Венци у спомен на страдалнике: са комеморације у Крагујевцу Фото Политика, М. Игњатовић
Крагујевац – Громовића улаз у „Заставу” био је јуче место подсећања на 21. октобар 1944, када су партизанске јединице, месецима после уласка у град, у кругу фабрике стрељале више од 2.000 Крагујевчана – професора, трговаца, занатлија, свештеника, предратних политичара… Због „сарадње са окупатором”, они су, пред преким судом, или без икаквог доказивања кривице, осуђени на смрт.
Према причама старијих мештана оближњег насеља Пивара, штектање митраљеза чуло се до дубоко у ноћ. Услед бројних притужби, официри Озне, који су руководили стрељањем, наредили су да се отпочне са тихом ликвидацијом „непријатеља народа” – ножем и маљем. За егзекуцију су били задужени припадници 6. бригаде 17. ударне дивизије.
Од 1999, када је под пендрецима Милошевићеве полиције постављена спомен-табла посвећена жртвама партизанског терора, код Громовића улаза сваког 20. октобра је и Петар Симовић. У крвавој освети „ослободилаца”, он је изгубио оца Драгомира, последњег предратног градоначелника Крагујевца.
– Када су ми јавили да је отац убијен, имао сам 17 година. Био сам у Босни, након што сам мобилисан у редове Народноослободилачке војске. Плакао сам, али командиру нисам смео да кажем због чега. Бојао сам се. Мој отац је био угледан трговац, али са окупатором никад није сарађивао – прича нам чика Пера.
У годинама револуционарне диктатуре, Петру Симовићу је одузета готова сва очевина. Остао је без радње у центру града и половине породичне куће. Годинама је крио свој прави идентитет, јер је са презименом „народног непријатеља” било готово немогуће добити посао.
Молебан жртвама партизанског терора и јуче је, као и свих претходних девет година, протекао без велике помпе. Венце су положили потомци убијених, представници Равногорског покрета, те градоначелник и председник Скупштине града Крагујевца – Верољуб Стевановић и Саша Миленић.
Након помена, на спомен-плочи код Громовића улаза остала је тек покоја свећа слабашног пламена.
Б. Карталовић
