Вести онлајн, 16-17. 3. 2024, Две деценије од протеривања Срба са КиМ (1-2): Дани када су и иконе плакале – Злочин који траје

Звоно из Цркве Светог Андреја у Подујеву КФОР је превезао у Грачаницу Фото: Политика

“Албански вето”

Сарадник Института за политичке студије у Београду, историчар Стефан Радојковић истиче да је мартовски погром у перспективи међународних односа произвео нови термин – “албански вето”.

– У то време је у дипломатским круговима кружио израз “албански вето”. То је била метафора за насиље. Што не можете да постигнете дипломатским, институционалним радом, ви ћете то прогурати екстремним насиљем – наводи Радојковић и објашњава да је све до мартовског погрома прича о независности била у другом плану.

– Од 1999. године, па до 2003, тема независности и уопште преговори о статусу се спомињу, али још су на маргинама. У етру је, а није на челу расправа. То је оно што мења мартовски погром – каже Радојковић.

“Коју играчку ја да понесем”

Сатиричар, студент социологије Универзитета у Приштини Јован Зафировић имао је седам година 17. марта 2004. и са родитељима је живео у околини Косовске Каменице. Објашњава да је у том тренутку ова енклава била сигурна, али да су његови родитељи помно пратили вести.

– Гледајући снимке људи који беже тог 17. марта у сећање ми се урезала жена која у наручју носи дете, а за њом трчи друго чврсто држећи играчку. Једино што ми је у том тренутку било на памети јесте да ако ми морамо исто тако да побегнемо, коју играчку да понесем – каже Зафировић.

Погром није завршен

Председник Хуманитарне организације Косовско поморавље Никола Васић каже да оно што се 17. марта 2004. године догодило Србима траје до данас.

“То је злочин који заправо од тада никада није престајао. Нажалост, али само у другом облику. Данас смо сведоци разних притисака, око земље, али и разна хапшења, чини ми се на правди Бога. Нажалост, и ово укидање динара и укидање српских институција, то је начин протеривања српског народа само у другачијем формату”, наглашава Васић.

Додаје да је 17. марта међународна заједница показала сву своју немоћ.

– Кфор, војска која је дошла да обезбеди мир свим грађанима, тог дана је показала да за то није била способна. Нису били способни да заштите Србе – оцењује Васић.

Каже да је слика која му се тада урезала била она када су Срби из Клокота кренули да се исељавају.

– Испред њих је стао један монах из манастира Драганац и вратио их кућама. То је доказ да је црква уз свој народ – наводи Васић.

“Острво” око цркве

Чули смо хук масе и схватили да хоћемо да побегнемо, али немамо где. Овако Оливера Радић описује 17. март у српској енклави у Ораховцу.

– Узвикивали су “УЧК, УЧК” и кренули уз Шорића улицу. Била је то српска улица. Сви који су успели да побегну пред том масом су побегли ка центру, ка цркви. Брачни пар Гркић није успео. Упали су им у кућу и буквално изгазили. Излетела сам напоље са децом и схватила да немам где да побегнем. Свуда око нас су били Албанци. Сакрили смо се у кући и ту смо зачули на албанском неки поклич, наредбу и они су се повукли. Не знам зашто су то учинили. Цела Шорића улица је била запаљена и Срба ту више нема. Касније смо морали да се изместимо и из других улица ближе албанском делу. Али, и даље смо у Ораховцу. Око цркве имамо то наше “острво” где опстајемо – каже Радић.

Истерани из градова

Марко Марковић, директор Архива Косова и Метохије, каже да су после мартовског погрома Срби нестали из Приштине, али и других градова где су остали после 1999. године.

– Ако кренемо са севера централног Косова, најпре од Приштине, можемо увидети да је у том мартовском погрому у Приштини нестало и оно мало српског живота у том граду. Страдала је Црква Светог Николе и страдала је зграда Ју програма где су живели Срби. Поред Приштине у великој мери страдало је и суседно Косово Поље, где је поред српских домова спаљена српска школа, црква, болница. У таквој ситуацији када вам неко спали цркву, болницу, школу, какву вам поруку шаље. Не смемо заборавити када је у питању централно Косово страдање Липљана и Липљанаца, не можемо заборавити страдање људи у Бресју и поготову у Чаглавици која је била епицентар тих немилих дешавања – наводи Марковић.

 
Уништене светиње

Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ у погрому 17. марта 2004. године оскрнављено или потпуно је уништено 35 цркава и манастира.

1. Манастир Девич, Србица, из 1434. године

2. Манастир Светих арханђела, Призрен, 14. век

3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887. године

4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, 16, 19. век

5. Црква Светог Николе, Приштина, 19. век

6. Црква Успења Пресвете Богородице, Ђаковица, 16, 19. век

7. Црква Светог краља Уроша, Урошевац, 1933. године

8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. године

9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. године

10. Црква Светог спаса, Призрен, 1330. године

11. Црква Ваведења – Свете недеље (Маркова), Призрен, 14. век

12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, 16. век

13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. године

14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930. године

15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. године

16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. године

17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, 14, 20. век

18. Црква Светих врача, Призрен, 14, 19. век

19. Црква Свете недеље, Живињане, 16, 19. век

20. Црква Свете недеље, Брњача, Ораховац, 1852. године

21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994. године

22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, 14. век/1930. године

23. Црква Светог Јована Претече, Пећ

24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. године

25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. године

26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. године

27. Црква Рођења Пресвете Богородице, Софтовић, прва половина 20. века

28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица

29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље

30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. године

31. Црква Рођења Богородице, Обилић, 20. век

32. Црква Светог Петра и Павла, Исток, 1929. године

33. Црква Свете Петке, Витина

34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. године

35. Зграда Владичанског двора, Призрен, 20. век

Ђорђе Баровић – Вести