Српска историја, 19. 1. 2021, Проф. др Драгољуб Петровић (†2024) о српској историји и језику [из Архиве] In memoriam

Професор др Драгољуб Петровић (1935-2024) Фото: Вечерње новости, Дарко Дозет

Бојанић: Укратко, добре и лоше стране комунизма у Србији?

Петровић: Да је комунизам имао добрих страна, не би га Вудроу Вилсон и његова демократска сорта „извезли“ у Русију, а две године касније испоручили га и нама. И тај пројекат Руси су платили са 60 милиона својих бољих глава, а Срби макар са половином њиховога садашњег броја. С друге стране, кад се комунизам после Другога св. рата најавио да ће се вратити својим творцима, они нису „препознали своје дело“ и неколико његових најистакнутијих предводника „посадили“ на електричну столицу; та је епизода америчке историје позната као „макартизам“, а затворена је Ајзенхауеровим председничким декретом којим је забрањен сваки облик комунистичке памети.

Не знам је ли тим декретом комунизам стављен на списак терористичких организација или злочиначких идеологија, али ни Русима ни Србима то више није ни важно: он је њих жестоко уназадио – ако се не покаже да их је дефинитивно уништио! У вези с Русима овде помињем само појединост да се пре Октобарске несреће предвиђало да ће половином 20. века њихов број достићи 343 милиона и да ће тиме надмашити сву Европу; данас се „проговара“ да их има мање него Турака (а „чују се и гласови“ да их више нема ни колико Немаца). А што се Срба тиче, они већ могу признати – да их више уопште нема: уништени су у Хрватској, нема их више у Босни и Херцеговини, у Црној Гори преселили се у Дукљане и завиличио их Ватикан, у „Македонији“ угашена немањићка историја, култура и духовност, а у Србији их дефинитивно дотуца светски демократски олош уз помоћ домаћих крупних лопужа, ситних трговаца, независних и незајажљивих новинарских и НВО-проститутки и свеколике осмуђене српске државне и националне памети. Комунизам је, дакле, раздробио српски етнички и духовни простор, из српског језика изродило се мноштво његових деривата, тј. заперака, неке „агенде“ предвиђају да ће Рашка област бити „пресељена у Турску“, да ће се Војводина вратити под хабсбуршку стражњицу, да ће источна Србија „отићи“ у Румунију и Бугарску, а да ће у Шумадију бити пресељени сви европски Цигани и у матичне књиге уписани да су у Шумадији рођени.

И све су то Србима приредили комунисти према напред поменутим „тринаестојулским правилима“: „Наши несрећни људи, страдали од усташа, доживели су једнако грозна мучења од стране херцеговачких партизана и комунистичких пролетерских бригада. Ужаси нису престајали, ни за трен. Мржња усташа према Србима, али и домаћих комуниста према свему српском и православном – свему што није одмах потекло ка њима и није хтело да стави црвену петокраку уместо вековних отаџбинских симбола – била је безумна и демонска. Са безбројним списком почињених злочина. Убијане труднице, мучени старци и деца, људи бацани у јаме, клања и пуцања у потиљак, сипање воде у нос док се не напуне плућа, групна силовања (за која су комунисти по правилу оптуживали своје противнике), држање у леденој води и терање да се босих ногу иде преко срче од сломљеног стакла и бодљикаве жице, бацање бомби међу жене и децу, играње ’крвавог кола‘ око побијених националних бораца и чланова њихових породица, батинање до смрти, одсецање глава, чак и печење на ражњу… све су то били комунистички специјалитети за своју ’заблуделу браћу‘ и утеривање страха у кости.“

И тако ће се догодити да ће Србија нестати, Србија на чијој је памети, и костима, настала и сва Европа и сва европска цивилизација, Србија која је изградила Лепенски Вир и Винчу, а „Европа“ сад хоће да их представи као „загонетку европске подунавске цивилизације“ не водећи рачуна о томе да „то Подунавље“ обухвата само оне области које су насељавали Срби и да тамо од „модерне Европе“ нису остали никакви трагови осим злочиначких. И при свему томе српски се језик нашао у основи, може бити, свих европских аријских језика (да се то догодило с грчким, латинским и немачким, показао је Левек, а за остале језике то ће се показати као лакши део посла. („Утешна је“, притом, околност да они који припремају нестајање Србије истовремено припремају и уништење модерне цивилизације у целини па ни сами неће лако испасти из сопствених злочиначких пројеката.)

