве у Далмацији, од апостолског доба до данас, у најужој је вези са српском државом и црквом дуго пре настанка самородних српских краљевина и црквене аутокефалије у немањићко доба. Срби су аутохтони становници источне и јужне Далмације у временима првих релевантних историјских записа франачког историчара Ајнхарда (822) и византијског цара Константина Порфирогенита (926-959), који потврђују постојање српског народа у великом делу негдашње римске провинције Далмације и то у географским границама око реке Цетине све до њеног ушћа код Омиша, тврђаве Неретљана, за које Порфирогенит зна да потичу од „некрштених Срба“. Трогиранин Иван Лучић кога сматрају „оцем хрватске повијесне знаности“ вели у XVII веку да је „источна Далмација српска“ те да се Дубровник налази у том „источном дијелу српске Далмације“ (Ioannis Lucii Dalmatini, De Regno Dalmatiae et Croatiae, Liber primus, caput XIV, Amsterdami, 1666, стр. 49).

Српски историчар др Реља Новаковић (1911-2003), директор Историјског института САНУ и универзитетски професор, уверен је да је управо у том, далматинском ареалу и настала прва српска држава, штавише краљевина, на коју се односе сва сећања која помињу биографи Стефана Немање. „Убеђени смо да је језгро српске државе настало у Приморју па се оданде, до Х века проширило и на непосредно залеђе (Подгорје и Хвосно)… Све до ХII века та држава се простирала на територији до Цетине и Ливна до јадранске обале све до Рашке, закључно са њом и да је доживљавала тешке унутрашње кризе које су доводиле до поделе и већег или мањег осамостаљења појединих њених делова… Немањина права дедовина (дедина) морала је бити тамо где је очева дедина, то јест у Далмацији, односно у једном делу Далмације, можда у травунско-захумској земљи, па би се на то подручје могао односити и појам Немањиног отачаства“ (Реља Новаковић, Где се налазила Србија од 7. до 12. века, Историјски институт САНУ, Београд, 1981, стр. 146-147 и карта 149).

ДАЛМАЦИЈА КАО СРПСКА КРУНОВИНА

Немањина титула код Доментијана гласи „Велики жупан све српске и поморске земље и Диоклитије и Далмације“ (Житије светог Саве, 1243), док је титула његовог сина Вукана „краљ Дукље, Далмације, Травуније и Топлице“ (Которска латинска исправа 1197 године). Стефан Првовенчани је „Први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља (натпис на северном зиду под куполом манастира Жиче, око 1219. године)“ и затим „Велики краљ, намесни господин све Српске Земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље“ (Повеља манастиру Свете Богородице на Мљету, око 1220. год). Његов млађи брат Свети Сава, као први српски архиепископ, посетио је патријаршије Јерусалима, Александрије и Антиохије, где „бијаше часно дочекан од светога патријарха александријског, јер овај беше чуо како му долази архиепископ од Далмације и Диоклитије (Теодосије, Житије Светог Саве, ХIII век). Стефан Владислав је „Краљ свих рашких земаља и Диоклитије и Далмације и Травуније и Захумља“ (Повеља Дубровчанима, 1234-1235). Јелена Анжујска, супруга краља Уроша и једно време самостална владарка је „Краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморја“ (Латински натпис на улазним вратима цркве Светог Срђа и Вакха на Бојани код Скадра, 1288. године). Њен син, краљ Милутин, је „Господар Далмације, Травуније и Захумља“ (Повеља манастиру Светог Николе на острву Врањина у Скадарском језеру 1309-1314. године). Стефан Урош Трећи Дечански је „Господин свих српских земаља и поморских: Далмације, Травуније, Захумља и Диоклитије“ (натпис на Јеванђељу студеничког игумана Јована, 1329). „Стефан Душан, милошћу Божијом краљ Србије, Дукље, Далмације, као и целе приморске области („…totius maritimae regionis rex…“) у писму млетачком дужду од 22. маја 1341). Ових десет насумично одабраних записа у временском распону од готово триста година сведоче о континуираном присуству Далмације као српске круновине целе династије Немањића, али ако се томе дода и период српске династије Војислављевића (X-XII век) и периоди династије Котроманића (Босне и Србије) и Косача (Војводство Светог Саве XIII-XV век) онда је тај период знатно дужи и обухвата „процес дугог трајања“ у распону од најмање шест векова на једном те истом подручју на коме православни Срби живе и данас. Дакле не може бити говора о хрватској безобзирно и упорно понављаној тези да су се Срби у Далмацију доселили тек услед надирања Турака, у ХV и ХVI веку. Култ Немањића и данас влада међу становницима Српске Крајине и њихови владаоци се често славе по имену. (Круновина Немањића је, дакле, прва постојбина свих јунака Тврђаве, што се и наглашава у финалу телевизијске серије).

Скадар, Ширђ: Манастир Светих Сергија и Влакха и околно гробље Фото: РТС, Драгана Вучићевић

QUID EST PAPA?

У овом култу нарочито место заузима Свети Сава о чему је епископ далматински и српски историк Никодим Милаш (1845-1915) написао историјску студију, у којој се каже: „У првој четврти XIII вијека установљена је била у Стону српска православна епископија за хумску кнежевину. Основао је ту епископију Св. Сава, први архиепископ српски. У Кончаревићевом летопису (напомена: Симеон Кончаревић, 1690-1763, прогнани епископ далматински написао је у Петропавловском манаситиру у Русији „Љетопис грађанских и црквених догађаја“ који је Милаш користио у својим радовима, али оригинал овог „Љетописа“ није данас доступан) о томе пише: ‘Когда Свјатитељ бје обрадован вудјети Божју благодтију брата својего Стефана украшена краљевским вијенцем… љета 1219. вкупје с првовенчаним краљем светитетљ Сава постави: Иларија в поморстјем градје Стоње при храмје пресветија Богородици во епископа хумскија земљи’… Исти град је био метропола те кнежевине још од IX вијека а од ХIII вијека имали су своје стално боравиште српски хумски кнезови из дома Немањића (Немањин брат Мирослав, наручилац највреднијег српског јеванђеља, које је вероватно и зачето у Стону, затим његов син и наследник Андрија и други син или унук Петар, чији се златни запон данас чува у Народном музеју у Београду, Б. З)… Још од половине ХI вијека није било у оном граду и на свему полуострву (Данашњи Пељешац, Б. З), него само православни српски народ… чије је становништво одавна било само српско и православно (курзив Б. З), оснива се у првој четврти XIII вијека, дакле преко сто седамдесет година касније, српска епископија… Било је девет српских стонско-хумских епископа и то 1. Иларије, 2. Методије, 3. Теодосије, 4. Никола, 5. Сава, 6. Јевстатије, 7. Јован, 8. Данило и 9. Стеван. За вријеме великог кнеза Андрије владала су прва тројица. То је било најсјајније доба у историји православне цркве у Стону и Стонском рâту (Пељешцу, Б. З.)… Усљед тога приморани су били тамошњи католици да се разбјегну на околна острва, а највише оближњу Корчулу, тако да у XII вијеку у самоме Стону није било ни једнога католика“ (Никодим Милаш, Стон у средњим вијековима, Београд-Шибеник 2016, стр. 45, 52, 110).

Стон је затим прешао под краља Уроша, а после његове смрти под власт његове удовице, краљице Јелене Анжујске која је, иако католкиња, у Стону за православне монахе подигла манастир Св. Николе око 1260. „а кажу и то да су калуђери, из велике благодарности према својој ктиторки (patrona), тада поставили у цркви велику плочу са натписом за упомену у част краљице Јелене. Анали биљеже да је ово било 1310. Године“ (исто, 110-111). За све ово време, када се духовни утицај Стонске епископије ширио по целој Далмацији и Босни, трајао је готово несносни прозелитски притисак из фанатично католичког Дубровника и папи оданог Сплита на све српске земље у Приморју, који је Србе обеју вера само још више утврђивао у свом супростављању папству и његовим домаћим суфраганима. Један Баранин из тог доба тада отворено пише и то на латинском: „Quid est papa? Dominus noster rex Urosious est nobis papa“ („Шта је нама папа? Наш господар, краљ Урош, је наш папа“ – исто, стр. 74).

ДУШАНОВЕ ПОБЕДЕ И СВЕТА ЗЕМЉА

Од свих Немањића, највише се папском прозелитизму супростављао Стефан Душан, иако је верска толеранција, још од Немањиног доба била део српске државне политике. Међутим, Душан се први пут јако опекао када је Дубровнику (не зна се ни данас како и зашто) издао свој епископални Стон за суму од 1000 перпера годишње, али под условом да не смеју дирати тамошње православне. Наравно, чим су ушли у град, Дубровчани су почели жестоко прогонити православну веру, калуђере и вернике, намећући им папство. Чим је то дознао, Душана је обузео бес и запретио је Дубровнику да ће му одузети Стон и са војском доћи да тамо поново успостави ред. После овог Душановог писма 1334. године, препаднута Република одмах је зауставила сваки даљи рад на католичењу (до прве прилике), што је само појачало Душаново подозрење.

