Српски меморијал, Институт за српску културу Приштина − Лепосавић, 2. 2. 2026, Ена С. Мирковић: Страх од револуционарног терора у Србији после Другог светског рата

Плитко сахрањени стрељани Београђани, 1944. Фото: Државна комисија за тајне гробнице, Вечерње новости

У ређим случајевима док су се ухапшена лица налазила у затворима ОЗН-е породице ухапшених су успевале да дођу до њих и да их посете. Сачувана су бројна потресна сведочења, попут оног ћерке Јосифа Зумбуловића, касније стрељаног као „народног непријатеља“: Осмог дана од како се Јосиф није вратио кући, пошто га је ОЗНА привела, немајући никаквих других правих вести ни могућности, његова шеснаестогодишња кћер Ана, отишла је код иследника да се распита о оцу, његовој кривици и шта га даље чека и о томе је оставила сведочење:

„Када сам га, сметена и преплашена онако дечје скрушено питала шта је скривио мој тата и хоће ли бити пуштен, иследник којем тада још нисмо знали име, смиловао се на мене, позвао војника и наредио: ’Води је да види оца.’ Пошла сам за стражаром у двориште суседне виле. Кроз подрумске прозоре, крај којих смо пролазили, видели су се заточеници. На трећем или четвртом, не сећам се тачно, наслоњен лицем на преграде од филарета, био је мој отац… Суочена с њим, сва сам се пресекла, претрнула. Блед, испијен, очајан, сломљен. На лицу му се нису видели трагови батинања, али је и за мене, још девојчицу, било очито да је то човек који је изгубио сваку илузију и наду у спасење. Није могао или није желео много да говори. Само је тропрстом, онако како се Православци Богу обраћају ’исписивао’ крст по ваздуху испред свога лица и говорио, шаптао: ’Иди, сине, бежи! Бежи сине!’ Тада, потресена и унезверена, нисам схватала шта значи тај крст ’исписан’ дрхтавом руком по ваздуху. Он је већ знао да је и без суђења, пресуђено, да наде више нема. Ту преда мном, његовом ћерком, рушио се цео његов живот. И једино што је могао поручити било је –’Бежи, сине!’…”¹

Ознаши су пратили и породице жртава и прек својих извора били обавештени о њиховим активностима, тако да су породице биле у страху од сталних репресалија. Многобројне су пролазиле кроз редовну психичку тортуру, биле у проблемима да пронађу запослење и губили пријатеље и рођаке који су се из страха дистанцирали од њих. Исти сведок Ана Зумбуловић се сећа да је након што је једном приликом отишла у Цркву, била позвана од стране истог иследника ОЗНЕ:

„Примио ме је исти онај иследник који ми је двадесетак дана раније омогућио да видим оца. Чим сам ушла, осуо је паљбу: ’Обавештен сам да идеш у Цркву!… Богомољка, а?! … Како те није срамота, млада и лепа и паметна, а верски затуцана!… Будеш ли опет ишла у Цркву, ако случајно дознам, а ти добро знаш да ми све дознамо, ја ћу се лично обрачунати с тобом! Јеси ли чула?! Ја, лично!…’” ²

После страдања „народног непријатеља“ Владислава Дидића, његова породица, жена и кћерке биле су малтретиране, проглашене „државним непријатељима”, кућа им је претресана, а оне привођене на принудни рад. Нико није хтео са њима да се дружи, тако да су биле свуда непожељне, чим би се чуло да им је отац стрељан као народни непријатељ, одмах би биле отпуштене с посла. Када се догодило једном приликом да их је примио прота Милан Смиљанић, тада министар пољопривреде, који их је саслушао и посаветовао да у молби за посао напишу да им је отац умро у току рата, а никако да не наводе да је убијен. Али ни то није помогло, убрзо се сазнало, тачније после три месеца Надежда Дидић, ћерка, је позвана на разговор код директора Савеза земљорадника где се запослила као чиновник, преко везе проте Смиљанића. Она је покушала да прикрије истину, али они (ОЗНА) већ су сазнали истину и отпустили су је са посла. Жена и кћерке Владислава Дидића остале су да живе у кући али кроз наредне године добијале су више пута усмене опомене од Општине да је кућа конфискована. ³

Најмлађа Владислављева кћерка Вера, ученица гимназије, била је оклеветана и пријављена ОЗНИ од својих школских другарица да је бранила свога оца који је био „народни непријатељ”. Веру Дидић је ухапсила ОЗНА и ставила у притвор VI одељка од 17. маја до 22. јуна 1945. године. После ислеђивања пуштена је на слободу. Његова породица се годинама надала да је он жив и да је на принудном раду у Русији. Тек после педесет година од његовог нестанка, његова супруга и кћерке сазнале су да је убијен. Зорка Дидић, Владимирова супруга је прву пензију примила тек 1977. године. Одлуком Основног суда у Београду Рех. бр. 326/06 Владислав Дидић је рехабилитован 25. јануара 2008. године. ⁴

Деца „народних непријатеља“ су често трпела понижења у школи, сачувано је више сећања која говоре о овим искуствима. Тако се Лазар Тимотијевић присећао:

„Док отац није био ухапшен сви другови из разреда и комшилука су били моји, дружили смо се свакога дана. А по хапшењу мога оца ствар се нагло мења, ја постајем дете „државног непријатеља” и дотадашњи другови ме избегавају. Одједаред, мој „побратим” и имењак Лаза Михаиловић ме избегава, а он је био прво дете које сам упознао када сам први пут закорачио у школско двориште првог дана у првом разреду. Много касније ствари се откривају и схватам, његов отац Бранко је био велика партијска зверка у Индустрији мотора у Раковици. Блиски и велики другар Мића „Дроња” тако су га звали јер су му панталоне стално биле смакнуте и висиле на његовом мршавом телу као да ће спасти свакога трена, а он их је стално повлачио на горе. Сада ме и он избегава. Не играмо више кликере, не јуримо се, не учимо више заједно, не играмо жмурке, свакако под утицајем његове мајке, која је била прва активисткиња међу женама Раковице. Дружили смо се једино са децом из улице чији су родитељи били ухапшени као и наш отац.

Страшан је био и период нашег школовања, нарочито II и III разред Основне школе. Учитељ нам је био Антић. Човек омањег раста, држао је главу високо подигнуту, вероватно да би себи дао значај, искомплексиран због ниског раста, али му ништа није сметало да сву своју мржњу искаљује на нама деци, чији су очеви били у затвору, попут мене Војкана и Мите. Шетајући се између клупа када је био поред мене, чини ми се, није пропустио ни једну прилику да ме чупа за зулуфе, косу или уво, држећи ме тако, подигне ме из клупе уз мрмљање кроз зубе како је и нас требало побити јер смо деца четника и злочинаца. Ја сам стајао без речи и гласа сатима. Његове тортуре су биле сталне и као да је посебно смишљао начине како да нас повреди и да нам напакости, не би ли нас понизио пред осталом децом. Такође није пропуштао прилику да нас песницом кресне по глави, мрмљајући већ познате гадости о нашим очевима.

Оца су осудили прво на дванаест, а потом на шест година затвора са принудним радом и губитком свих грађанских права. Комплетна имовина је већ била конфискована а ми смо остали да живимо, петочлана породица (мајкина мајка, мајка и нас троје деце) у једној соби. Чак су нас иселили из кухињице и дневне собе и исто дали станарки, која је била главни лажни сведок против оца, у замену за једну одвојену собу. Иначе, главни лажни сведок против оца је станарка и кума коју је мој отац венчао и крстио јој децу. То је учинила јер су јој обећали нашу кућу у којој смо живели за лажно сведочење. Тако су се ређале непријатности из дана у дан, из године у годину.“  ⁵

Како наводи један од синова Глише Андрејевића, осуђеног „народног непријатеља“, њега и њему сличне у школи учитељ је често вређао и тукао, а „у своме бесу и мржњи чак је говорио и да их је требало све побити. Нико није хтео да их прими ни у какве организације, пионирске и омладинске. Били су деца – људи другог реда. Тада је то било као да си жигосан, сви су бежали од тебе, а ми били само деца која нису могла то да разумеју. Тако је дружење било сведено на мало, али одабрано друштво деце која су исте казне и увреде трпела. Када би желели да се прикључе неким организацијама, прво би било питање: Шта вам је драже организација или породица? Сви би наравно одговорили породица. Следио би одговор великих комуниста: Нема места за такве! Често су децу учитељи и наставници намерно обарали разред, у најбољем случају на поправни“ (Аздејковић 2019 а: 229).

Слично сведочење оставила је и Десанка Величковић:

„Ми који смо преживели, а имали смо Бога у себи, били смо људи другог реда. Морали смо да идемо кад год је било потребно или да беремо кукуруз или на градилиште када су се зидале зграде у Раковици, где је колонија „21. мај”. Своју малу децу смо остављали код старијих људи и одлазили на „добровољни рад”. Деда Жилета, старог човека који је преживео Први светски рат, човек сакат и глув, они су прогласили за народног непријатеља зато што је имао велико имање. Ако ниси с њима ти си против њих. За рад смо добијали по сто грама хлеба. Тешко је то било не поновило се.“ ⁶

Београд: Потврда да је свештеник Бранко Аврамовић стрељан као народни непријатељ Фото: Државна комисија за тајне гробнце

Репресија над свештеничким лицима у Србији

На удару нових комунистичких власти нашли су се врло брзо представници свештенства, иако је деловало да можда на почеку комунистички режим наклоњеније гледа на цркву, овај однос је био пун међусобног неповерења, а убрзо је постало јасно да комунистичке власти желе да смање што је више могуће утицај цркве на парохијане. Посебан ударац у том правцу била је аграрна реформа којој је СЦП изгубила 70.000 хектара обрадиве земље и шума и 1.180 зграда (Цветковић 2013: 314).

Настојећи да смањи утицај цркве међу грађанима, КПЈ је подстицала оснивање Удружења свештеника, под њеним окриљем са циљем да изазове раскол међу свештеничким редовима (Аздејковић 2019 а: 96). Са друге стране неумољиво је прогањала оне припаднике свештенства који су током рата агитовали против ње, или после рата нису благонаклоно гледали на успостављање новог поретка. Забележена су бројна малтретирања, али и убиства припадника свештенства, док су грађани из страха од репресалија избегавали да одлазе у цркву или су то пак чинили кришом. Свештеника који је био оптужен као противник НОП-а спровела би у затвор народна милиција. Прво што им ураде обрију им браду, стављају их у мрачне ћелије, па им се онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог. Или: Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни“ (Вурдеља 1964: 53).

Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса извели су из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази попе идеш да се сретнеш са својим Богом“. Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу (Јовић 2007: 105).

Забележени су бројни случајеви исмевања свештеника, нарочито је било популарно „јахање попова“, које је се могло и завршити и смртним исходом као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином манастира Рајиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, одсекли су му уши и нос, на челу урезали Крст уз још неколико убода по телу, најзад код места званог Мала чесма, скинули голог и заклали. Мештани Бегаљице су сутрадан пронашли његово унакажено и беживотно тело и сахранили по наређењу без верског обреда и обележја (Никитовић 1999: 16).

У јесен 1944. године када су припадници ОЗНЕ ушли у манастир Раковицу, да попишу имовину, ухапсили су монаха Јанићија Станојловића, старог 40 година. Ликвидиран је као народни непријатељ и припадник ЈВ(уО). Свештеника Машана Петровића, пароха у Великој Моштаници, тројица разјарених комуниста су извели из куће, потом су га тукли, чупали и јахали до брда изнад Умке. Тешко повређен и без снаге, рекао им је: „Не могу више, убијте ме!“ Један од њих је извадио пиштољ и пуцао му у чело, 8. новембра 1944. године.

Марта 1945. године у вечерњим сатима отац Недељко Стреличић, парох храма Св. Вратоломеја и Варнаве у Раковици је одведен из свога стана. Одвеле су га државне власти, како му је речено, на информативни разговор и никада се није вратио. Попадија Бранислава је свога супруга тражила свакодневно, по свим затворима Озне, па и преко XII кварта и поручника Јанка Димића, који је био задужен за овај део града. Добила је информацију којом је обавестила Црквену управу да отац Недељко више није жив. Само толико о његовом нестанку и смрти, кратко и јасно „стрељан“. Можемо претпоставити какве је све тортуре морао проћи читајући сведочанства како су прошли његови парохијани, или други свештеници СПЦ (Аздејковић 2019б: 26)

Вероватно најпознатији и случај био је проте Саве Банковића, једног од свештеника са најдужим затворским стажом у историји Србије. У току Другог светског рата прота Сава Банковић је радио најпре као катихета и професор гимназије у Алексинцу, а затим као професор у гимназији у Врњачкој Бањи.

Пошто је ширио антикомунистичке идеје међу ученицима (конкретно одговарао их од одласка у партизане због великих немачких одмазди који такав поступак може да изазове) и током рата одржавао везе са припадницима покрета ЈВ(уО) Озренски партизански одред га је осудио на смрт стрељањем. Сам прота Банковић је доживео да његов отац Живојин буде стрељан од стране нациста у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, а брат који је био активни официр ЈВ(уО) премине у немачком заробљеништву у току рата.

Комунистичке власти су му најпре забраниле приступ гимназији, а затим га је ОЗНА ухапсила у Врњачкој бањи и спровела у Алексинац 21. децембра 1944. године. Потом је пребачен у затвор у Нишу, 20. јануара 1945. године, где је био осуђен на смрт стрељањем 3. маја 1945. године. Казна му је 21. маја 1945. године била преиначена на максималну казну затвора од 15 година, уз десет година губитка грађанских и политичких права. Затворску казну одслужио је у затворима у Нишу, Забели и Сремској Митровици. На робији у Митровици је највећи део времена провео у самицама пошто је наставио да пркоси и да се придржава црквених обреда колико је био у могућности.

После изласка из затвора имао је проблема да буде примљен у било коју парохију и добије подршку црквених власти пошто је осуђиван као антикомуниста и противник режима. Када је напокон добио парохију у Добринцима и Краљевцима, одведен је у притвор и држан због наводне увреде Јосипа Броза у затвору 21 дана након чега је пуштен кући. Сава Банковић се није обазирао превише на упозорења, наставио је да одржава и везе са компромитованим свештеницима, попут епископа Варнаве Настића, који је 1948. године био осуђен на 11 година затвора због непријатељске пропагандне делатности, кога је редовно посећивао у затвору. Током ‘70. година поново је ухапшен под оптужбом да је у Бешки, где се налазио на дужности, у летопису чији је аутор био поред жртава из Другог светског рата напоменуо да у летопис „нису уписане и бројне жртве комунистичког режима после рата“. На терет му је стављено да је злоупотребио цркву и веру у политичке сврхе као и непријатељска пропаганда. Казну је издржао до краја од 1973 до 1977. године поново у затвору у Сремској Митровици. Након изласка на слободу био је стално под присмотром, а месне политичке организације су спречиле његово повратак у Бешку као пароха. Дуго је као изгнаник живео у манастиру Нова Раваница у Врднику где је дочекао дубоку старост где је написао и своје мемоаре, потресно сведочење на затворске дане и однос према ухапшенима нарочито у првим годинама после Другог светског рата. Као осуђеник на смрт, прота Сава Банковиће је био очевидац и сведок како су изгледали последњи дани проведени у затвору. У својим мемоарима он се присећао како је изгледао одвођење на стрељање осуђеника у затвору у Нишу:

1. 3 Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Ане Зумбуловић, правника у пензији из Београда, 19. јуна 2014. године
2. Исто.
3. Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Надежде Лонткијевић из Београда, 27. маја 2014. и 20. јануара 2015. године. 
4.  Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Надежде Лонткијевић из Београда, 27. маја 2014. године.
5. Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Лазара Тимотијевића из Раковице, 4. децембра 2017. године.
6.  Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Десанке Величковић са Миљаковца, 8. септембра 2014. године.