Statuta Valachorum, 1630. са приказом аустријског цара Фото: Вечерње новости
МУЗЕЈ Срба у Хрватској појавио се нагло на мапи музеја 1946. године. Нагло је и сагорео. Са звезданих висина његов је суноврат почео непуних пет година од оснивања.
Овим речима почиње текст Музеј комета, увод у монографију Музеј Срба у Хрватској историчара уметности Андреја Вујновића, која је и својеврсна споменица на већ давно заборављену институцију нашег народа у Хрватској. Реп те комете осипао се четрдесетак година, да би потпуно нестао средином осамдесетих.
Вујновић у свом делу, у чијем поднаслову пише да је „студија случаја“, уз реконструкцију рада и најсветлијих тренутака Музеја Срба у Хрватској, посматра историју ове институције и као занимљиву метафору односа Срба и Хрвата у некадашњој југословенској републици од краја Другог светског рата до предвечерја грађанског рата.
– Последица тих односа је и настанак и нестанак Музеја – тврди аутор за „Новости“.
– Уз разлоге због којих је укинут, као музеалцу било ми је интересантно да сагледам укупно постојање ове установе, њене светле и велике тренутке.
За писање књиге, коју је објавило Српско културно друштво „Просвјета“ из Загреба, некадашњи директор Историјског музеја Србије служио се архивском грађом више институција: од Музеја за умјетност и обрт, Повјесног музеја Хрватске (у чијем саставу се Музеј Срба у Хрватској нашао као засебно одељење, пре него што се угасио), до Архива Хрватске и загребачког Музејско-документационог центра.
– На самом старту интенција је била да Музеј сакупља предмете из Народноослободилачке борбе и приказује, пре свега, борбу српског народа у Хрватској у Другом светском рату, али већ од тог почетка, у концепцији и поставци предност је дата приказу борбе Крајишника унутар Хабзбуршке царевине, како за интересе те државе, тако и за свој социјални положај.
Одмах да кажем, целу историју Крајине потом је преузела хрватска историографија.
Дугогодишњи директор који се бавио том темом, Бранко Сучевић скрајнут је као и Федор Моачанин, кустос који је од почетка био укључен у стварање Музеја. Српска димензија се све више представља као влашка, са циљем негирања српског идентитета и историје на простору Војне Крајине.
Међутим, педесетих година све је, како тврди саговорник, изгледало другачије: интензивно се радило на сталној поставци, организоване су изузетно посећене изложбе – попут изложбе о српској књизи у Хрватској – на које су долазили представници ЈАЗУ и високи функционери, попут Владимира Бакарића. Али, са сменом српске политичке гарнитуре која га је основала – Душана Бркића, Радета Жигића и Станка Опачића – под оптужбом за сарадњу са ИБ, чија је заснованост и данас недоказана, Музеј је изгубио снагу.
– Хрватска политика исисавала је, како каже један колега, животну енергију из српских институција и од њих је и остала само љуштура, која се потом сама од себе урушила – додаје Вујновић. – У састав Повјесног музеја Музеј Срба је ушао 1961. упркос инсистирању друштва „Просвјета“ да остане самосталан. Притисци на остатке те институције наставили су се под маском приче о рационализацији, да би 1966. и 1967. године почели директни националистички напади, и то од стране људи који су се касније потпуно експонирали као хрватски националисти. Та дешавања су потанко изнесена у књизи.
Музеј се, према речима аутора књиге, једноставно гушио: као пример може да послужи податак да се од средине шездесетих година, када је било 14-15 запослених, њихов број смањивао, најпре на четворо-петоро, да би пред гашење одељења за фондове била задужена једна особа.
На срећу, Музеј није нестао без трага, истиче наш саговорник и додаје да је у доба свог трајања објављивао каталоге збирки. Већи део фонда Музеја су чинили и црквени предмети и уметничка дела, која су од 1981. почела да се враћају Српској православној цркви. Ова дела су се обрела у Музеју захваљујући Владимиру Ткалчићу, човеку који је повезан са судбином српске сакралне грађе у НДХ, прича Вујновић.
– Реч је о склањању тих добара из фрушкогорских манастира 1941. и из православних цркава са подручја НДХ. Код Срба се акција Ткалчића још назива пљачком, а код Хрвата заштитом и спасавањем, али не од усташа, већ од Немаца. Чињеница је да је Ткалчић успео да активира усташку државу да обезбеди камионе и вагоне како би грађу превезли у Загреб, а да су је потом загребачки музеалци, пре свега они из Музеја за уметност и обрт, обрадили и похранили у музејске депое. Ове предмете нису укључивали у своје фондове, већ су им назначили порекло у искреном уверењу да ће у неком тренутку бити враћени власницима. Добрим делом је то тако и било.
Фонд Музеја који није припадао СПЦ, након дефинитивног нестанка средином осамдесетих се утопио у збирке Повјесног музеја Хрватске. Све је у депоима, а експонати се само повремено укључују у неке изложбе, попут поставке о Војној Крајини, на којој се нашло оно што се назива Влашким статутима, а заправо су српске привилегије добијене од аустријских царева.
Саговорник каже да је после рата грађа са Фрушке горе враћена београдском Музеју Српске православне цркве, а да је оно што је узето са подручја послератне ФНР Хрватске предато, у договору са Црквом, Музеју Срба у Хрватској, а што није било за њих, тешко оштећеним храмовима на том подручју:
– Ткалчић је и направио први пројекат и прву концепцију Музеја Срба у Хрватској, заједно са изузетним музеалцем, историчарем и историчарем религије Радославом Грујићем. Они су радили на обради и сакупљању предмета, и на кадровском формирању институције.
Предлог Грујића био је да у Музеју запосле Дејана Медаковића. Медаковић је понуду одбио, а улога младог, перспективног историчара, Србина из Хрватске, који би се бавио српском баштином наметнута је Федору Моачанину, који је до 1967. сјајно обављао улогу. Притиске којима је шездесетих година био изложен у Повјесном музеју Хрватске није могао да издржи и отишао је у другу установу.
Поставка Музеја приказивала је знамените личности Срба у Хрватској преко предмета који су им припадали, пре свих Стојана Јанковића и Симу Матавуља. Велики део фонда црквених предмета чинили су радови иконописачких школа из Гомирја и Комоговине. У Музеју су се налазила и изузетна уметничка дела из 18. века, као што је слика Арсенија Теодоровића са приказом владике Живковића и „Страдање свете Варваре“ Теодора Илића Чешљара.
– Свест о том Музеју је и даље у доста густој магли, али би се малим корацима тај део српске баштине могао опет ујединити и организовати у музејску институцију Срба у Хрватској – поручује Вујновић.
СВЕТАО ПРИМЕР
СВЕ што је после затварања Музеја враћено Цркви и што се нашло по епархијским музејима у Хрватској, нападнуто је у грађанском рату деведесетих са жељом да се уништи – објашњава саговорник.
– И у тим мрачним данима засветлео је пример Ивана Хитија, официра хрватске војске, који је насупрот вољи старешина, у Пакрацу 1992, у црквеном дворишту сакупио разбацану српску грађу и тако је спасио за шта је касније добио одликовање Српске православне цркве.
ЗАПОСТАВЉАЊЕ
ТУЖНА је прича и то да није постојало велико интересовање ни самих Срба за властити музеј – каже саговорник.
– Када је изгубио свој изложбени простор у центру Загреба, поред некадашњег Трга републике, у садашњој Улици Фране Петрича, две године српско, ни културно, ни политичко руководство за то није ни знало, што говори колико су га често посећивали.
ПОЛЕМИКА СА МЕДАКОВИЋЕМ
У ВРЕМЕ настанка, Срби су Музеј доживљавали као део свог идентитета, не само бораца у Народноослободилачкој борби, већ као идентитет старог народа на подручју саме Хрватске.
Указано је, на пример, да је Стефан Немања подигао цркву на Мљету, а да је његов најмлађи син Растко Немањић био кнез Стона. То је изазвало велике политичке полемике у музејским круговима, а чувена је расправа која се педесетих година одвијала између хрватских историографа и Дејана Медаковића. Жестоко су се окомили на њега тврдећи да су Срби, који се помињу у Ајнхардовим аналима у деветом веку и са којима је повезан топоним Срб, заправо неки други Срби, открива историчар уметности.
Миљана Краљ