„Душан није био наклоњен латинству, а један од главних узрока томе био је у безобзирном прозелитизму, који су тјерали међу православним Србима римокатолички свештеници“ пише Милаш. „Противу тога и гласе односни чланови (Душановог Б. З) Законика. Православна вјера, као државна вјера у Душановој царевини уживала је оне повластице, које је у свима државама уживала државна вјера. Одступање од те вјере забрањено је било и подвргавала се казни превјера… Законик заповиједа да сви они који (су превјерили) морају бити опет повраћени православној цркви“ (исто, 75), Али Душан је само примио к знању дубровачка извињавања и обећања, као и позив да дође у посету Граду, где ће бити свечано дочекан. Војску, међутим, није распуштао и ускоро је употребио против босанског бана Стевана Котроманића, који му је, наговорен од угарског краља Лајоша, отео кнежевину требињску са Конављем. „Силном војском удари Душан против Стевана на Херцеговину, и на брзо освоји и придружи својој царевини сву ту кнежевину, од које у приморскоме дијелу све од Дубровника до Омиша“ пише Милаш. „Из Херцеговине пређе Душанова војска у Босну, те напредујући ухвати главни стан на дувањском пољу. Отуда је главни дио те војске продирао дуж ријеке Цетине и извору њеном, а други дио освајао је земљишта около ријеке Крке. Између других градова далматинског континента освојен је био и Имотски, где је Душан поставио јаку посаду својих војника… Допро је био Душан као побједилац све до близу Трогира, од куда су му 8. јануара 1351. године трогирски грађани послали дарове и своје посланике, да му се поклоне. Док је Душанова војска била у Далмацији, сестра му Јелена, удовица Младена Ђурђева Шубића, која је у име нејакога сина јој Младена владала у Клису и Скрадину, не могући сама да управља тим мјестима, договори се с братом и уступи му оба града. Душан их прими под своју власт и придружи их хумској кнежевини. Уједно, пошаље српске посаде у исте градове под заповједништвом старјешине царских алеманских тјелохранитеља Палмана за Клис и Ђурђа Исете, српскога властелина, за Скрадин. Ми мислимо да је то могло бити 1350, године, када је Душанова војска најближе била тим градовима. А може бити и да је било 1348. године, кад је Јеленин муж умро и кад је, усамљеној са нејаким сином, требало да брани своје од Мађара. Како било, ипак 1348. или 1350, свакако около те године Скрадин и Клис постају српски градови“. (Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, стр.133).

НА КОСТИМА ПРВИХ ХРИШЋАНСКИХ МУЧЕНИКА

 

„Побудом да ове калуђере српске из половине XIV вијека, да се зауставе низ ријеку Крку могло је бити оно предање које је и данас још живо, да је апостол Павао боравио у Далмацији било баш оно гдје је данашњи наш светоарханђелски манастир, тако да можемо слободно устврдити да су онај калуђер Рувим са своја два друга, начинили своје ћелије и дотичну цркву ондје гдје је данас поменути манастир, другим ријечима да су та три калуђера тада, 1350 године, положили први темељ истоме манастиру“

Свети Никодим Милаш

 

Док је Душан још ратовао у Далмацији, основан је на темељима ранохришћанског светилишта и места где је проповедао свети апостол Павле, у долини реке Крке (како смо описали у прошлом броју Печата) манастир Крка. У својој монографији о манастиру, Миљана Матић пише: „Како се претпоставља, најпре су на обали реке Крке око 1350. године подигнуте монашке ћелије заслугом старца Руфима (Рувима), Јелениног духовника и тројице монаха манастира Светих архангела из Јерусалима, који су овде дошли из Свете земље. И Крка и Милутинов манастир у Јерусалиму посвећени су светим Архистратизима. Подизањем манастирске цркве, Крка израста у најзначајнији духовни центар православља у Далмацији“ (Миљана Матић, Ризница манастира Крке, Музеј Српске православне цркве, Београд, 2022, стр.30).

Колико симболике носи ова задужбина! Колико је посвећености, духовне вертикале Светосавља и националног идентитета уткано у уздизање српске вере из ранохришћанског светилилишта и праха Кавуклије! Монаси су из српског манастира, који је краљ Милутин подигао поврх самог Христовог гроба у Јерусалиму, донели прегршт свете земље и расули је прво у Босни, где су 1317. саградили манастир Крупу, а затим у Далмацији, куда су добегли када је њихов манастир разрушен и преосталу свету земљу расули по темељима манастира Крке. Тако су и Крупа и Крка у Далмацији настале од истог светог праха брижљиво чуваног у монашкој торби српског богослужтеља за неке будуће подвиге и задужбине.

Оба ова споменика српске западне границе „живи су нам свједоци да је тада већ дубока корјена ухватила била у земљама около ријекама Крке и Цетине српска народност и православна вјера“ закључује Никодим Милаш. „Када су послије, за вријеме краља Твртка и затијем за вријеме турских навала, велике масе Срба из Босне и старе Србије прелазиле у Далмацију, народ је српски нашао ту браћу своју, ма и притиштену од латинштине, а нашао је ту и цркава и манастира, од куда је он црпао духовну снагу, да одоли туђину и да се кроз вијекове послије уздржи у вјери и народности својојЊ (Милаш, Православна Далмација, стр. 135).

 
Божидар Зечевић

Печат, Број 875, 27. фебруар 2026. године