Политика, 17. 2. 2024, СПЦ у Хрватској после 1945: Лички рат против Бога

Владика Горњокарловачки Симеон (Злоковић) Фото: Политика, Епархија Горњокарловачка

У Плитвичком Љесковцу, на изворишту Плитвичких језера, усташе су 1941. срушиле цркву Лазарицу, педантно, скидајући камен по камен. Демонтажу храма, под присилом, извеле су три групе Срба који су, после, скоро сви побијени.

У лето 1991. тадашњи Епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) осветио је нове темеље. Потписник ових редова разговарао је тада са јединим Србином (или једним од ретких) који је некако умакао егзекуцији, после рушења цркве.

У пролеће претходне године, у парку у Грачацу (јужна Лика), основан је локални одбор Српске демократске странке. Присутном аутору овог текста, извештачу “Политике”, тада је скренута пажња да се скуп одржава на затрављеним темељима цркве Вазнесења Господњег, коју су 1954. разорили локални комунисти. Од камења цркве саградили су мост преко речице Отуће, а вишак продали, за градњу задружне штале, усташком селу Свети Рок у којем је рођен Павелићев доглавник Миле Будак. Као и у многим местима Лике и целе ове епархије, тамо где усташе нису стигле да запале, униште или доврше уништавање православних храмова, посао су наставили домаћи, српски, сумасишавши бојовници Комунистичке партије Хрватске (КПХ). Али, нигде са толико цинизма, скаредности и морбидности као у Лици.

Крајем четрдесетих година прошлог века, страдале су цркве у Крбавском пољу, око Удбине (Светозар Борак, Далмација, Лика, Горски Котар... 2002). У Сврачковом селу, црква из 18. века уништена је 1949. а од храмовног камења зидана је задружна стаја у Пишаћу (Крбави). Претходне године солдати КПХ елиминисали су трагове постојања цркава из 18. века у селима Мутилићу и Комићу, и У Средњој Гори (19. век). Све три ове цркве у рату су запалиле усташе. Те године до темеља је срушена и црква у Плочи код Грачаца, из 18. века.

Најсаблажњивије епизоде у овој офанзиви силе нечастиве, приређене су педесетих година. Бизарне околности и детаље личке бласфемије преносимо према књизи публицисте из Загреба Чедомира Вишњића, “Време спорта и разоноде”, са поднасловом “Титина Хрватска и њени Срби 1951-1971” (2017), документоване списима из комунистичких архива:

– Тако је 21. септембра 1953. запаљена и сасвим уништена унутрашњост цркве у Зрмањи. Сав покретни инвентар цркве је под окриљем ноћи довучен у средину храма, поливен бензином и запаљен. Изгорио је иконостас, богослужбене књиге, лустери, сав намјештај, звона су попадала и разбила се. Било је то темељито уништавање. Ојађени Епископ горрњокарловачки (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар) Симеон Злоковић упутио је опширно писмо хрватској Комисији за верске послове, набрајајући све случајеве поратног антивцрквеног терора.

„Последњи немили случај у Зрмањи, који нас је до сржи узбудио, забринуо нас је за судбину несрећне и до темеља у рату разорене Епархије горњокарловачке“, пише Симеон, тражећи да се „енергично пресече психоза страха од кориштења прописа о слободи вере, коју стварају нижи органи власти“. Љутито је подсетио хрватске комунисте на крваву и суву истину: „На подручју моје Епархије сте освојили власт у земљи, и ми то знамо“!

Следеће године на реду је била већ поменута црква катедралних димензија, у Грачацу: „Саграђена 1715. године, а обновљена 1874. површине од 88 четворних хвати (316 квадрата, оп. аут), грађена од тесаног камена у барокном стилу, представљала је импресиван објект. У рату је изгорјела кровна конструкција, али је звоник остао читав. Послије рата свештеника није било, објект је био запуштен, у рјечнику локалних главешина кориштен је назив ‘клозет’ што вјероватно говори о његовој намјени у сајмене дане за пијане сељаке“.

Дакан Дукић, секретар котарског комитета КПХ и Мићан Маричић, председник котарског Народног одбора (НО), номинално Срби, затражили су „одозго“ (из Загерба) дозволу да сруше цркву. У врху КПХ муљају, пребацујући врућ кромпир православном попу Илији Ћуку (био у партизанима), секретару Комисије за верска питања НР Хрватске. Он предлаже да се црква „покрије“, а онда, за једног свештеника, додаје невероватну примедбу: „без обзира на сврху којој би могла да послужи“! Игранка је брзо завршена. На православни Велики четвртак, 23. априла 1954. „збор грађана“ (углавном присутни државни чиновници) одлучује да се црква сруши, а сутрадан ујутро, на Велики петак демонстрирано је крешендо лудила, кад су активиране личке „бене“ (малоумници) повлачиле конопце звона, звонећи кад се не звони, на најтужнији хришћански дан, изругујући се смислу Христове жртве. Већ послеподне тог дана црква је минирана. „Камен је развезен према локалним потребама, остаци звона су продани Отпаду“.

Била је то једна од нажалоснијих битака у личком рату против Бога. Која отркрива механизам: локални хрватски комунисти, Срби, иако суманути ентузијасти, само су играли своју ролу, а дозволе и инструкције су стизале из врха КПХ у Загребу.

Тужни Симеон шаље телеграм Јосипу Брозу. Успева да се пробије до Александра Ранковића „који му је обећао надокнадити штету за Грачац“. Грачачки богохулници крећу у акцију експропријације црквеног земљишта, а Епархији је за уништени храм „исплаћена минимална одштета“. Безбожници су своју работу наставили следеће, 1955. године, у градићу који се, макар од 822. (по франачком летописцу Ајнхарду) зове: Срб! И то како?! Без пандана у хроникама религиозног мазохизма. Пошто је најављен долазак свештеника и служба Божја, прва од 1941. покушано је, нестручно и безуспешно минирање цркве. Онда је потпаљена маса „продрла у цркву у којој су све порастурали и огромну количину људског измета нанели на св. Престо – Часну трпезу, како се ово најсветије место у храму зове и цркву као и врата опоганили овом нечистоћом“. Црква је дигнута у ваздух касније, из другог покушаја.

Изопачени србски комунисти извели су ово запањујуће злодело у месту где су Срби подигли устанак против усташке државе, без учешћа комуниста.

Због отимања и препродаје црквене земље у Врелу Коренице Злоковић се 1955. пожалио на адресу НО Титова Кореница како није, досад, могао да реши имовинска питања „јер су првог свештеника повратника линчовали на улици“, а кад је 1952. дошао други, поп Миле Навала из Српских Моравица (Горски Котар), отерали су га писаним наређењем. Владика се позвао на Закон о правном положају верских заједница из 1953. типујући да ће то зазвонити у ушима локалних политичара. Цинично и фишкалски „учено“ одговорио му је Душан Ћушић, шеф НО. Поента је у тону Ћушићевог одговора. Он СПЦ зове „такозваном“, упозорава епископа како је „ноторна чињеница“ да је „народ овог краја“ током рата и после „раскрстио тј. једном заувијек обрачунао (се) са религијом уопће“ и да је поп Навала морао напустити село Врело зато „што народ тога краја није дозволио да му попови поново сервирају своја накарадна учења“.

За амбициозну и црнохуморну намеру владике Симеона, да комунистичком легислативом заплаши провинцијалне црвене кнезове у Лици, Вишњић каже: „Можда негдје и би (успео), али не у српској Лици“.

Милан Четник