Стање ствари, 28. 9. 2025, Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. [In memoriam]

Српске војводе из Старе Србије Горњи ред: Коста Пећанац, Јован Бабунски, Ђорђе Ристић Скопљанче, Крста Ковачевић Трговишки, доњи ред: Јован Долгач, Глигор Соколовић, Василије Трбић. (Врање 1905) Фото: СПОНА Скопље

И баш као за несрећу своју, тога дана, 21. јануара, нахрупи у манастир Шериф-бег са три своја пратиоца – сви на коњима. Дочека га игуман, дочека га газда Недељко. Уведу га у гостинску собу. И тако, седећи поред мангала, натераше и мене да дођем. Колико да не паднем у очи, дођем и седнем у друштво. Тако, правећи цигаре, а ватра пред њим, обесни Турчин гледа около и окрете се мени (а ја у мантији) и каже: „Попе, дај огањ!“ А ја му одговорих: „Сад нека ти неко други да огањ, а ја ћу после…“ И изађем одмах, док се он ту окретао у манастиру, јео и не знам шта још радио, пошто сам дао реч газда Недељку да нећу нанети никакву штету, ни довести манастир у неприлику због свога става и рада, јер су и Турци и Бугари имали рачуна да се уништи тај манастир. Оно што су били Дечани у арнаутлуку, то је Св. Прохор био у овој пограничној зони у борби између Срба и Бугара – камен темељац за одржавање српства у целој Пчињи. Ја се онда решим да Шериф-бега не убијем нигде у атару манастирском, већ изван тог атара. А има да се иде читава два сата низ Пчињу, да се уђе у границе атара села Пелинца.

Из манастира узмем неког Милана родом из села Јабланице, и успут му кажем да ћу да убијем Шериф-бега. Идем увек с мантијом. Кад смо изишли из манастирског атара, а међу собом смо добро знали и ја и Милан, онда је ту био један велики камен и нека кречана. Станемо, сакријемо се иза тога камена. Ту је окука коју због Пчиње прави и пут.

Нисмо дуго чекали. Наједанпут појави се Шериф-бег на хату. Пушка му стоји преко колена, а револвер за појасом. Његови пратиоци су остали иза окуке, тако да у том тренутку нису видели Шериф-бега, а ни ја пратиоце. Ја излетим онако иза свог камена на друм испред Шериф-бега са револвером у руци и онда викнем: „Ево ти, Шериф-беже, ватра! Дужан сам ти од јутрос.“ И опалим право у чело два метка. Од првог метка Шериф-бег се само окрете на коњу и стропошта се. А Милан после опали два-три метка из револвера; ништа друго нисмо имали сем револвера. Пошто је ту шум Пчиње снажан, пратиоци нису могли да чују пуцањ, али коњ Шерифов, уплашен пуцњавом, врати се натраг, а Милан опали још два метка и на коња. Пратиоци видевши коња без господара, окрену коње бегом натраг у манастир и мислим да су се за десет минута сјурили у њега.

Ја и Милан беспутно, преко планине, вратимо се опет у манастир. Тамо је већ била узбуна, и онда се премишљало како да се извести Прешево да дође кајмакам (срески начелник), да дође комисија да изврши увиђај. Међутим, газда Недељко, који је од Милана сазнао да је убијен Шериф-бег, као и од пратилаца бегових, каже да је убиство извршено у кумановској, а не у прешевској кази (срезу) и да треба позвати кумановског а не прешевског кајмакама и да, према томе, свака сумња отпада од манастира. Ја сам био ту и тврдио да је то сасвим исправно. Онда се донесе овакво решење: да се пошаље човек у Прешево па да се извести прешевски кајмакам да је Шериф-бег, спахија из неких села у срезу прешевском, убијен у кумановској кази и да се моли кајмакам да извести кумановског кајмакама да он изиђе и изврши увиђај тамо.

Кад је кајмакам прешевски био извештен, сматрајући да и он може узети какав добар бакшиш од манастира, телеграфски позове кајмакама кумановског, да се сви састану у манастиру. И сутрадан, у свануће упадну оба кајмакама са преко сто људи коњичке жандармерије у манастир. Прво су отишли да пронађу Шериф-бега, кога су нашли потпуно голог и баченог у плићак реке Пчиње, одакле га вода није могла однети, јер тога дана је свет ишао на пазар у Куманово па сигурно, кад су га познали, опљачкали га мртвог и последњи га је бацио у реку. Због тога што је било уочи пазара, трагови у снегу били су тако измешани да се апсолутно ништа није могло познати. Али даље, где смо Милан и ја стајали иза стене и где смо се кроз планину вратили – јасно се видео траг чизама. Чим сам дошао у манастир чизме сам тако добро сакрио да их ни враг не био могао пронаћи, а ја сам обуо опанке. Да се ту извучем из неприлике, да уопште не падне на мене сумња, манастир је имао свога гаваза, некога Етем-чауша родом из Прешева, коме сам ја куповао дуван, кафе, шећера и тако сам га био потпуно придобио за себе не одајући му ко сам и шта сам, али гледајући да наши односи буду најпријатељскији. И онда он поче да прича кајмакамима како смо цело преподне ја и он седели у његовој соби и пили кафе, иако нико од њих није ни сумњао на мене. Он је то у згодној форми и у моменту кад треба напоменуо…

Дефинитивно је утврђено да убиство није извршено у срезу прешевском, a то значи не на манастирској имовини, пошто нико није могао да пронађе кривца, јер је траг који је нађен ишао право уз планину, уз Козјак и највероватније да су убице отишле у село Малотино с друге стране Козјака (срез кумановски).

Кад је окончана истрага, замолим кајмакама прешевског да ми овери пасош, да могу да пређем у Србију и још га замолим да ми да једног жандарма да ме испрати до Давидовца, места где је био једини прелаз за врањски округ. Кајмакам ми каже: „Иди слободно, овде ништа нема. Шта ће ти жандарм, шта ће ти пратња?“ Ја му одговорим да сам до пре два-три дана и ја у то веровао, али сам после убиства Шериф-бега ту веру изгубио и молим да ми да жандарма који ће ме испратити.

И тако, у пратњи једног турског жандарма, 24. I 1904. године, пређем српско-турску границу и одем у Врање. Јавим се одмах Рафајловићу, који ми без увијања рече да сам погрешио, јер је мој рад више вредео онако како сам га почео, него једно убиство, па макар убијени био и Шериф-бег. И онда, и доцније, увек сам био убеђен да је то тако требало да буде и да наша организација није празна реч, већ може да узме рају у заштиту од зулума. И заиста, од тог доба па до свршетка српско-турског рата 1912. године, никада више ниједан Турчин није долазио у Пчињу да скупља десетак, јер је сваки за себе мислио да може проћи као Шериф-бег.

Да бих одржао дух код људи које сам организовао, ја 24. фебруара – месец дана доцније – са шест људи пређем преко границе илегално, прођем кроз та села и одем у село Спанчевац. Ту наредим бугарском учитељу да закује врата на бугарској школи и да остане мирно да живи са својим суграђанима, или да иде у Куманово или Скопље. Ако би још једанпут покушао да своје сељаке, за које и он зна да су Срби као што је и сам, убеди да су Бугари, онда ће бити обрачун као са Шериф-бегом. Он ме је послушао, бугарску школу затворио да је више никад не отвори и доцније је био одан и вредан сарадник за све наше послове у том крају.

После једног пушкарања са Турцима (марта 1904. године) до села Свете Петке – до саме наше границе – имао сам још једно пушкарање, ноћу, са Турцима-граничарима у виду патроле турске, око 25-30 војника, вратио сам се у Врање. Али после четири дана турски конзул у Врању учини протест код окружног начелника у Врању да сам ја прешао из Србије у Турску, да сам разбио турску пограничну стражу (нетачно – била је патрола) и да сам покварио цео телеграфски саобраћај дуж границе, што све није било тачно. На овај протест окружни начелник Драгић Павловић, доцније адвокат београдски, затвори ме, па после три дана спроведе у Ниш. После три дана затвора, спроведу ме у Смедерево и ту ме пусте.

Из Смедерева дођем лађом у Београд. Ту су већ почеле да се формирају две чете. Прва чета, врло јака, прилично добро опремљена, била је чета Анђелкова и некога Ђорђа. Анђелко је био родом из кичевског среза, а Ђорђе из тетовског.

О аутору

Војвода велешки Василије Трбић у униформи, 1939. Фото: Време, 8. октобар 1939. стр. 13, НБС, исечак

Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.  

Рођен је 1881. године у Бијелом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој Гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки калуђери бугарске Егзархије. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.

Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.

Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом „Спрем’те се, спрем’те, четници“.

У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се после пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена“.

Књига из које објављујемо одломак може се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com, по цени од 2.200 дин.