Бојанић: Ваша књига „Српски језички заперци“ шта описује?

Петровић: Она је покушај да се опишу путеви разарања српскога језика и да се покаже колико су бесмислена настојања „отаца других српских језика“ да српском језику промене име и да му потпишу „нове крштенице“ („хрватску“ – од пре стотинак година, „бошњачку“, у верзији Авде Чампаре, од пре 20-30 година, „црногорску“, у верзији Мила и Мијата, од пре петнаестак година.)

Бојанић: У Војводини се тражи да „црногорски језик“ уђе и у школе, да ли је то реално?

Петровић: У нашим приликама, кад је све обеспамећено, ни то се не може искључити, утолико пре што се за то залаже „лигашка памет“, а подупире је и она из Србије. И о томе ми је лепо сведочила једна моја Сузана (5. дец. 2020). Њене речи преносим у целини.

„Прочитах оно што увелико видим и осећам, иако би неко рекао да то нису моја посла јер сам Буњевка. Моја су посла утолико што Буњевци у овој земљи живе, школују децу, па тако и ја моју, и децу моје деце, надам се.

Жалосно је што се ради и како се ради, наочиглед свих, а никог није брига. Све је повезано, па тако и велика помоћ државе Хрватима (читај Буњевцима којима се више исплати бити Хрват него Буњевац). Шта је ту заједничко са школством. Па, заједничко је то да држава у оба случаја ради на своју штету. Уништава се Завод, зарад ко зна кога и за чије интересе, а без образовања нема напретка и нема јаке државе. Са друге стране, зарад не знам којих и каквих интереса, Хрватима су се прво асфалтирале улице у Таванкуту, дао им се сеоски Дом културе (остали сељани могу комотно на ливаду, пошто овај једини дадоше Хрватима!), купљена им је кућа Бана Јелачића, добили су еминентан простор у Београду, гради им се у Суботици Центар за културу (или тако шта…), добили су секретарска места на свим нивоима, једноставно, потребно је само да изрекну шта им треба. И шта је ефекат тога? Мрви се још ово мало Буњеваца што је остало и што искрено и из душе воли Србију као своју мајку, мајку која не види и не штити своје чедо. А шта ћемо добити за узврат?! Добићемо Хрвате који знају да су некад били Буњевци, али им је сад много боље да негују туђу културу и језик, којима су непријатељи сви Срби, само још није време да се то отворено говори. Зато, до тог времена, кад потпуно падну маске, говоре дела, тј. ђаци из хрватских „одјела“ су пре коју годину добили награду у Хрватској за најбоље знање о рату из 90-их година прошлог века! Чему су ти ђаци учени и како они виде земљу у којој живе? Али кога то још брига – никог, све док за десетак или мало више година, у нека подручја на Северу Бачке не порасте нека нова младеж чији идоли неће бити мирољубива коегзистенција са народима око њих. И да би такве младежи било подоста, брине се Хрватско национално вијеће, које хоће, ево већ две године, да отвори у Суботици Хрватски школски центар, у коме ће неговати и на највишем нивоу изучавати „буњевачки говор“. Још само да су отворено рекли и да ће све наше ђаке покупити. Жалили смо се Републичком заштитнику грађана, али он каже да ту не може ништа, Град Суботица испуњава наредбе политичара – „одозго наређење“, Иван Антуновић је 170 година после смрти за потребе нове политике постао Хрват, кога тако називају и покрајинске и градске власти. Има ли овом краја, питам се и гутам и гледам и све ми се чини пробудићу се из овог ружног сна, који како год да окренеш, не може имати срећан крај“.

Оваквим бесмисленим поступцима српске државе према јединој својој мањинској групи која нема резервну државу могле би се додати и још неке напомене.

Рецимо: пре стотинак година Хрвата је у Суботици било 26 (и словима: двадесет шест), а на ове данашње треба гледати као на најјевтиније Хрвате, „Хрвате из интереса“, „Хрвате по наредби“ усташко-комунистичке памети, „Хрвате лопуже“ (покрали буњевачки идентитет и све буњевачке духовне и културне тековине), „Хрвате потомке кољача“ (који су у Јасеновцу једнако успешно клали и Србе и Буњевце). Хрвати су Србе кроз историју задуживали једино злочинима и данашња хрватска мањина у Србији наставља трагом својих претходника-злочинаца, али је занимљиво да они то сад чине уз свакоруку подршку српске државе, тј. њених обеспамећених „државника“, при чему се показује да та држава, уз помоћ таквих својих „државника“ оштри каме будућим кољачима својих грађана (од свих људских заната Хрвати се најбоље разумеју у онај кољачки) и оно што је напред речено можемо притврдити и трима посебним „ситницама“:

а) та је држава реновирала кућу Бана Јелачића, а тај Бан је директно заслужан за то што је Нови Сад 1849. године спаљен до темеља и што је тада изгорела непроцењива грађа за сваковрсну историју Срба (помиње се да је вредност библиотеке Јована Хаџића могла да се пореди са страдањем Народне библиотеке Србије);

б) у време кад је, на велика звона, објављено да ће на Филозофском факултету у Новом Саду бити отворен Лекторат за хрватски језик – без одјека је остала вест да је на Филозофском факултету у Загребу укинута Катедра за српски језик која је основана 1874. године.

в) пре стотинак година први пут се по штокавским просторима чуло за „хрватско име“ и постаје извесно да су данас тамо Срби већ истребљени (овај последњи земљотрес убио је њихове последње представнике) и биће да српска власт, у ликовима својих државно-национално-трговачких незналица, директно оснажује, подржава и негује усташку кољачку памет и у Београду, и у Новом Саду и у Суботици.

И треба те српске незналице обавестити и освестити: Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, а Србија једина њихова држава; Жигманови и Кунтићеви „Хрвати“ будући су српски кољачи, а преко Дунава налази им се резервна кољачка држава. Зато им треба узети из руку све оно што су од Буњеваца – покрали.

Бојанић: Крајем 19. века у Дубровнику није било ниједног Хрвата. Дубровник је био најзначајнији приморски српски културни, духовни, економски, трговачки центар. Резултати пописа житеља тог града из 1890. године то потврђују. Шта се то десило да данас немамо ни једног Србина у Дубровнику, ко су ти данашњи Хрвати на тим просторима?

Петровић: То су они Хрвати које је обликовао усташко-комунистички инжењеринг и који се развио и другде по приморју и довео, рецимо, до тога да „талијански Задар“ са чисто српским залеђем постигне, по дефиницији Ратка Дмитровића, репутацију најусташкијег хрватског града.

Бојанић: Како видите реформу Вука Караџића?

Петровић: „Вукову реформу“ спровео је високи царски аустријски чиновник Јернеј Копитар, а Вук је у то само уградио добро „фолклорно памћење“ и неспоран трговачки таленат: њега је Копитар употребио да ослаби везе православних Срба са моћним руским православним залеђем и да их „окрене“ према ближем католичком суседству. Копитар је покушао да у ту игру уведе и Лукијана Мушицког, али школованог теолога није могао преварити (као што је то, такође неуспешно, покушао и с неким украјинским теолозима и „украјинским“ језиком).

Да Вук са својом „реформом“ није био добро упознат, показују неке појединости које се тичу припреме и првог и другог издања његовог речника. У вези с првим издањем ваља поменути Копитарову молбу Мушицком да помаже Вуку у пословима око израде речника, али кад се показало да је та молба остала без одјека, не може бити сумње у то да је речник уобличио сâм Копитар: преводећи Вуков „тршићки језик“ на латински и немачки, он је морао урадити и главнину других „лексикографски послова“ – а та се појединост никад и нигде не помиње. Исто то поновило се и са другим издањем Рјечника (1852), с тим што је сада све оне „Копитарове послове“ обавио Ђуро Даничић, али је у вези с тим понешто остало мање јасно. Будући, наиме, да је сав тај посао у почетку представљао аустријски државни пројекат, Копитар је своје учешће у њему могао „наплатити из државних извора“ (и бити задовољан) док је Даничићева позиција била битно друкчија: он је са двадесетак хиљада нових речи урадио све оне послове које и Копитар у првом издању, али је дефинитивно „прочистио“ и уредио српски акценатски систем уводећи тонски контраст међу кратким слоговима. Остало је непознато (боље је рећи да ја то не знам) је ли му Вук у тим пословима више сметао или помагао, тај Даничићев посао нигде се не помиње као ни Копитаров, али су после тога Вукови и Даничићеви односи „захладнели“ и бољи зналци рећи ће нам јесу ли се Вук и Даничић после тога икада више сре[та]ли.

Бојанић: Писали сте о издавачима и уџбеницима у српским школама и о кардиналним грешкама у њима? Да ли то може и како да се реши? Као пример навешћу уџбеник историје за 6. разред основне школе који је написао академик Раде Михаљчић, који тврди, да су „Албанци староседеоци на Косову и Метохији“, а да су им „Срби отели земљу и преузели обичаје и културу“. Трагично, зар не? Олако смо прихватали све наметнуте лажи из туђе кухиње. А чињенице нисмо сагледавали, зарад ситних интереса, који нас данас коштају много. Срећом ово скрнављење је коначно после дуго година избачено из школских уџбеника, коначно је било храбрости да се то уради. А сличних грешака је много. Где је ту решење?

Петровић: О тим проблемима ја сам почео да пишем пре више од 50 година. И дочекао да се уморим од трговачке министарске памети која је сваки непаметан пројекат за рефому српске школске памети замењивала горим и бесмисленијим, при чему за разарање српске школе и пљачку српскога уџбеничког тржишта има и много бесмисленијих потврда од оне коју помињете (таква је, рецимо, „Историја“ за 4. разред основне школе у којој се Рашка, као „најстарија српска држава“ из 9. века налази између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре и да се с југа, запада и севера граничи са Хрватском). И све је то био део пројекта за пљачкање и разарање Србије, а бивши немачки и усташки кољачи најагресивније укључени у „моделовање српске памети“ и, узгред, у пљачку српскога уџбеничког тржишта. (Међу њима водећу улогу имали су „туђмановићи“ Жужул и Ждерић, између осталог, и тиме што су завели „рафиниране облике“ педагошке проституције: Жужул је „својим радницима наредио да ’БИГЗ школство“ оснује удружење Центар за савремено образовање БИГЗ. Онда то удружење акредитује семинар за наставнике под називом ’Породица у вртлогу дроге‘. Предавач и аутор тог семинара је М. С, директорка једне београдске основне школе. Дакле, БИГЗ јој плаћа семинар, а она у својој школи треба да издејствује да сви купе наше уџбенике, наставника који изабере њихове уџбенике награди таблетима, скупим телефонима и кешом“ [https://srbin.info/pocetna/aktuelno/hrvatska-okupacija-srbije/].

Бојанић: Да ли се слажете да школски уџбеници из историје, српског језика и географије морају бити јединствени за целу Србију, и наравно, да прођу јавну расправу?

Петровић: Не слажем се: мислим да сви уџбеници, за све нивое школовања од предшколских дана до краја средње школе, тј. до пунолетства, морају бити јединствени за целу Србију; и да сви морају имати печат српскога националног идентитета; и да за то мора одговарати један, државни, издавач и да сва приватна издавачка лупешка и пљачкашка памет мора бити протерана са српскога уџбеничког тржишта.

