РТРС, Срна, 29. 9. 2023, Бараћ: Бог ме оставља да живим да бих свједочила о страхотама у НДХ

Српска деца у хрватском концентрационом логору Стара Градишка Фото:: ЈУ Доња Градина

Било је неко брдашце у кругу логора и ми дјеца смо се пењали на њега и гледали Саву. И ту Сава тече, а теку и људи, жене, дјеца ријеком као балвани, сјећа се Бараћева.

Марија Бараћ /90/, која је као дијете преживјела страхоте логора Стара Градишка и Завода за глувонијему дјецу у Загребу у Независној Држави Хрватској, говори за Срну да, иако се понекад пита зашто је Бог кажњава да тако дуго живи, мисли да је то због тога да би се сјећала и свједочила о страхотама које је преживјела.

Бараћева наводи да, на основу свједочења друге дјеце и подударности које прате њено и њихово избављење, претпоставља да је спасена у акцији Диане Будисављевић, али још чека потврду за то.

– Они који су нас избавили, а не сјећам се лица тих људи, знали су тачне адресе на којима се налазе наше мајке и тамо су нас одвели. Мене је моја мама Драгица дочекала на колодвору у Окучанима и одвела у Рајиновац, гдје је била распоређена да служи у једну хрватску породицу. Тако сам се избавила логора и када причам својој дјеци ја кажем – то је морала та Диана да учини. Претпостављам да јесте – прича Марија.

„Дај крува!“

Злогласна Стара Градишка била је први логор у који је Бараћева као седмогодишња дјевојчица доведена из родног Маљевца у близини Велике Кладуше, на самој граници данашње БиХ и Хрватске и збјегова у Петровој гори.

Жене, стари људи и дјеца су из Војнића, који је био сабирни центар, у јулу 1942. године по пакленој врућини пребачени сточним вагонима, а заједно са живим, будућим логорашима превезени су и поклани и масакрирани Срби.

– Успут су у наш воз натоварили оскрнављене људе, некоме фали дојка, неком рука, неком нога. Бачени су крвави по нашим стварима, по ћебади и суђу које су мајке у завежљајима носиле у збјег да нешто јадне скувају од траве. Мислили смо да идемо у смрт и многи су и отишли у смрт – говори Бараћева.

Према њеним ријечима, у Старој Градишци су људи непрестано умирали и из круга логора изношени на носилима од јутра до мрака, а док су умирали многи су викали: „Дај крува!“.

– Било је неко брдашце у кругу логора и ми дјеца смо се пењали на њега и гледали Саву. И ту Сава тече, а теку и људи, жене, дјеца ријеком као балвани. То је било страшно – сјећа се Бараћева.

Њу је, када је са другом дјецом на кромпиришту убрала и хтјела да поједе струк боквице, бајонетом у препону убо један усташа, а потом јој посјекао стомак.

– То је мама моја, са опроштењем, заливала мокраћом. Није знала шта ће и како да ми помогне, а зарасло је ипак. Била сам млада – каже Марија.

У затворском кругу било је и једно стабло вишње на коју су се пењали дјечаци како би убрали лист и угасили жеђ и глад жваћући га.

– Одоздо их је чувар набадао бајонетом и како их је набадао они су само падали доле. Мој брат је био међу њима, али је срећом побјегао – прича Бараћева.

Покатоличавање дјеце

Марија, њена мајка, бака, једанаестогодишња тетка и брат су из Старе Градишке одведени у Марибор јер је било предвиђено да буду депортовани за Њемачку, али су због велике заразе жене враћене у Загреб, гдје су дјеца одвојена и одведена у „Завод за глухонијему дјецу“, у којем су била злостављана.

– Свашта је било. Још су нам у логору давали мале хљепчиће од проје у којима је била жива сода и када смо дошли у Загреб сви смо почели да крваримо, имали смо крваву столицу. Љекари су нас, истина, лијечили, али смо били исцрпљени. Ма, кажу часне сестре су фине, а оне су нас злостављале. Свако јутро су нас вукле за косу, за уши и ударале – свједочи Бараћева.

Дјеца, која су масовно била насилно покатоличена још у родним селима морала су ујутру, док им се не каже да устану, клечати на земљи и говорити молитву „Оче наш“ на хрватском.

– Свако јутро сам га молила, а сада сам заборавила. Злостављале су нас. Кажу да су биле добре. Нису биле добре! Ја увијек кажем да нису биле добре. Док сам била у Загребу тамо је било више од 100 дјеце. Ми смо по подрумима лежали док нису дошли да нас одвоје – каже Бараћева.

У загребачком Заводу за глувонијему дјецу одвајали су дјецу до осам година од оних старијих.

– Имала сам само седам година, али ме је тетка Нада, која је имала 11, украла и придружила групи старијих. За ту мању дјецу никада више ништа нисам чула. Из Загреба смо возом отишли у Окучане. Неко нас је водио. Не знамо ко. Претпостављам да су нас Дианини људи вратили мајкама. Знали су гдје су мајке и ко коме припада – прича Бараћева.

Захваљујући сналажљивости мајке Драгице и доброти хрватског домаћина који им је допустио да побјегну, Марија, њена бака Софија и тетка Нада су из Окучана побјегле у Ириг, гдје су дочекале ослобођење. Касније су им се придружила и Маријина браћа – Никола, који је као једанаестогодишњак одведен у Њемачку, и Петар, који је као малољетан побјегао у партизане.

Маријин отац Станко убијен је прије избјеглиштва и логора. Он је, када су га комшије – муслиманске усташе повеле ка рововима гдје је потом убијен чекићем у главу, завјетовао супругу Драгицу да му сачува дјецу.

– Као да је јуче било. Када су га повели рекао је: „Драгице, чувај моју децу“. Имао је само 33 године. Слушала сам да је ту убијено 600 Срба. Одвели су их на ровове који су ту били још од Првог рата и чекићем у главу, маљевима све поубијали. Из породице моје баке убијено је 14 – свједочи Бараћева и истиче да је мајка све учинила да очев завјет испуни и да их сачува.

„Одмах су потонуле“

Она наглашава да су јој од слика у логору још страшнија сјећања на српске мајке које су на путу ка логору морале остављати своју дјецу.

– Наша комшиница Цвјета је била удовица и у логор је пошла са седморо деце. Двије кћеркице Љуба и Ката, близнакиње од седам година биле су мало фаличне у ходу и стално су заостајале. Када смо прелазили ријеку Глину мајка их је пустила низ воду и још једно мушко дијете од пет година. Њих двије су одмах потонуле и нису више излазиле, а мали је испливао, закачио се за врбу и довикнуо мајци: „Мама, нећу се овдје купати!“. Тада је његова сестрица од 11 година ушла у воду, узела га у нарамак и изнијела, међутим, није преживио, умро је у логору – прича Марија.

Марија се сјећа да је, гледајући ту сцену, питала мајку: „Је л` ме нећеш бацити?“, на шта јој је мајка одговорила: „Ако тебе бацим и ја идем за тобом“.

– Мени је то било довољно. Вјеровала сам јој и та чврста вјера ме је очувала све до сад – каже Марија.