Вечерње новости, 11. 12. 2023, Др Никола Жутић: КАТОЛИЧКИ КЛЕР ЈЕ МРЗЕО ЈУГОСЛАВИЈУ: Књижевник Ђуро Виловић о Степинчевој „крвавој цркви“ и усташкој НДХ

Суђење „издајницима револуције“ 1946. године, с лева надесно: генерал Драгољуб Михаиловић, др Стеван Мољевић, др Ђуро Виловић Фото: Вечерње новости

МИНИСТАР војске и морнарице Драгољуб Дража Михаиловић у више наврата упућивао је „савезницима“, Ватикану, хуманитарним организацијама и међународној јавности меморандуме, протестне ноте и апеле о хрватским злочинима геноцида над српским народом у НДХ.

Тако је у марту 1943. објелоданио мемоар о положају српског народа у НДХ, у којем истиче изражену „обезглављеност народа“, масовни геноцид, крваве хрватске казнене експедиције и друго. Тим његовим протестним написима служио се и хрватски ренегат (отпадник од хрватства), књижевник Ђуро Виловић, који је у име Пропагандног одјељења Михаиловићевог Врховне команде Југославенске војске (у Отаџбини) скупљао документе и штампу о злочинима Хрвата у НДХ.

Изузетну анализу своје књиге „Крвава црква“ књижевник Ђуро Виловић започиње овим значајним ријечима: „Још у првим данима распада многоструко издане Југославије и већ из прве вести о широком, свирепом клању Срба по теренима у Јудиној Хрватској, чуло се од неука и од школована, од мушке и женске, повик изненађења: `Ово су учинили попови и фратри!’… Сазнање о деловању хрватских попова и фратара наметало се свима и свакоме.

Сваки су га дан доносиле и разносиле премноге чињенице. Држање, изјаве целокупног хрватског католичког клера: вишег и нижег, манастирског и световног, па црквених религиозних организација и удружења, усташке цркве као целине, документарно се прикривале и утврђивале: Ово су учинили попови и фратри!“

Виловић је истицао Степинчеве посланице у којима је он поздрављао и благосиљао Независну Државу Хрватску, затим пјесничке оде митрополита Шарића посвећене поглавнику. У Виловићевој анализи свемоћног утицаја језуита у оквиру Ватикана и Римокатоличке цркве, истицана је кључна личност која се „страствено напајала учењима Дружбе Исусове“ – тј. Алојзије Степинац.

БОРАЦ ЗА „ЕКСТРЕМНУ ИСТИНУ“, књижевник Ђуро Виловић, у свом разочаравајућем расположењу резигнирано је пред крај рата записао: „Довољно сам написао да се осетим потпуно сам и да ме омађијани пук осјети потпуно својим непријатељем и да ми се затворе сва врата у Загребу и Београду.“ И Виловић као човјек који је продро дубински у ватикански дијаболички тајни систем писао је егзактно истински, али је зато у доброј мјери био „друштвени отпадник“, „екстремни српски националиста“ (иако је рођен као римокатолик Хрват – Н.Ж). За њега је Римокатоличка црква била мања тајна од свих других у Југославији, јер је био сјемеништарац и свећеник (који је „осамнаест мјесеци водио паству на великом простору жупе у омишкој Локви Рогозници“) и узорно теолошки образован: „Од првог разреда гимназије до завршене теологије откривале су ми се разне тајне католичких доктрина и црквене праксе“ .

Упознао је њен богати арсенал средстава, прикупљан вјековима, којим се влада над људским душама, а на завидну корист цркве. У интимној исповједи Виловић каже да је у души носио гомилу сазнања, „па више од потребе олакшања него планског рада на демаскирању оног немилог театра, што се другачије зове католичком црквом“. Он је говорио али га је мало ко слушао, а оптуживан је да болује од фиксације или маније гоњења. Због јаке цензуре монархистичког југославенства прве Југославије, која је претила оштрим казнама ко распирује вјерску и племенску мржњу („а никад није погодила оне праве“), Виловић је писао онако како се о протукатоличкој и „хрватској“ теми могло писати.

Због такве строге цензорске антијугославенске климе (нарочито у времену кнез Павлове и Корошчеве „страховладе“) Виловићу је у рукопису остало доста књига… На крају закључује:

„Да су сви ти рукописи претворени у књиге и да су им били отворени путеви до публике, вероватно би изненађење над подвизима католичке цркве у усташкој Хрватској било мање и разумљивије, али још увијек големо, а и моје је било големо“.

Црква подмеће државу да одговара за њена злодела

ВИЛОВИЋ ЈЕ ДОВОЉНО познавао историју и доктрину (идеологију) Католичке цркве, па је могао закључити да она никад није зазирала од проливања крви, а ни од клања, па наводи случајеве шпанске инквизиције и Бартоломејске ноћи. Из документације се види колики је напор улагала Римокатоличка црква у таквим случајевима да „прикрије своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, дјеце истог и заједничког оца небескога, па макар и својих непријатеља, па да подметне некога да за њена дела одговара“

Обично би подметала државу (Шпанију), а у хрватском римокатоличком случају – Југославију, коју по Виловићу „хрватски католички клер“ није подносио јер се управо у Југославији први пут нашао изван граница неке строго католичке државе, „упућен да живи с већином иновјераца, од којих га не дијели ни раса, ни крв, ни језик, ни сам терен на коме живи, него једино и искључиво – црква“. Тај једини „вјерски разлог“ био је кључ и објашњење зашто је хрватски римокатолички клер непојмљиво мрзио Југославију, па ју је „свом силом своје логике и интереса морао мрзити и побијати“. Зато је хрватски римокатолички клер „био, остао и вјечно ће остати државни непријатељ број један Југославији“.

Под псеудонимом „Љубиша Петровић“ Виловић у брошури „Бастардија Хрватства – тајни план развоја великохрватске идеје и њене експанзије„, 1943. године пише, послије извршених покоља, о „хрватској бастардији“ или „гнојници свачијих (народносних) упљувака“, из које на „хрватском народном тијелу стално избијају они одвратни чиреви“, као што су „Анте Старчевић, Милан Огризовић, Тадија Смичиклас, Јанко Шимрак и безброј осталих, мањих и ситнијих“. Даље истиче да „свакако од тих чирева којекакве ренегатске крви нису далеко ни браћа Радићи, па А. Г. Матош, ни Иван Мештровић па ни Влатко Мачек„. На крају „Љубиша Петровић“ пише да је сасвим у стилу и то „што данас стоји на челу тог великохрватског фуртимашког клера др Алојзије Степинац, који је једино блаженопочившем краљу Александру имао да захвали што се од незнатног капеланчића у селу Крашићу, дигао до тог високог положаја. „Али кај он море – бистрички богец!’ – свесрдно га бране у Загребу, нарочито од одговорности због покоља и насилног католичења толиког броја Срба баш за вријеме његовог надбискуповања…“

КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИК У ЧЕТНИЦИМА

ЖИВОТ Ђуре Виловића био је више него драматичан. Рођен је 1889. у Брелама код Макарске. Похађао је Римокатоличку богословску школу и Богословски факултет у Задру, а затим – Филозофски факултет у Бечу. Рукоположен је за свештеника 1913. године, неколико година је био свештеник у католичкој цркви, а онда је изразио жељу да, после Првог светског рата, пређе у православну веру. Нажалост ту му жељу нису испунили надлежни у Патријаршији СПЦ. Како ни по коју цену није хтео остане католик, покрштен је код протестаната.

На основу његових књижевних дела и расправа о језику и народима на Балкану, може се закључити, да је схватио – да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева. То сазнање је било пресудно при одлуци, да се одрекне католичанства и напусти свештенички позив. Оженио се Српкињом – православне вере. По избијању Другог светског рата пришао је четничком покрету и постао је близак сарадник Драгољуба Михаиловића. Од праваша и свештеника завршио у друштву четника. Због тога је на Београдском процесу 1946. године осуђен на седам година затвора.

После одслужења казне живео је у Бјеловару, где је и преминуо 22. децембра 1958. године.

Др Никола Жутић