РТС, 24. 1. 2023, Марија Јововић, ћерка човека који је убио Анту Павелића: Мој отац није био терориста [Видео]

Благоје Јововић, на десној слици са Милом Кривокапићем, Мар дел Плата Фото: MilitaryShop.rs

Благоје Јововић, на десној слици са Милом Кривокапићем, Мар дел Плата Фото: MilitaryShop.rs

Навршило се тачно 100 година од рођења Благоја Јововића, човека који је извршио атентат на једног од највећих ратних злочинаца у Другом светском рату, усташу Анту Павелића. О Благоју Јововићу у Јутарњем програму говоре његова ћерка, Марија Јововић и Стеван Костић, аутор документарног филма „Благоје Јововић и Анте Павелић – било једном у Аргентини“.

Документарни филм уредника РТС-а Стевана Костића, Благоје Јововић и Анте Павелић – било једном у Аргентини, овенчан признањем Удружења новинара Србије, први је открио детаље атентата на Анту Павелића који је извршио Благоје Јововић, 10. априла 1957. године у Аргентини.

Како се наводи у филму, личношћу Благоја Јововића се нису бавили историчари, већ су о њему писани публицистички романи. Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини.

Гошћа Јутарњег програма Марија Јововић, ћерка Благоја Јововића, која живи у Аргентини, наглашава да оца памти као пажљивог оца и дивног мужа.

Осим тога, Марија се сећа да је отац много читао и бавио се проучавањем српске историје, о чему је и писао. У Аргентини је имао велики круг пријатеља и био цењен као добар човек.

 

Тајна коју није знала ни породица

Стеван Костић, аутор филма о Благоју Јововићу, напомиње да је стицајем околности он открио да је Марија била заједно са оцем у Црној Гори 1998. године, када је Благоје испричао целу причу о убиству Павелића.

Наиме, како каже гошћа Јутарњег програма, те године је кренула с оцем и мајком из Аргентине пут Црне Горе на помен покојном стрицу. Сусрет са фамилијом је био јако емотиван, јер се Благоје после 55 година вратио у домовину.

„Онда смо после пар дана отишли у манастир Острог, а отац до тада нама никада није причао о атентату“, додаје Марија. „Мајка и ја смо га чекале испред манастира и питале се зашто се отац тако дуго задржао унутра. Није га било сат времена, а ми нисмо знале где је. А он је био са митрополитом Амфилохијем. Тог дана је испричао све како је било. Ми као фамилија до тог тенутка нисмо ништа знали“, наглашава гошћа из Аргентине.

 

Зашто је један човек морао да узме правду у своје руке

О кретању Анте Павелића се доста знало, напомиње Стеван Костић. О њему су писали и хрватски историчари, пре свега Богдан Кризман. Писало се и у усташкој емиграцији.

„Павелић 1947. одлази у Аргентину. Тамо се скрива. Као што сви знамо, тамо је била безбедна локација за многе нацистичке злочинце после Другог светског рата. До 1998. године је важила прича како је наводно Удба извршила атентат на Павелића. Усташка емиграција у Аргентини није много причала о томе, вероватно им није било баш популарно да причају како је то урадила Удба. С друге стране, ни југословенска страна није много причала о томе, а нема и неких архива“, објашњава Костић.

Зна се да су југословенске власти педесетих година тражиле његово изручење јер се претпостављало да се Павелић тамо налази, али је јако мала вероватноћа да је обавештајна служба у то време могла то да извши, јер са атентатима се креће тек негде шездесетих, крајем седамдесетих година, напомиње Костић.

„Сад, ја могу да причам из онога што су мени причали, између осталог и Милева Гаћеша Пићан која је, нажалост, прошле године преминула, а која је била једини живи организатор атентата, не учесник. Она ми је говорила да је један њен рођак, Црногорац из Мар дел Плате који је радио као полицајац, случајно на неком месту легитимисао човека. Видео је да у документима пише неко аргентинско име, а да је пред њим нико други до Анте Павелић. И тако су они, по њеној причи, сазнали. Била је укључена она, њен муж, њен брат Милан, Мило Кривокапић, Благоје Јововић и свештеник Радојица Поповић. То су људи који су знали за атентат, нико други“, наводи аутор документарног филма Благоје Јововић и Анте Павелић – било једном у Аргентини.

 

 

Атентат обавијен велом мистерије

Када је коначно Благоје Јововић 1998. године дошао у Острог и испричао своју причу, коју је касније испричао и новинару Тихомиру Бурзановићу, преточену у књигу Два метка за Павелића.

Касније су се појавиле и друге књиге, додаје Костић. Перо Златар је написао књигу у којој има више фикције и детаља који нису веродостојни, али медији су и то узимали као аутентично сведочење, а све због недостатка историјских извора. Пре десет година се појавила и трећа књига – Миодрага Ћулафића који је разговарао и са осталим учесницима атентата.

„Онда је све те публицистичке романе требало прочитати, видети нелогичности и нетачности. Нешто сам причао и са породицом, са Маријином сестром Карином и Милевом Гаћешом. Онда сам у том филму пробао да дођем до приближне истине, наравно уз ону ограду, да испред свега треба да стоји ‘наводно’, јер Благоје се на крају сам нашао лицем у лице са Антом Павелићем, што је исто стицај околности“, истиче Костић.

Марија Јововић је такође написала књигу о свом оцу, Благоје Јововић српски херој у Вучјој јазбини.

„Ја имам праве информације које сам чула директно од њега. Има доста књига, али нема толико информација о њему, о његовој личности, ко је он био као човек, шта је радио у Аргентини и шта је радио пре атентата и после атентата“, наглашава гошћа Јутарњег програма.

У Бјелопавловићима у Даниловграду доста се прича о Благојевом подвигу. Одржана је и трибина поводом стогодишњице његовог рођења, на којој је говорило више историчара. Планирано је да се подигне и споменик. Поред тога, Загорска улица у Земуну преименована је у Улицу Благоја Јововића.

Међутим, многи су Благоја Јововића оптуживали да је терориста, да је био агент Удбе и плаћени убица, напомиње Марија Јововић.

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed