Политикин забавник, 31. 10. 2015, Априлски рат: Кад је небо горело до последње бомбе [из Архиве]

Амблем Југословенске краљевске авијације  Фото: Википедија

Амблем Југословенске краљевске авијације Фото: Википедија

Иако суочени, с пролећа 1941. године, с најмоћнијом ратном машинеријом у историји, наши ваздухопловци више пута силовито су узвратили непријатељу. Док се о ловцима понешто и сачувало у сећању, бомбардери су готово заборављени.

Кошмарна недеља 6. априла 1941. године осванула је дивљачким нацистичким бомбардовањем Београда без претходне објаве рата, и поред тога што је био проглашен за небрањени, „отворен град”. Више стотина тона разорних и запаљивих бомби сручило се на успавану престоницу Краљевине Југославије, сејући уништење, ужас и смрт. Како су после рата посведочиле немачке војсковође, био је то пре свега чин Хитлерове сујете и његове личне освете Србима, за све дугове још од претходног рата, с мало или нимало војног значаја. У исто време, немачки авиони окомили су се и на летелишта Краљевског ваздухопловства, у намери да још на тлу сломе сваки покушај отпора. То им је понегде пошло за руком, потпомогнуто неспособношћу и свеприсутном „петом колоном” у југословенским редовима, али било је и много светлих примера.

Најпознатији је онај Шестог ловачког пука, чији су се пилоти упркос великој бројчаној несразмери, попут својих наследника шездесет година касније, одважно супротставили непрегледној маси авиона који су у таласима хрлили ка Београду. Током следећих неколико дана пук се овенчао крвавом славом бранећи главни град и оборивши десетине непријатељских летелица, пре него што је и сам нестао у ратном пламену.

Међутим, док су напори наших ловаца у одбрани земље макар донекле остали упамћени у сећању народа, дотле су подухвати њихових колега на бомбардерима данас потпуно заборављени.

 

Закаснеле припреме

Крајем тридесетих година, у предвечерје новог светског рата, југословенски војни врх почео је обимно осавремењавање и набавку нових врста авиона. Већину њих испоручили су будући непријатељи Немачка и Италија, али и Велика Британија. Уз њих, и домаће фабрике дале су важан допринос, развојем својих и лиценцном производњом иностраних летелица. Нажалост, све то је ишло веома споро, па је до пролећа 1941. године, од предвиђених више од хиљаду авиона, стварно стање достигло једва три стотине. Врло брзо ће се показати да то није ни близу довољно да се заустави најмоћнија ратна машинерија света. Средином марта све јачи притисак сила Осовине довео је до тајне мобилизације летачких јединица и њиховог изласка на положаје. Свака је добила задатке за случај напада и чињени су напори, истина недовољни и закаснели, да се спремно дочека предстојећи рат који је, након преврата 27. марта, бивао све извеснији.

Управо тада је капетан Владимир Крен пребегао Немцима и одао им многе поверљиве детаље. Касније га је новостворена квислиншка хрватска држава наградила високим чином, а после рата је за своје поступке платио главом. Иако овај догађај неће бити усамљен у предстојећим недељама, ипак је највећи део ваздухопловаца часно и храбро вршио своју дужност, без обзира на национално порекло.

Током тих последњих мирнодопских дана испуњених напетошћу бројни различити извори неумитно су указивали на то шта се спрема, те да непријатељи гомилају нечувену ваздушну силу у суседним државама, дуж читаве границе. И поред свега, авијација је најспремније од свих делова оружаних снага одговорила на мучку агресију.

 

Плава смрт

Главни удар Немачке и њених помагача у зору 6. априла кренуо је из Бугарске, усмерен на најјужнију од тадашњих девет бановина, Вардарску. Тамо се налазио Трећи бомбардерски пук, са шездесет двомоторних бомбардера „дорније 17”, једна од наших најбољих и најснажнијих јединица. На несрећу, на кључним местима били су симпатизери непријатеља. Наиме, иако је још раније добио наређење да тридесет авиона с изложеног скопског пребаци на помоћна летелишта, тамошњи пуковник Горјуп није предузео ништа. Штавише, вече уочи напада свима је дао слободан излазак у град, остављајући незаштићене авионе уредно поређане један до другог. Ујутро су их Немци збрисали, оставивши иза себе тек шачицу читавих машина и страшан неред. У трен ока половина пука претворена је у прах и пепео.

