Вечерње новости, 3. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: НЕУСТРАШИВИ БОМБАШ СЛАВНОГ ГВОЗДЕНОГ ПУКА: Објаву рата Србији влада Аустроугарске послала је обичном поштом [из Архиве]

Хероине балканских и Првог светског рата, Милунка Савић Фото: КМ Новине, СРНА

После победа у балканским ратовима мир је кратко трајао. Иако економски и војно истрошена, Србија је била приморана да прихвати сукоб са моћном Аустроугарском царевином који је убрзо прерастао у Први светски рат.

Мала Србија стајала је на путу огромној царевини ка испуњењу њеног деценијског циља – пробоја на исток. Српски народ је туђом вољом поново стављен пред свршени чин: одбранити земљу свим снагама.

Први светски рат званично је започео у Краљевини Србији, после познатих догађаја у Босни, на необичан начин: телеграмом владе Аустроугарске монархије, послатог обичном поштом у 11 часова, 28. јула 1914. године. У пошиљци Влади Србије, сем осталог, пише:

„Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

СУТРАДАН 29. јула 1914. године, објављен је ратни проглас суверена Аустроугарске, цара и краља Фрање Јосифа I, народима своје државе о почетку рата против „једног мржњом испуњеног непријатеља… који је натерао Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга силе и свог интегритета…”

Академик Андреј Митровић у опсежном делу Србија у Првом светском рату наводи да је „телеграм којим Аустроугарска монархија објављује рат Србији уручен у уторак 28. јула 1914. године председнику српске краљевске Владе Николи Пашићу у Нишу, где је Влада била измештена”.

Један очевидац оставио је сведочанство о томе: „…У нишкој кафани ’Европа’ за време ручка, ушао је један службеник и предао телеграм. Пошто је прочитао шта у њему пише, председник Пашић се дигао са стола и обратио присутнима: Аустрија нам је објавила рат. Наша ствар је праведна. Бог ће нам помоћи”.

Истог дана регент Србије, принц Александар Карађорђевић, објавио је ратни проглас у коме се, између осталог, наглашава:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку. Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!…”

 

РАТНИ зов досегнуо је и до Копривнице на обронцима Копаоника, до Милунке Савић, добровољца из балканских ратова. Отаџбина је била угрожена, потребно ју је свим снагама бранити, било је јасно Милунки. Скинула је своје хаљине, обукла ратничко одело, упртила свој ранац, и кренула да се јави најближој команди и добије ратни распоред.

Сада као каплар Милунка Савић.

О томе како се каплар Милунка Савић изборила да добије ратни распоред, у недостатку званичних докумената, сазнајемо из наведене књиге Антонија Ђурића Жене Солунци говоре:

„Не зна да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је саслуша:

– Кући! – рекао је.

Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст… Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику.

– Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! – рекла је одлучно, у једном даху.

Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу, али одлучну девојку, благо рече:

– Добро, буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.

– Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!

– Онда дођи сутра, па ћемо видети! – рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.

– Остаћу овде и чекати Вашу одлуку! – рекла је непомирљиво.

НА РАТНОМ саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се ’наврзла’ на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име. Њена жеља је изазвала смех старијих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић:

– Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра.

Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи.

– Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе…

– Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност.

ОД ТОГ часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство. Убрзо је постала командир јуришног бомбашког одељења”.

И генерал Милорад Прелевић у својим записима о Милунки Савић објашњава готово истоветно како се девојка из Копривнице поново домогла ратничког строја.

Милунка Савић, чобаница са поткопаоничких пашњака у Рашкој области остварила је своју намеру, ушла је у састав легендарног Другог пешадијског топличког пука „Књаз Михаило”.

Колико је непријатељ био заплашен налетом јуришника Гвозденог пука сведочи један француски новинар који је извештавао са бугарске стране:

„Када су бугарски војници сазнали да их нападају рат Другог пука српске војске довикивали су једни другима – бежите, иде фтори железни полк”.

Милунка Савић, као добровољка, у својој двадесет другој години, постаје неустрашиви бомбаш јуришног одељења славног Гвозденог пука и са својом десетином извршава најтеже задатке на првој борбеној линији или у позадини непријатеља.

УВЕЧЕ 28. 7. 1914. године са обала река Саве и Дунава, које су тада биле државна граница, аустроугарска војска отпочела је жесток напад за освајање Београда. На београдској страни, на мостовима и другим осетљивим местима од Аде Циганлије до Калемегданског платоа, распоређени су Добровољачки одреди, специјалисти за извођење акција високог ризика у граду.

У првим данима борбе посебно се истакао Савски (у каснијој фази преименован у Руднички) одред, који је на Торлаку и Бањици, формирао учитељ Јован Стојковић Бабунски, храбри војвода из Четничке акције у Старој Србији и Македонији 1903-1912. године. Одред је био састављен од добровољаца из свих крајева: ђака, студената, занатлија, државних чиновника, интелектуалаца и сељака…Пред сам непријатељски напад команду над Одредом преузео је, по храбрости добро познат непријатељу, мајор Војислав Танкосић, ослобођен из притвора у ком се налазио по захтеву произашлом из аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914. године.

ПРЕКАЉЕНИ ОФИЦИРИ

СРПСКА Врховна команда од добровољаца-четника формирала је на почетку Првог светског рата 1914. године специјалне јуришне саставе и оспособила их за брза изненадна дејства на тешким теренима и у опасним зонама. За команданте тих састава постављени су искусни официри прекаљени у многим борбама у Четничкој акцији од 1903. до 1908. и у балканским ратовима 1912-1913. године.

Пишу: Др Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић