Политика, 28. 6. 2023, Приштина затире сећање на Лазара и Косовски бој

Девастирана црква Светог Јована Претече, Самодрежа Фото: Политика, Живојин Ракочевић

Уништење српске културне баштине и свих српских трагова на КиМ битан је део пројекта етнички чистог Косова као саставног дела етнички чисте „велике Албаније”, каже академик Славенко Терзић

Српско културно и верско наслеђе на Косову и Метохији већ дуже од две деценије систематски се скрнави и уништава. Тешко је, када се све сагледа, отети се утиску да су се албански екстремисти с посебном мржњом окомили на православне храмове и споменике посвећене Светом кнезу Лазару и Косовском боју. Реч је о несумњивом покушају да се избрише било какав траг и сећање на моћну средњовековну српску државу, са српским Косовом у средишту, односно да се наметне представа да су савремени Срби на Косову и Метохији дошљаци и окупатори који протерују албански народ.

На овај начин екстремно оријентисан део албанске заједнице, уз подршку својих вођа и прећутно одобравање међународне заједнице, покушава да затре све трагове постојања српског народа на косовскометохијском тлу. Уједно се тиме косметским Србима и повратницима поручује да је куцнуо последњи час да напусте своја огњишта. Само у периоду од јуна 1999. до маја 2001. године, према подацима из књиге „Распето Косово” у издању Епархије рашко-призренске из 2001. године, у јужној српској покрајини оскрнављено је и уништено 107 православних српских храмова. У овом сведочанству о страдању српске културне баштине постоје подаци колико је уништено и оскрнављено храмова по зонама одговорности Кфора – 32 Италија, 30 Немачка, 25 САД, 12 Велика Британија, осам Француска.

На прагу 21. века, пред очима Европе и света, пошло им је за руком да једну православну светињу претворе у депонију и јавни тоалет. Реч је о Цркви Светог Јована Претече у Самодрежи код Вучитрна, у којој је, према предању, кнез Лазар уочи Косовског боја причестио своје витезове, а након битке, каже предање, ту је био и гроб Милоша Обилића. Ова црква, 1999. године, изнутра је запаљена и оштећена, а затим претворена у депонију и јавни тоалет за ученике оближње албанске школе. Са оваквом „бригом” о културном и верском наслеђу, Приштина се пријавила у Унеско, тражећи пријем у чланство.

Приштинске власти, иако покушавају да увере да српска културна баштина на КиМ није угрожена, нису дозволиле обнову цркве у Самодрежи. Овај храм је оскрнављен и 1981. године, када су уништене фреске. Пре 14 година, на Видовдан 2009, албанске власти у Гњилану срушиле су спомен-чесму посвећену витезовима кнеза Лазара, која се налазила у центру града. Уклонили су је булдожером, а церемонији рушења, како су пренели медији, присуствовали су представници локалне власти и мноштво одушевљеног албанског света. Чесма, заједно са спомеником кнезу Лазару, који је уклоњен раније, односно када су трупе НАТО-а крочиле на тло Космета, подигнута је поводом 600 година Косовске битке.

Поменута статуа кнеза Лазара склоњена је на врло „симболичан” начин – намакнута јој је челична омча око врата, закачена је за камион и срушена с постоља. Овај чин, у присуству припадника Кфора, неколико хиљада Албанаца прославило је пуцњима из ватреног оружја и весељем. Страдала је и Црква Светог кнеза Лазара у Пискотама у Ђаковици. Ова светиња се нашла на мети албанских вандала 1999. и 2001. године, али је током мартовског погрома 2004. заједно са околним гробљем потпуно уништена. Тешка судбина задесила је и цркву са звоником посвећену Светом кнезу Лазару у селу Кош у општини Исток: након доласка италијанских снага Кфора врата цркве су разваљена, унутрашњост демолирана, а екстремисти нису поштедели ни камене крстаче и надгробне споменике на старом гробљу. У истој општини, јуна 1999, опљачкана је и запаљена црква Лазарица у селу Белица. Спомен-обележје на Газиместану, попришту Косовског боја, минирано је и оштећено августа 1999. у присуству британских снага Кфора. А током мартовског погрома 2004. године уништено је или оштећено 35 цркава и манастира.

Академик Славенко Терзић објашњава за „Политику” да је затирање српске културне баштине и свих српских трагова на Косову и Метохији врло битан део старог пројекта етнички чисте јужне српске покрајине као саставног дела будуће етнички чисте „велике Албаније”.

„О томе говоре бројни извори, домаћи и страни, а говоре и сами Албанци, нарочито током Другог светског рата и после њега. Проблем није од јуче, у питању су дубљи и далекосежнији стратешки циљеви. Мусолинијев министар спољних послова гроф Ћано бележи у свом дневнику да је 1939. објашњавао немачком колеги Рибентропу значај Албаније за будуће стратегијске продоре у Средоземљу и на Балкану: ’Одушевљен је нашим намерама да је претворимо у тврђаву која ће неумољиво владати Балканом’”, подсећа академик Терзић.

Након што је пројекат фашистичко-нацистичке велике Албаније пропао крајем Другог светског рата, наводи наш саговорник, нису нестали и његови идеолози, на Балкану и ван њега, попут главног нацистичког сарадника Џафера Деве, који је наставио своју делатност у САД.

После 1945. на Косову и Метохији није извршена денацификација: водећи носиоци власти албанске мањине на челу са Фадиљом Хоџом наставили су да раде на овом пројекту, на коме су радили и током рата, указује Терзић, под патронатом водећих људи југословенске државе, пре свега из редова Хрвата и Словенаца.

„Са разбијањем Југославије кренула је врло добро организована и обилато финансирана акција конструисања албанског ’косовског идентитета’ с крајњим циљем да се на тлу Србије створи, макар привремено, друга албанска држава под називом ’Косово’, као наводна ’демократска држава 21. века’. Са тим основним циљем предузето је радикално и масивно фалсификовање на најгрубљи начин целокупне историје овог дела Србије, с циљем да се по сваку цену, не бирајући средства, наметне албански ’косовски идентитет’ овом делу Србије”, указује Терзић и додаје да се рачуна на свемоћ пропаганде која је данас у стању да сасвим потисне историјску истину и објективне прилике на терену.

Наш саговорник подсећа на мишљења угледних западних истраживача који у потпуности демантују и обесмишљавају данашњи мит о вишевековном „албанском Косову”, на коме се Срби само појављују као наводни „колонизатори”. Енглескиње Ирбијева и Мекензијева бележе шездесетих година 19. века: „Велика драж Старе Србије лежи у томе што усред њезине данашње дивљачности леже остаци који сведоче да је она некад била хришћанска и цивилизована земља.”

Британски генерални конзул у северној Албанији Кирби-Грин бележи 1880, описујући прилике у Старој Србији, да је Албанска лига у Призрену организација „најфанатичнијих муслимана у земљи”: „Ти људи су сада обузети крајњим религиозним фанатизмом и мржњом према хришћанима. Призрен је, са изузетком Меке, најопасније место за једног хришћанина у свим муслиманским земљама.” И британска дипломатска преписка о Турској, објављена у Лондону 1904, доноси низ извештаја о неподношљивом стању у Старој Србији и Косову и Метохији као њеном средишту. Сер Џорџ Банам извештава маркиза Ленсдауна о албанском терору над Србима и њиховом масовном протеривању. Дипломата Јанг у свом извештају 9. септембра 1901. године каже и следеће: „Стара Србија је још увек немирна област због безакоња, освете и расне мржње Албанаца.”

И поред вишегодишњег масовног протеривања Срба, Хрват Јаков Слишковић, као аустријски чиновник, констатује у књизи „Албанија и Мацедонија” (Сарајево, 1904): „Пучанство Косовског вилајета или Старе Србије већим је дијелом настањено Србима.” Велики празник Видовдан је као Косовски дан обележаван у Великој Британији током Првог светског рата, а први пут 1916. у организацији Одбора за Косовски дан, чији су чланови били елита британског друштва. Познати археолог сер Артур Еванс је управо у то време у „Тајмсу” писао о косовском епу као „заједничком наслеђу које је сачувало традицију националног јединства”, указује Терзић и додаје да када се имају у виду ови и многи други извори, онда се чини сасвим природна изјава Хенрија Кисинџера на међународном форуму о Косову у Прагу 12. октобра 1998. године – да се исувише дуго у историји Косово подразумева саставним делом Србије. А када данас говоримо о затирању целокупне српске баштине на Косову и Метохији, истиче наш саговорник, не смемо губити из вида да је управо то процес који траје исувише дуго – изразито од 18. века.

„Наша јавност, заокупљена дневним догађајима на Косову и Метохији и бесконачном причом о Заједници српских општина, не обраћа довољно пажње на систематско затирање српског наслеђа – као последње фазе више од два века дугог етничког чишћења из средишта своје земље. Идеологија етничког чишћења Срба има многа обележја расистичке идеологије етнички чисте ’велике Албаније’, на коју указује и британска дипломатија с почетка 20. века. Ипак, очигледно је да ова идеологија има подршку моћних западних центара чији представници често истичу ’да деле исте вредности’ с вођама овог пројекта на терену”, наводи Терзић.

Указујући на неке раније чињенице, наш саговорник подсећа да је Богородица Љевишка средином 18. века била претворена у џамију, што се десило раније и са храмом манастира Бањске. Приштински Јашар-паша је скинуо све олово с Грачанице да би покрио џамију у Приштини. Џамија у селу Ђонај, пише руски призренски конзул Јастребов, истиче наш саговорник, направљена је од развалина Цркве Светог Јована, што се дешавало и са многим другим црквама.

Говорећи о томе, подсећа да је епископ Атанасије (Јевтић) објавио драгоцена документа о уништавању српских манастира, цркава и гробаља у периоду 1946–1988. године. Међу неким од примера, које помиње Терзић, налазе се подаци да је почетком јуна 1946. земља манастира Девич, који је тешко страдао током рата подељена је већином Албанцима који су је и обрађивали током фашистичке окупације. Почетком 1949. запаљени су Дечани, цркве у Ораховцу и Урошевцу претворене су у магацине, а црква спомен-костурница у Ђаковици срушена је 1950. године.

Шта је писао патријарх Павле док је био епископ рашко-призренски

Дугогодишњи рашко-призренски епископ Павле, потоњи патријарх СПЦ, редовно је и педантно извештавао Свети архијерејски синод „о сталном исељавању нашег живља” и страдању српске цркве и народа, открива Терзић. „У извештају крајем априла 1961, епископ Павле наводи многе примере од којих овде помињемо неколицину: разбијени су сви прозори на недовршеној капели у селу Коретину код Косовске Каменице, на гробљу у Призрену поразбијане су све порцеланске слике на православним споменицима па и на споменику епископу Владимиру, на имањима манастира Високи Дечани и Свете Тројице код Призрена на најдрскији начин се уништавају усеви и воће и поврће – ’псујући мајку српску, претећи да ово није српско већ албанско’”, истиче Славенко Терзић.

Од 1999. уништено више десетина хиљада надгробних споменика

Академик Славенко Терзић истиче да је систематско уништавање српских трагова ушло је у завршну фазу после 1999, што представља не само нашу националну трагедију него и срамоту целе Европе и света. „Какав је то народ који уништава туђа гробља и све друге споменике, без трунке осећања греха и стида? И све то посматрају ’међународне снаге’ уз прећутно одобравање представника западних влада”, наводи наш саговорник, уз подсећање да је професор Митра Рељић пре три године у издању Матице српске објавила књигу „Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина”. Према њеним истраживањима, број уништених надгробних споменика у последње две деценије износи „више десетина хиљада”. У организацији ОЕБС-а, из пера Шпањолке Марије Санчез, објављена је 2011. године публикација „Каталог фотографија – православна гробља на Косову”, настала на основу њеног обиласка 400 српских гробаља током јуна и јула 2010. године.

Мина Ћурчић