И не може се допустити да неко уџбеник бира, јер таква могућност отвара простор за корупцију, а одмах иза тога и простор за педагошку проституцију. (И у томе су неки „Удружени издавачи“ били најуспешнији). Свака озбиљна држава мора дефинисати своје виталне развојне циљеве па ће у њиховом склопу одредити и обележја школског система: да ли ће детету помоћи да израсте у здраво, нормално, морално друштвено биће или ће га учити „ономе другом“ – како је то онај амерички државни криминалац (нисам сигуран је ли то био Ален Далс) половином прошлог века најавио као средство за разарање светске цивилизације и како се то данас чини „по процедурама“ Светске здравствене организације заснованим на резултатима кинсијевских педофилских пројеката. Ако Срби хоће да следе пут својих предака, онда ће се пред њиховом децом наћи један, изабрани, најбољи, уџбеник и тиме се неће оптерећивати. И из тога ће бити искључена свака „јавна расправа“ јер уџбеник није ни статут Месне заједнице нити правилник о функционисању Ватрогасног друштва. Човек може да бира кошуљу према боји очију или гаће према величини стражњице, али уџбеник се одређује, прописује по највишим мерама и обележјима националне памети. И то важи за сваку озбиљну суверену државу, тј. ону која своју судбину није предала ни у руке домаћих лупежа нити страних пљачкаша. И никад не треба заборавити: нема јединственог народа без јединственог буквара, тј. без јединственог уџбеника.

Србија је то почела заборављати после оних „демократских промена“ кад су њену судбину преузели Динкић, Лабус, Бубало, Влаховић, Ђелић, Милосављевић и „читава олигархијска мрежа ДС и Г17 плус“, а нарочито пошто се у то уклопила „сува демократска памет“ Бориса Тадића.

И тада је Србија распродала све своје природне ресурсе, своју индустрју, а врло је успешно распродавала и свој национални образ и националну будућност. Међу првима она је продала смедеревску Железару (за 21 милион долара, а она сутрадан у Америци укњижена на 580 милиона), а кад су тамо претопљени сви српски тенкови и топови и челик извезен преко границе, она је Динкићима и њиховим демократама враћена за 1 долар; Динкићи су уништили пет великих српских банака и на њихово место довели преко 30 страних пљачкаша (у Канади послује само 7 банака!).

И при том су српске демократске протуве биле посебно агилне на увлачењу „хрватског бизниса у Србију“ па ће бити занимљиво погледати како је изгледала „корпоративна окупација Србије“: највеће су хрватске лопуже у Србији „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“, „Магма“; „Нашице цемент“ купио „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опеку“; „Атлантик група“ постала власник „Соко Штарка“, „Гранд прома“ и „Паланачког кисељака“; „Млекара Лаура“ купила је „Сомболед“ из Сомбора; „Виндија“ је купила „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и 8 фарми „Агрожива“ у Пландишту; Хрватима су продати „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Џоли травел“, „Фриком“, „Дијамант“, Кланица у Пландишту, „Кикиндски млин“, „Мивела“, „Нова слога“ из Трстеника, „Златни траг“ из Лесковца, 25.000 квадрата фабрике „ИМТ“ одливака на новом Београду, београдски биоскопи Вождовац и Јадран; хрватске лопуже узеле 70 великих продајних објеката по Војводини, пакет 42 посто акција у фирми за гајење жита и других усева „Ердевик“; хрватски пљачкаш докопао се српске фирме „Фудленд“ познате по органској производњи српског ајвара (и то по специјалном одобрењу српске Комисије за заштиту конкуренције); други је хрватски пљачкаш од мали акционара отео пољопривредно предузеће „Ратково“ са више од 2.000 хектара земље. И тако даље – до највеће пљачке коју српска историја памти, а њени су актери најјевтинији Срби који су се као предводници Србима могли наметнути.