Док се то дешавало, његов други део, смештен у околини Приштине, реаговао је много прибраније. Чувши за пропаст у Скопљу, тек пробуђени мајор Бранко Фанедл и његов штаб одлучили су да одмах узврате, и ускоро су сви расположиви авиони тутњали низ писту кроз прохладно пролећно јутро. Винули су се ка граници, одакле су километрима дуге колоне тенкова и војника непријатеља већ вијугале друмом. Када су на небу угледали наше бомбардере, мора да су помислили да су њихови сопствени, јер у силном изненађењу готово да нису опалили ни метка.

У првом нападу у рату више од два туцета хитрих „дорнијеа” засуло је непријатеља кишом бомби. Начинивши праву пометњу, неокрзнути југословенски авиони вратили су се назад, где су брзо поново наоружани, па су опет појурили у борбу. Утисак који су оставили на присутног немачког ратног извештача сликовито описује надимак који им је наденуо – „плава смрт”, по боји којом су били одоздо офарбани.

Међутим, тада су на позорницу поново ступили издајници. На вести о сјајном успеху Фанедлових „дорнијеа”, његов надређени, пуковник Обуљен, забранио је даље летове, правдајући то наређењем Врховне команде. Не часећи, ово је искористио непријатељ, који је пронашао летелиште Трећег пука и лако уништио десетину бомбардера. Да би што пре узвратио, капетан Наумовић је на своју руку похитао са неколико преживелих „дорнијеа” за нападачима који су се враћали у Бугарску. Тако је дошао до њиховог аеродрома. Доле на земљи безбрижни Немци нису ништа слутили и, док су схватили о чему се ради, већ су ка њима звиждале бомбе. Поред више погођених авиона, настрадало је и предграђе Софије.

 

Таковски крст над Аустријом

Нешто даље, први дан рата затекао је Седми бомбардерски пук у Дринској бановини, код Пожеге и Чачка. Део ове јединице, опремљене тромоторцима „савоја маркети 79”, имао је срећу да се нађе у рукама одлучног пуковника Петра Вукчевића, прекаљеног ратника Првог светског рата. Након што је читаво јутро обилазио и бодрио своје људе, лично је повео напад преко Проклетија на италијанска упоришта на северу Албаније. Уз буку, тресак и дим, њихове бомбе пале су на аеродроме и мостове око Скадра. За то време остатак пука је, захваљујући кукавичком вођењу, мирно преседео готово читав рат.

На другим местима није недостајало воље за борбом. У Осмом бомбардерском пуку у близини Бања Луке, средишту Врбаске бановине, за рат су сазнали слушајући драматичне вести „Радио Београда”. Мало потом, у првом од низа смелих дејстава које ће извести, летачи пуковника Диклића су с неколицином двомоторних „бристол бленима” напали територију самог немачког Рајха. Незабораван утисак на запрепашћене становнике Граца оставио је наредник Карел Мурко, који је у бомбардеру с таковским крстовима на крилима у бришућем лету пројурио изнад железничке станице, пославши је у ваздух.

Сутрадан ујутро вратили су се у пуној снази, с преко двадесет авиона, премда су се саботери током ноћи трудили да покваре што више њих. По сећању једног од учесника, „дошао је час да се удари ратнички или умре!” Не би ли се пореметило окупљање немачких трупа на мети су били аеродроми, мостови и пруге у јужној Аустрији. И поред јаке одбране, озбиљније штете међу бомбардерима спречили су југословенски ловци штитећи их. Међутим, већ на следећем задатку тог поподнева они су несрећно изостали, с кобним последицама по Осми пук.

Када је десетак „бленима” усред бела дана пошло у напад на аеродроме у Мађарској, са којих су непрестано полетали нападачи на наш главни град, обавештени на време, спремно су их сачекали ројеви насртљивих ловаца и противавионски топови. Без икакве пратње и сасвим сами, били су изгубљени. Ипак, нису устукли, одважно наставивши даље кроз ватрени зид. Један за другим, падали су претворени у буктиње.

Мање од половине их је преживело, а међу погинулима су била оба заповедника група, мајори Доновић и Тешић, и заповедници ескадрила, капетани Војинов и Јовичић. Сав изрешетан, авион наредника Мурка некако је успео да се врати кући. Сличну судбину доживела је и Једанаеста извиђачка група из Срема, у Дунавској бановини, такође на „бленимима”, у покушају да нападне немачке аеродроме у Румунији.

 

Пакао код Качаника

Догађаји нису остављали времена да се ожале пали саборци. На јужном ратишту ствари су се одвијале муњевито, и већ 7. априла Немци су ушли у Скопље продуживши даље, да сасвим одсеку одступницу нашој војсци ка Грчкој. Да их у томе спрече све од себе давали су „дорнијеи” Трећег пука с Космета. Протекли успешни налети подигли су морал, и сви су били нестрпљиви да поново бију „Швабе”.

Прво је то учинило једно одељење које је препало повећу групу немачких возила на одмору поред пута и истресло бомбе на њих, док је друго тукло железничко чвориште у Бугарској. Напади на надирућег непријатеља трајали су целог дана, али спретним мењањем летелишта и маскирањем, јединица је сачувала све своје авионе.

Те среће није био Први бомбардерски пук, који се „бленимима” из Бијељине и Параћина у међувремену укључио у борбе, брзо искусивши горчину губитака. Њега је храбро предводио пуковник Фердо Градишник, један од најпознатијих предратних пилота и учесник многих аеромитинга, док нешто касније и сам, заједно са својом посадом, није изгубио живот. У жељи да што прецизније погоди, спустио се толико ниско да су, вероватно, његов авион срушиле крхотине бачених бомби.

До јутра 8. априла немачке оклопне дивизије доспеле су до улаза у Качаничку клисуру, пред врата средишње Србије. Ту су браниоци на њих бацили готово све снаге које су имали. Још пре свитања полетело је седам „дорнијеа” мајора Жикића, заподенувши крваву битку.

За њима су, у кратким временским размацима, следиле тројке „плавих” бомбардера Трећег пука, које су се и обрушавале на непријатеља, не марећи за опасност. Са једва сто педесет метара висине, наши летачи могли су да виде ситне обрисе војника како панично беже пред ужасом који је јурио одозго.

Хајци су се ускоро придружиле „савоје”, „бленими”, па чак и ловци из других пукова, претварајући уски пут у пакао. Закрчени и стешњени између стрмих обронака Шар-планине и Скопске Црне Горе, освајачи нису имали где да се склоне. Десетине мртвих и рањених лежало је покрај уништених и запаљених возила, док је језиви одјек прасака и пуцњаве одјекивао унаоколо.

Међутим, чим су се прибрали, одговорили су ништа мање жестоко. Утом је други крак челичне лавине провалио са истока и, газећи све пред собом, захуктао се преко Пирота и запутио ка Нишу. Никакви покушаји више нису могли да је зауставе, и следећег дана средиште Моравске бановине, претходно опустошено и разорено бомбама, било је заузето. Потајне наде у васкрсење Солунског фронта и било какав срећан исход рата тиме су и сасвим згасле.

 

Признање непријатеља

Једна невоља пратила је другу, када су 9. априла густи облаци, киша и снег приковали наше авионе за земљу. Немци су наставили напредовање. Да све буде горе, на северу и западу почели су нове продоре из Румуније, Мађарске и Аустрије, испраћене побунама, издајством и често одушевљеним дочеком мештана. Из часа у час југословенска Краљевина је нестајала. Трачак ведрине унеле су „савоје” Осамдесет прве групе из Мостара, бомбардовањем италијанског Задра.

Тих дана је Команда ваздухопловства, која се веома мучила да похвата конце догађаја, сменила споменуте пуковнике Горјупа и Обуљена, али то њих није омело да посећују јединице и разносе свакојаке гласине и панику. Потпуно расуло сачувало их је од било какве одговорности. Заповедање Трећим пуком преузео је пуковник Вукчевић.

Време се најзад поправило 12. априла, и капетан Ђонлић одмах је повео три „дорнијеа” из Чачка да сруше мост у Ћуприји преко којег су Немци управо прелазили, али све бомбе су промашиле циљ. Остали су напали колоне возила с нешто више среће. Истовремено, нова трагедија догодила се на аеродрому у Бијељини, где су противнички ловци на земљи ухватили мноштво авиона који су се ту са разних страна обрели током повлачења. Другде су их спаљивале сопствене посаде да не буду заробљени.

Таковски крст: Рондела Југословенске краљевске авијације, која је после 2000. године враћена у употребу Фото: Википедија

Таковски крст: Рондела Југословенске краљевске авијације, која је после 2000. године враћена у употребу Фото: Википедија

 

ПРЕКО ДУБОКИХ ВОДА

Током две судбоносне априлске седмице скрштених руку нису седели ни морнарички авијатичари, понајпре Трећа хидропланска команда из Боке Которске, у Зетској бановини. Тако су, уз помоћ тек шачице расположивих „дорнијеа 22”, хидроавиона са пловцима наоружаних лаким бомбама, предузели више прекоморских напада на италијанске ратне и теретне бродове у јако брањеним лукама Драч, Бриндизи и Бари, па чак и на један њихов конвој на пучини.

Не заостајући ни мало храброшћу за друговима с копна, успели су да изазову прилично збрке, али и штете многоструко јачем непријатељу. Када је напослетку пораз постао неминован, бројни припадници Краљевске морнарице одбили су да га прихвате, радије изабравши часну смрт, попут поручника Спасића и Машере на разарачу „Загреб”, или, пак, прелета ка Савезницима и наставак борбе широм Средоземља.

* * *

Први и Осми пук, као и Једанаеста група, престали су да постоје. Закључивши да је све пропало, неки авијатичари пробали су да прелете чак у Совјетски Савез, али мало ко је успео у тој намери. Они који су преостали решили су да се боре до краја. Коначан слом већ се могао назрети, и на сваки нови задатак одлазило се са мање наде него на претходни.

Поврх свега, осмог дана рата стигла је мучна вест да је, поред многих градова и вароши, изгубљена и престоница. Разрушен и изранављен, Београд је пао. Дотле је неуморни Трећи пук полетео још једном ка долини Мораве, са мајором Фанедлом на челу. Недалеко од Јагодине опазили су непријатеља и устремили се на њега, грмећи тик изнад крошњи дрвећа. Дочекала их је убитачна паљба са земље.

И иначе погибељни, напади са мале висине тада су постали право самоубиство, јер је безброј ужарених цеви одасвуда сипало ватру на долазеће бомбардере. Фанедлов „дорније” улетео је право у тај смртоносни бараж и суновратио се, одневши сву тројицу летача у смрт. Према сведочењима, видевши овај призор, неколицина немачких официра одала је војнички поздрав храбрим противницима. Данас ту стоји достојан мермерни споменик њима у част.

 

* * *

Преживели авиони сакупили су се наредних дана код Никшића, одакле су помогли да се у Грчку избаве млади краљ Петар II и Влада. Неки су касније уништени, други су пали у руке непријатељу, а ретке који су се пробили на Блиски исток преузели су Британци. Њихове посаде расуле су се на различите стране, често и међусобно завађене и зараћене. Трагичан и краткотрајан Априлски рат окончан је 18. априла безусловном предајом југословенских снага.

 

 

Аутор: Зоран Мудрић
Први пут објављено: Политикин Забавник, број 3227, 2013. године

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed