Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике

Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата“.¹

Угледни хрватски политичар Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. О томе је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ’нема Срба!‘ са свим оним посљедицама, које она собом носи, није него један корак“.²

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. године како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани“ Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати“.³

 

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем“, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други […]”.⁴ Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски“. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима“ па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе“.⁵

Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и верски – католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје ⁶ , које Хрвати „из своје башче морају почупати“.⁷

 

Убедљиве доказе о томе да је један део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске, дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио ја за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на Хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити […] А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога – непоћудни – па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!“⁸

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе 1908/09. године и загребачког велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На посљедњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу […] Устројила се наиме ’Хрватска народна легија‘ тј. оружана чета ’за обрану хрватске домовине‘ […] Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ’жедне хрватске крви‘, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв […].“⁹

 

Легија коју помиње Радић била је састављена од добровољаца, присталица Странке права Јосипа Франка. Она је основана 1908. са задатком да се супротстави добровољачким одредима из Србије, али и да се физички обрачуна са Србима и Хрватима југословенског опредељења (тзв. посрбицама) из Коалиције и других политичких странака. Према Србима у Хрватској Раух је имао одрешене руке. Цар Франц Јозеф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу.

Др Иван Рибар, познати хрватски политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске“.¹⁰

Познати хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта Исо Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе, а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима Хрватске крајем XIX и почетком XX века, у својим Записцима је написао да у Хрватској и Славонији није било око 700.000 Срба бан Павле Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити. ¹¹ Кршњави је у својим Записцима забележио и следеће сведочење: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ‘хрватска мисао’. Друго је, дакако питање, би ли се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја“.¹²

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!“¹³

У једном излагању из 1917. године Радић је, индиректно, признао да су Срби у Хрватској и те како били угрожени само зато што су се изјашњавали да су Срби. Износећи у Хрватском сабору своје виђење о томе како ће изгледати нова Хрватска, која ће изнићи из рата, Радић је, између осталог, казао „да неће више Србину у Хрватској пасти ни једна влас с главе, ако буде и сто пута на дан говорио, да је Србин […].“ ¹⁴

Кад се каже да неће више, јасно је да је дотле, и те како, Србин у Хрватској могао да страда, и да је страдао, само зато што је био Србин и што није хтео да постане православни Хрват. А православни Хрват морао је постати зато што је живео у хрватској домовини. Ту, у хрватској домовини, по схватању Радића и свих хрватских политичара који су програме градили на хрватском државном праву, „мора да влада само хрватска државна идеја“. Она је, по оцени Радића, „чисти национализам у подпуноме складу с државним правом“.

У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.¹⁵

 

Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине XIX и почетком XX века намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале Павелићеве усташе и како га је решио др Фрањо Туђман, онда је лако уочити да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и то да је хрватска политичка мисао била, и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. Због ограниченог простора о томе ћемо навести само неколико доказа. У Katoličkom listu од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка, која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони“. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо поклати, једну трећину протјерати а једну превјерити“.

Свештеник и усташа др Иво Губерина је 1943. написао: „Становити елементи у Хрватској, који су за вриеме Југославије имали задаћу расточити државни и народни организам Хрватске; онеспособити је за живот, а особито за ону улогу, коју је Провидност намиенила и након пада Југославије остали су у хрватском организму, а да се ни за једно слово у својим протухрватским тежњама нису измјенили. Природно је право хрватске државе и хрватског народа лиечити свој организам од тога отрова. Усташки се покрет дао на тај посао; употребљава средства, којим се служи сваки лиечник при лиечењу организма. Гдје је потребно прави потребне операције.

Усташки би покрет најволио, да се ови хетерогени и сад непријатељски елементи тихо и слободно асимилирају или да се тај отров удаљи из организма (пресели у матицу земљу). Али ако такови елементи не ће да се асимилирају, већ хоће остати у организму као некакова ’пета колона’ за растварање организма или што је још горе, улазе у оружани сукоб, као што се догађа с четничко-комунистичким бандама, тада по свим начелима католичке моралке, они су нападачи и Држава Хрватска има право, да и мачем уништи те нападаче […]”. (наглашавање – В. К.) ¹⁶

Када су усташе из Славоније протерале 65.000 Срба, чије куће и имања су запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је 25. фебруара 1942. тим поводом изјавио: „Хрватска државна влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.“¹⁷

Попут министра Пука и министар Милован Жанић, који је у НДХ био председник „Законодавног повјеренства хрватске државне владе“, рекао је 2. маја 1941. године: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга […] Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба […]“.¹⁸

 

1. Ante Starčević, Nekolike uspomene, Djela, knj. III, Znanstvenopolitičke rasprave, Zagreb 1894, 373.
2. F. Supilo, Politika u Hrvatskoj, Zagreb 1953, 124, 125.
3. Mirjana Gross, Vladavina hrvatsko-srpske koalicije 1906–1907, Beograd 1960, 146.
4. Хрватски сабор, Браник 1907, бр. 13.
5. Gajo Radunić, Oživotvorenje – pogled na naš politički položaj, Split 1911, 29-31.
6. Други назив за коров.
7. Писмо Ј. Мишкатовића М. Павлиновићу, Загреб, 14. VIII 1876, Палавршић-Зелић, н. д. 245.
8. Dom, 22. VIII 1908, br. 47, 2.
9. Dom, 20. XI 1908, br. 47, 2.
10. Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901–1967), Zagreb 1965, 92
11. I. Kršnjavi, Zapisci, iza kulisa hrvatske politike, књ. 2, Zagreb 1986, 537.
12. Исто, књ. 1, 212.
13. В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914–1918, Београд 1989, 30.
14. S. Radić, Temelji za budućnost Hrvatske i ciele Evrope, Zagreb 1917.
15. Белешке Ивана Рибара достављене др Кости Милутиновићу 11. јануара 1960.
16. Dr Ivo Guberina, Ustaštvo i katolicizam, Poseban otisak iz „Hrvatske Smotre” br. 7-10 za g. 1943, 7-8.
17. Јован Пејин, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремска Митровица 1997, 24.
18. Gert Fricke, Kroatien 1941–1944, Der „Unabhängige Staat” in der Sicht des Deuts­chen Bevollmachtigen Generals in Agram, Gleise v. Horstenau, Freiburg 1972, 37-38.